Jedinica za specijalna ubistva

Možemo da biramo između dve definicije patriotizma: po dr Džonsonu, klasiku iz XVIII veka, „patriotizam je poslednje utočište nitkova“; po Embrouzu Birsu, skeptiku s kraja XIX i početka XX veka, „patriotizam je prvo utočište nitkova, uz dužno poštovanje za mog velikog prethodnika“ (dr Džonsona).

Za jednim velikim patriotom, Miloradom Ulemekom-Lukovićem, poznatim i kao Legija (Jevanđelje po Marku, 5;9), traje policijska potraga nezapamćena u ovoj zemlji još od 1972, kada su jurili onu ustašku bandu po Bosni i Hercegovini. Isto je i sa Dušanom Spasojevićem, zvanim više Duća nego Šiptar, i sa još nekim likovima sa nesumnjivim patriotskim akreditivima. A onda je u utorak u tri popodne premijer Zoran Živković saopštio Srbiji da su još trojica proverenih patriota iz Jedinice za specijalne operacije, najpatriotskije od svih jedinica ikada, lišeni slobode zbog osnovane sumnje da su ubili Zorana Đinđića: potpukovnik Zvezdan Jovanović, zvani Zveki i Zmija, ekspert za nož i tihe likvidacije, pomoćnik komandanta JSO-a, kao strelac; Saša Pejaković Pele, pripadnik JSO-a (pristupio posle 1997), kao saučesnik; i Dušan Maričić Gumar, komandant JSO-a, „zbog veza sa zemunskim klanom“, hvala lepo. „Vreme“ saznaje da je lišen slobode još jedan rodoljubni umetnik iz JSO-a – organ bezbednosti Jedinice, izvesni Lečić, onaj isti koji se u prošlom broju „Vremena“ pominje kao bivši zamenik Milana Radonjića, načelnika Centra RDB-a Beograd u vreme zločina na Ibarskoj magistrali. Negde na Novom Beogradu, očigledno omiljenom pašnjaku „zemunskog klana“, iskopana je i poluautomatska snajperska puška marke „Heckler und Koch“ G-3, za koju će balističko veštačenje već pokazati je li iz nje ubijen Zoran Đinđić, kao što policija veruje.

Slika se, dakle, polako sklapa posle dve nedelje žestoke akcije policije i Bezbednosno-informativne agencije (BIA): preko tri i po hiljade lica privedeno je za to vreme, a u pritvoru do 30 dana zadržana je trećina. Nekako odmah od početka, istoga dana, raspisana je poternica za Dućom Spasojevićem i Legijom Ulemekom-Lukovićem (bivšim komandantom JSO-a), kao i za još dvadesetak raznih likova. Kuda god je istraga išla, nailazila je na tragove i veze sa „crvenim beretkama“; pokazalo se da ta zmija ima jednu glavu. Potpukovnik Zvezdan Jovanović, Zveki i Zmija, rukovao se sa Slobodanom Miloševićem 4. maja 1997. prilikom čuvenog banketa u Kuli; 1999. odlikovan je visokim ordenom; bio je ađutant Žiki Ivanoviću „Crnogorcu“, dok se ovaj bavio čuvanjem Slobodana Miloševića. Dušan Maričić Gumar (tata mu je imao vulkanizersku radnju u Gračacu; 1991. regrutovao ga je Franko Simatović u miliciju Krajine), nasledio je Ulemeka-Lukovića Legiju na mestu komandanta JSO-a u leto 2001, kada je Legija morao da se povuče zbog ponovljenih incidenata po javnom redu i miru, ali i po napadu na službena lica u vršenju službe. Za Gumara se od početka znalo da je tek Legijina marioneta, kao – uostalom – i Miodrag Bracanović (organ bezbednosti JSO-a), koji je ucenom nametnut za zamenika načelnika Državne bezbednosti (Andrije Savića) posle oružane pobune Jedinice za specijalne operacije RDB-a, u novembru 2001, kada su ultimatumom „crvenih beretki“ smenjeni Goran Petrović (načelnik RDB-a) i Zoran Mijatović (zamenik).

