Novi film Srđana Dragojevića Mi nismo anđeli 2 beskrajno će zabaviti publiku. No koliko god će posetioci hrliti u bioskopske dvorane, što se već sada može osetiti po atmosferi potpune opsade koja vlada u producentskoj kući Delirium, toliko će se filmska kritika naći pred nemalim izazovom. Ovaj film pre svega donosi nesvakidašnje poigravanje sa estetikom koja provocira dobar ukus i iskušavanje mogućnosti forme, dok njegov humor mnogo više pripada farelijevskom ili edvardovskom miljeu negoli ovdašnjem osećaju za smešno koje obično crpi svoj sadržaj iz jezičkih obrata. Srđan Dragojević je i u svojim prethodnim filmovima Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore i Rane pravio prodore na više frontova, tako da od svoje strategije nije odustao ni u najnovijoj komediji. Njena lakoća i prijemčivost ipak predstavljaju samo kulise za reditelja koji dobro zna šta hoće, pronalazeći pritom u svom radu neku vrstu iskonske radosti. A to se vrlo dobro oseća u bioskopskim dvoranama.
„VREME„: Čime je film Mi nismo anđeli stekao privilegiju da dobije nastavak? Jedan mali, niskobudžetni film nije mnogo obećavao na početku, čak ga ni vi sami niste stavljali među svoja najbolja dela?
SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Ja nažalost nemam toliko „dela“ da bih mogao da se odričem bilo kog filma. Anđeli će uvek imati specijalno mesto, oni su moj prvi, pravi profesionalni film. Ne može se poreći da je on doneo jedan sasvim nov pristup tretiranja žanra u srpskom filmu. Pomislih da kažem da je doneo kvalitet, ali ne bih želeo da budem pretenciozan. Na kraju krajeva, Anđeli su nakon ovih godina stekli nešto nalik kultnom statusu. Osim toga, neki filmovi prosto traže nastavak. Anđeli su definitivno jedan od tih, u stilu: šta li se dogodilo sa onim mojim drugarima iz osnovne škole nakon petnaest godina, a šta li je sa onom „cupi“ na koju smo se svi ložili, priča se da ima dvoje dece, a ja sam čuo da se razvela… Te vrste sequela nema mnogo, nastavak Poslednje bioskopske predstave nije uspeo film, nastavak moje omiljene serije Grlom u jagode je odličan ali tužan i depresivan film, ja nisam hteo da idem tim stopama, uželeo sam se komedija.
Ma koliko sam se trudio, u Americi niko nije mogao da me doživi kao reditelja tog žanra, nudili su mi neke turobne a plitke govnarije, na primer, ono što je Kišlovski trebalo da režira, trilogija – Heaven, Hell, Purgatory, s tim što je Tom Tajkver već režirao Heaven. Jasno, meni su poverili Hell, čista umetnost neopterećena smislom, tri sestre i otac koji ih je seksualno zlostavljao, što bi se reklo čista festivalska klasika, ali ’ajte s milim Bogom. Paradoks je da svaki filmski studio voli da ima na lageru i takva sranja, prosto da dokažu sebi: nismo mi baš potpuna stoka, imamo i pokoji „umetnički“ projekt u razvoju… E, ti se projekti obično nikada ne snime, već razvijaju godinama i služe samo za prestiž, a i ako se snime, ispadnu nepodnošljivo loši, jer za autorski projekat potreban je autor, što se protivi samoj suštini studijskog sistema gde odlučije „politbiro“ tj, grupa „egzekjutiva“.
Čini se da će mnoge u ovom filmu zbuniti elementi treš estetike, neobičnog humora, poigravanja sa formom i različitim raspletima priče.
Ja sam o različitim krajevima priča razmišljao još pre nego što je Milorad Pavić u Hazarskom rečniku promovisao tu ideju kod nas. U filmu koji sam davno pokušao da snimim pod imenom Devedesete trebalo je da postoje tri različita kraja – realističan, pesmističan i optimističan, ali sam tek sada iskoristio priliku da se poigram sa žanrom i samom mogućnošću da se menja tok filma. Jedan od ključnih momenata ovog filma je poigravanje sa formom. Mi nismo anđeli 2 je jako neobičan za našu kinematografiju zato što ide korak dalje u tretiranju gega i uopšte smešnog. Humor u našim filmovima pretežno počiva na verbalnom, na duhovitoj replici, dok je u Anđelima 2 to samo jedno od sredstava izazivanja smeha. Čini mi se da je ovo prvi domaći film koji koristi elemente gross–out humora, da li će starijoj publici to biti pomalo šokantno, videćemo uskoro.
Mada to nije vidljivo na prvi pogled, ali film ima neke srodnosti sa onim što se dešava u savremenoj hrvatskoj prozi.
To je interesantno zapažanje, jer sam ja veliki ljubitelj mlade hrvatske književnosti, strašno mi se dopadaju pisci poput Ante Tomića, Zorana Ferića ili Roberta Perišića. Sa Tomićem sam čak pregovarao da radim film prema njegovom romanu Šta je muškarac bez brkova, mislim da bismo zajedno napravili nešto jako interesantno, ali će to, ipak, snimati hrvatski autor.
Čini mi se da zaista postoje neke sličnosti u duhu mojih filmova i njihove nove proze. Hrvati su, priznajmo to, uvek imali interesantniju literaturu, dok je naš film bio neuporedivo bolji.
S druge strane, vaše novo ostvarenje će verovatno biti ponovo pogrešeno prepoznato kao čedo nekakvog beogradskog duha, o kome vlada svojevrsna fama.
Ja sam ogorčeni protivnik onoga što se naziva beogradskim duhom, jer to i ne postoji. Isticanje toga je odraz užasavajućeg provincijalizma. Ima tu i kompleksa više vrednosti koji zapravo nema pokriće. Beograd je mali grad koji se ne razlikuje drastično od drugih gradova slične veličine. Šta je specifičnost duha Sofije, Bukurešta…? Uvek, i u prethodnoj Jugi mi Beograđani smo imali taj osećaj superiornosti nad drugim centrima, ali potpuno bez pokrića. No, ruku na srce, ja sam rođen ovde, možda ne prepoznajem te kvalitete koje ljudi koji dolaze u Beograd sa strane uočavaju i poštuju.
Koliko god vaši drugi filmovi možda nisu pogodni za nastavke, mnoge bi sigurno zanimalo, da li se neko od junaka Lepih sela ukrcao na neki od konvoja pomirenja boraca poslednjeg rata, koji organizuju zajedničke tribine pored zgarišta spaljenih kuća?
Da nije iskrvario na kraju Lepih sela, možda bi to i Milan uradio, zašto da ne? On je čista duša, pomalo naivan momak iz provincije. Da je preživeo, teško da bi otvorio benzinske pumpe – ili „punpe“, što reče jedan naš poznanik biznismen – ili se uključio u politiku. Da, mogu da ga zamislim kako sa Nazimom koji je preživeo rat ponovo pije rakiju posle takvog skupa… Da li vi u tim skupovima vidite nešto loše? Baš me briga, ja ne.
U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nisu, međutim, delili taj utisak o čistoti duše srpskih ratnika, pojedini mediji su čak slavili početak bombardovanja Beograda naslovima – „Lepa sela lepo gore„.
Nedavno sam bio u Hrvatskoj i Bosni, vidim da ljudi obožavaju ovaj film, i da je tamo počeo da stiče čak i neku vrstu kultnog statusa što je fantastično, jer se sećam užasnog animoziteta koji je film tamo izazivao sredinom devedesetih. Drago mi je da su Lepa sela nastavila da žive punim plućima upravo tamo gde su startovala na najgori mogući zamisliv način.
Da li ste izborom Anđela za novu epizodu želeli da žitelje ove zemlje barem na trenutak oslobodite mučnih preispitivanja i teških tema, s obzirom da je Srbija, kako ukazuje i najnovije istraživanje Galup internešenela, visoko kotirana po narastajućem pesimizmu i beznađu u kome tonu njeni građani?
Nemam ja nikakve planove i strategije sa građanima ove zemlje. Ko ih ima, ode u Hag. Filmove pravim pre svega iz ličnog zadovoljstva, jer ne mogu da kažem kao većina mojih kolega ono dramatično – snimam ih jer jedino to umem da radim, pošto sam u životu, prilično uspešno, radio i razne druge stvari. Što se optimizma i progresa tiče s jedne, a pesimizma i stagnacije s druge strane, to je zatvoren krug: nema nam boljitka bez vere i optimizma, a opet, teško je optimizam stvoriti i održavati, a da on ne bude zasnovan na maniji, alkoholu i psihohemijskim supstancama.
Ja kao veliki optimista i jedan od osnivača Filmskog centra Srbije, koji bi trebalo da sredi stanje u kinematografiji, osećam totalnu depresiju kad vidim da je na bioskopske ulaznice uvedena najviša stopa poreza od 18 odsto što neminovno vodi ka gašenju ove delatnosti u Srbiji. Znate, čovek pokušava da shvati svet oko sebe pa postavlja razne hipoteze, kao, da li su ljudi koji su doneli takav zakon samo glupi i neosetljivi, pa razmišljaš, suviše je to jednostavno, nego možda mrze filmove, možda imaju neku fobiju od filmova, možda su se kao mali uplašili nekog filma pa je to izazvalo trajne posledice te sad pokušavaju da se osvete… Ja sam takav, verovatno romantizujem stvari. Jer, kada sam bio na sastanku u Ministarstvu finansija povodom neshvatljivo visokih poreza na honorare filmskih radnika koji potpuno osujećuju svaku proizvodnju filma, da ne pominjem koprodukcije sa inostranstvom, sedi preko puta mene nekakav savetnik tamo pa mi kaže: pa što ne zapošljavate ljude preko omladinske zadruge ili penzionere – a reč je o visoko zahtevnim tehničkim profesijama – za njih su manji doprinosi i porezi! Ja ga gledam i pokušavam da shvatim da li me zajebava ili se podsmeva, ali ne, nema tu ironije, u pitanju je čista, nepatvorena, glupost! Eto, i sad zadržite optimizam! Ponekad stvarno pomislim da sam glup čim ga još uvek imam, pa kažem sebi, vidi, znam Mlađana Dinkića, slična smo generacija, inteligentan čovek, treba verovati da će nam on pomoći da opstanemo! Kakve koristi bilo ko može da ima ako se zatvore svi bioskopi i nestane kinematografija?
Koliko je ovo što sada radite plod kompromisa? Stiče se utisak da ste pokušali da snimate Bodljikavo prase po Barnsu, pa nije išlo; onda ste hteli da radite Bukeov After, no ni za taj projekat nije bilo para; još davno ste se zainteresovali za Kovačevićevu dramu Sveti Georgije ubiva aždahu, ali ni u tom slučaju niste naišli na razumevanje. Stiče se utisak da se nastavak Anđela pojavio kao kec iz rukava?
Možete i tako da tretirate stvari. Ali ’fala kurca da i mi umetnici ponekad imamo ponekog keca iz rukava. Da, Anđeli su svakako bili taj kvisko, kada prošle godine nisam uspeo da spakujem Bodljikavo prase, što je bio kao peti projekat za redom u četiri godine koji se raspada nadomak cilja. Dosta frustrirajuće i zajebano, zar ne?! A ja nisam od onih reditelja koji lade jaja i kukaju nad svojom zlehudom sudbinom, već radim minimum dvanaest sati dnevno i to isključivo na svojim filmskim projektima, a ne režiram reklame i slične gluposti. Kliše je reći da je ceo život stvar kompromisa, ali ovaj naš izdrkani posao svakako to jeste. No, nastavak Anđela će omogućiti Bodljikavo prase, ono će dovesti do Aftera ili Svetog Georgija i tako dalje. Makar imam utisak da sada sudbinu držim u svojim rukama, a ne da to čine jebeni Sloba ili jebeni studijski poludebilni egzekjutivi, da ne spominjem razne bebe i slična govna.
Čini se da ste već u filmu unapred pokušali da se odbranite od zajedljivih opaski tipa da je to „eksploatacija fora iz prvog dela“ i „otimanje kinte“ na račun slavnog prvenca, samoironičnim komentarima koje razmenjuju protagonisti novog filma?
Ne branim se, već sam veoma ironičan na sopstveni račun.
Izgleda da ste ipak sve učinili da snimite gledan film?
Film Mi nismo anđeli 2 je takav kakav jeste, po meni odličan i zabavan i, što kaže jedna slovenačka novinarka koja ga je videla, prvi pravi film trećeg milenijuma na ovim prostorima. Ja za sebe ne tvrdim da sam neki genije manipulacije koji može da predvidi reakcije publike i da napravi formula-film, ali ovaj film je takav jer smo se svi fantastično zajebavali radeći ga, sve je to ličilo na desetogodišnjicu mature. Ima kolega koji mudro prave filmove za festivale, koji su lukavi, no dobro, i to je veština. Festivali i ja smo pretežno u svađi, lepo je da bar publika voli da gleda to što snimam. A s obzirom na to da isti nisu baš potpuna eksploatacija, ima tu i ponešto umetnosti, s vremena na vreme, umereno, naravno.
Mislite da je to razlog što su vaši filmovi gledani?
To je valjda zato što sam ja odrastao na movies a ne na filmovima, pa sam uvek cenio veštinu pravljenja istih i pričanje priče. S druge strane, mnoge moje kolege su neostvareni slikari, muzičari, pisci… i šta ti ja znam, pa to kompenzuju na filmu i dobro prolaze na festivalima gde se i ne traže autentične sinematske karakteristike, nego surogati, elementi slikarstva, pozorišta, opere itd. Za „festivalce“ movie je nižerazredna kategorija, snobovi podsvesno ipak ne prihvataju film kao autohtonu umetnost, ne mogu da shvate lepotu veštog pričanja priče, zadržavanja pažnje, prikivanja publike za stolicu, hipnotičko dejstvo, vrhunsku manipulaciju gledaočevom pažnjom i emocijama, nešto što druge umetnosti nemaju ili imaju u manjoj meri. Ovo će možda da ispadne ekstremno pretenciozno, ali je nekako fina metafora: ja ponekad vidim sebe kao Mikelanđela koji se zadovoljava crtanjem zabavnih, zajebantskih stripova i u tome uživa, i ne treba mu samo Sikstinska kapela da bi se izrazio. Pod Sikstinskom kapelom, naravno, mislim na veliku, tešku, pretencioznu priču. Uh, bio bih stvarno nesrećan da se neko od mojih kolega uvredi zbog ovoga, na kraju krajeva, nema nas mnogo i treba da se držimo zajedno i ja volim da pogledam i poneki, kako se zove, umetnički film, ali ne svaki dan, naravno.
Otkud uopšte ta fascinacija brojem posetilaca? Izgleda da je Zona Zamfirova usadila trajni kompleks inferiornosti u rediteljske duše; zašto se ranije niste opterećivali milionskom posećenošću, na primer Tesne kože?
Ma jok, ne znam odakle vam takav utisak? To je duhovit marketinški trik, kao, „Anđeli vs Zone„, ali i zezanje kao u prvim Anđelima „Građanski protiv Bombardera iz Male Moštanice“, treba klinci da se lože, kao, ej, sjebali smo Zonu, ipak nas „urbanih“ ima više od „papana“. Sada ja obrazlažem nešto što treba da se formira kao opšta svest tokom distribucije, što mi pokušavamo da kanališemo. Možda je čista teorija, ali mislim da će da funkcioniše. Mene lično baš briga da se utrkujem sa Zonom Zamfirovom ili Tesnom kožom, ali mi je i te kako stalo do jako dobrog rezultata na boks ofisu. To bi dalo nade da nismo baš totalno propali, a meni bi omogućilo da vratim kredit banci, te nešto i ušparam za sledeći film. Onaj umetnički. Šalim se, naravno, nadam se da generalno moje reči ne doživljavate suviše ozbiljno.
Publici sigurno neće promaći ironične opaske na račun Kusturičine romsko–đurđevdanske poetike na početku vašeg novog filma. Kako biste se osećali kada bi u sledećem filmu Emira Kusturice osvanula travestirana Mica Trofrtaljka?
Bio bih počastvovan! Nego, zašto mislite da je to ironija? To je posveta prvom delu koji je takođe imao posvetu Kusturičinom opusu a zbog čega se on sam uopšte nije naljutio. Majku mu, mi stalno tražimo neke zavere, da je neko nekom nešto smestio. Aman, zaman.
Kako se uopšte oseća reditelj koji iza sebe ima tri uspešna filma, kada mora da obilazi na desetine firmi i moljaka novac od sponzora kako bi uopšte mogao nešto da radi?
Eh sad, prvo i prvo nije desetine nego preko sto dvadeset, tako smo moja partnerka Biljana i ja izračunali kad smo stvar rekapitulirali. I verujem da će onih osamdeset koji nisu ušli u film biti tužni zbog donesene odluke. Ne znam šta ste mislili da kažem, da se žalim, da kukam, kako je to sramota, šta li?! Jebi ga, u Hrvatskoj i Sloveniji država daje i do 100 odsto budžeta, u Sloveniji totalni filmski antitalenti počeše da prave filmove i osvajaju nagrade, a kod nas nije takav slučaj! Nego, čovek mora da se snalazi! Ali, ja ne znam za bolje, nisam nikad snimio film od novca SIZ-a za kulturu, pa dobio honorar u vrednosti od pet fića ili četiri stojadina, ili pisao scenario u hotelu „Argentina“ u Dubrovniku, nego sam dete krize i tranzicije, gde posebno važi pravilo, malo vulgarno ali slatko – „ne jebe ubav nego udav“.
Da li je to kamčenje para manje ponižavajuće nego kada ste sa Batom Živojinovićem i Draganom Bjelogrlićem od es–pe–esovskih poslušnika u različitim preduzećima pokušavali da sakupite novac za Lepa sela…?
Zašto mislite da je to bilo ponižavajuće? Šta je tu, zaboga, ponižavajuće? Sakupljati novac ne da gurneš sebi u dupe, nego da proizvedeš vrednu stvar koja ostaje za budućnost?! Jedan od najboljih filmova srpske kinematografije?! Ponižavajuće je bilo čekati u redovima, putovati vozom u Bugarsku da bi se odletelo za London, kukati za vize… da ne evociram dalje paklene devedesete. Na kraju krajeva, važan je rezultat, to da će Lepa sela ostati za generacije koje dolaze. E, neka i ti es-pe-esovski poslušnici budu ponosni što su pomogli takvom filmu, i treba da budu ponosni, imaju na to pravo, pomogli su. A šta ćemo sa „demokratskim, kvazi-japi, šatro-urbanim poslušnicima“ koji su nas redom odjebali kada smo sakupljali pare za Svetog Georgija kada je u Srbiju zakoračila „demokratija“? Pa su se čak i smejali, gle umetnici „nešto seru“ dok se mi bogatimo na brzaka!
Pa meni je ponekad žao što nisam bio član JUL-a, jer da jesam, ja bih se lično pozabavio time da se Avala film obnovi, svi bi ko bele lale učestvovali u obnovi. I sad bi me ljubili u dupe jer bi imali fantastičan studio a ne ruine koje bi svi da maznu i da grade vile umesto filmskog grada, a mene niko ne bi pitao u kojoj sam partiji bio. Jebi ga, šta ćemo sa tim paradoksom da smo za vreme Slobe snimali mnogo više filmova nego sada?! ‘Ajde, zovite sad japijevca iz ove ili prethodne vlasti sa hrizantemom (al’ plastičnom) što mu viri iz bulje umesto lukca, pa ga pitajte da vam objasni fenomen.
Kako vi objašnjavate ovaj fenomen?
Ja nisam baš lepo vaspitan čovek, ali ipak ne bih želeo da prekoračim neku granicu u povišenom obraćanju i korišćenju psovki, a ovo pitanje me baš na to nagoni. Svi imamo neka neispunjena očekivanja. Mislili smo da će nakon Slobodana Miloševića doći neki fini, tolerantni, demokratični, nekorumpirani i nekoristoljubivi ljudi. To se, nažalost, nije dogodilo. Skoro da se ne zezam kada kažem da mi je žao što nisam bio član JUL-a, jer se ne palim na novac i ne želim da radim nešto samo za sopstvenu korist. Mogao sam da uradim nešto za kinematografiju, da sredim Avala film. To je idealna kombinacija, da si na vlasti, a želiš da uradiš nešto za opštu korist. Ali to dvoje kod nas nikako da se spoje!
…Čak i po cenu da budete u partiji Mire Marković…
Da, čak i po tu cenu. Zašto da ne? Mislim, teoretski pričam, naravno, verovatno bih se prepao od ludila i zla koje je iz te žene zračilo.
Nešto kao Ljubiša Ristić sa Šećeranom?
Pa, nisam čuo da je Ljubiša Ristić napravio kuću na Dedinju, da je kupio jahtu, on mi deluje kao iskreni, autentični levičar. Nisam ga poznavao ranije, snimali smo sada nešto u Šećerani pa smo sedeli par puta. E sad, a možda sam ja i naivan, đavo bi ga znao. Kad je neko ovde idealista, Srbi ga previše lako proglase za budalu! Dosta to govori o nama, zar ne?
To onda znači da vam je zaista stalo do nekih stvari, kada biste bili spremni na članstvo u takvoj stranci?
Ja zaista verujem u opšti interes, da je dobro, ne samo dobro, već i neophodno baviti se društveno korisnim radom. Nije to demagogija „altruizam je zdrav“. Moramo da imamo neke više ciljeve u životu
Mislite li da bi ljudi poverovali u tu vrstu iskrenosti?
Neki da, neki ne… ali kakve to veze ima sa mnom? Kod nas je uvreženo mišljenje da uvek iza dobre namere stoji nečija lična korist. Nažalost. Preživeli smo devedesete, razumljivo je to.
Država ipak ima novca za neke druge umetničke delatnosti?
Ne želim da naljutim svoje pozorišne kolege, ali je činjenica da je naše pozorište, u koje se puno ulaže, prilično provincijalno, dok film mnogo uspešnije radi na našem imidžu u svetu. Hoću reći, radio je. Sad kad isščezne, možda nikom i neće nedostajati.
I ko je bolje prošao u dilu s Miramaksom na osnovu koga ste nekoliko godina proveli u Americi? Vi, jer ste dobijali novac a ništa niste uradili, ili ova kuća koja je uspela da onemogući jedan subverzivni elemenat u holivudskim redovima?
Ja sam mislio da nećete nasesti na priču o zaveri protiv evropskih autora! Kakvo crno onemogućavanje? Bilo je ozbiljnog truda sa obe strane, s njihove da iskoriste investiciju, a sa moje da snimim kakav pristojan film. Nije se desilo. Ja sam zadrt isto koliko i oni, jer nisam, eto, najamnik, a oni ne znaju šta da rade s nekim ko ne živi samo za kintu. Ni jedna ni druga strana nisu prošle dobro, s tim što sam ja prošao mnogo gore, izgubio tri-četiri godine života, a za njih je ta lova ipak sitna.
Da li vaš neizlečivi optimizam ipak prikriva izvesnu dozu gorčine što u Americi niste snimili film?
Gorčina postoji, naravno, ali ne zato što nisam tamo snimio američki film, nego što sam izgubio godine, zato što nisam bio u mogućnosti da za to vreme snimim bilo gde, barem dva filma. Na kraju krajeva, sve se svede na to da je potpuno nebitno gde čovek snima filmove i na kom jeziku ih snima, kakvog su budžeta, da li dobijaju nagrade i da li razbijaju na boks ofisu, važna je radost stvaranja, osećaj da stvaraš ni iz čega jedan potpuno novi svet, iz pepela podižeš nepostojeće ljude i situacije. To mi je strašno nedostajalo tokom svih ovih jalovih godina.