Tako smo dobili kompletan vrh Jedinice za specijalne operacije na tanjiru sa plavom ivicom: za sada četvorica (komandant, pomoćnik, organ bezbednosti i vojnik) u pritvoru, a bivši komandant u bekstvu – a zbog osnovane sumnje da su ubili premijera Zorana Đinđića ili učestvovali u zaveri za atentat. Osim njih, u pritvoru su i osnivači: Jovica Stanišić i Franko Simatović; krunski svedok Mihalj Kertes sarađuje s vlastima počev od 6. oktobra 2000. S tom činjenicom će Vlada Srbije – pod čijom neposrednom komandom je Jedinica za specijalne operacije od novembra 2001 – morati da izađe na kraj kako zna i ume. Donedavno su ih tetošili i mazili, gajeći Zmiju u nedrima, dok potpukovnik nije uhvatio svog premijera u krstić snajperskog nišana…

Policija nije saopštila tačan tip snajperske puške „Heckler und Koch“ G-3, kalibra 7,62 X 51 mm NATO, koja je iskopana na Novom Beogradu. Postoje, naime, tri različite verzije snajperskih pušaka te čuvene firme: standardna G-3 A3 u varijaciji SG/1, dakle vojnička automatska puška, samo malo bolje urađena i prilagođena snajperskoj upotrebi (sa podesivim okidačem); poluautomatska MSG 90 (uvedena 1987), sa već mnogo boljim karakteristikama kakve su podesivi kundak i okidač, posebno kovana cev itd.; i specijalna snajperska puška visoke preciznosti PSG-1, za koju firma „Heckler und Koch“ tvrdi da na 300 metara razdaljine pravi konzistentne rupe prečnika 8 cm. S obzirom na razdaljinu sa koje je pogođen Zoran Đinđić (180 m), svaka od te tri verzije mogla je biti efikasna. Optički nišani su ili „Zeiss“ ili „Schmidt und Bender“, vrhunskog kvaliteta i podesivi do 1000 metara, mada isprobana efikasnost metka 7,62 X 51 mm NATO ne prelazi 600 metara u rukama najveštijih strelaca; dalje od toga je stvar sreće i klimatskih okolnosti. Ovde treba reći i da je izvesna količina snajperskih pušaka „Heckler und Koch“ G-3 SG/1 bila tajno uvezena u Jugoslaviju jula 1991, u okviru onog tovara u Baru (sedam brodova sa 30.000 tona naoružanja i vojne opreme); te su se puške pojavile u upotrebi prvi put 1992, oko Zvornika, u rukama Arkanove Srpske dobrovoljačke garde; kasnije više nisu viđane; izgleda da potiču iz Libana, iz viškova hrišćanskih maronitskih milicija; mogu biti nemačkog, ali i drugačijeg porekla, jer desetine zemalja imaju licence za njihovu proizvodnju. Zna se da je jedna puška tog tipa nabavljena za Obaveštajnu upravu RDB-a na čijem čelu je kao načelnik bio Franko Simatović Frenki; kažu da je koštala 18.000 nemačkih maraka, što zvuči razumno, ako je o najboljoj verziji reč. U svakom slučaju, ako je iskopana puška ispravna, u roku od nekoliko sati može se napraviti balistička analiza poređenjem nađenih čaura i projektila (ako su upotrebljivi) sa latentnim čaurama i projektilima ispaljenim iz nađene puške. Posle toga treba još samo spojiti pušku sa strelcem, što bi mogao biti problem jer nisu nađeni zajedno: strelac sa puškom koja se dimi u rukama… Postoji šansa da se nađu otisci (za parafinsku rukavicu je kasno, ali ne i za analizu odeće koju je strelac nosio u trenutku atentata), kao i da se po serijskom broju puške dođe do rezultata.

Sada se već došlo do ozbiljne kriminalistike. Naime, policija je u međuvremenu pronašla i srebrnastosivi „audi“ 6, sakriven u nekoj novobeogradskoj podzemnoj garaži, kao i jedan crveni „fijat“, skriven u blizini. Uz oba vozila išlo je i nekoliko parova raznih registarskih tablica, običnih i policijskih, ali i policijskih odštampanih sito-štampom na lepljivoj foliji, da se zgodno zalepe i odlepe. Nađena je i impresivna količina oružja: automatske puške jugoslovenske proizvodnje i mnogo napunjenih šaržera za njih; jedan lovački karabin manjeg kalibra (kao da je 5,56 mm) sa optičkim nišanom; najmanje šest ručnih raketnih bacača poznatih kao „zolje“, domaće proizvodnje. Policija tvrdi da je sve to bilo spremljeno za 21. februar ove godine, za atentat na autoputu kada je Bagzi Milenković trebalo da zaustavi kolonu Zorana Đinđića. Radna pretpostavka je da bi raketni bacači bili upotrebljeni u tom slučaju protiv Đinđićevog oklopljenog BMW-a. Na osnovu te – inače razumne – pretpostavke priveden je predsednik vanraspravnog veća Četvrtog opštinskog suda koje je gospodina Bagzija pustilo posle dva dana iz već određenog osmodnevnog pritvora. Izgleda da je u to svoje hladne i lepljive prstiće umešao i zamenik republičkog javnog tužioca Siniše Simića, sada već čuveni Milan Sarajlić; kažu da mu ne bi bio prvi put.

Kako je „Vreme“ još u decembru doznalo, jedan kandidat za svedoka-saradnika, Željko Škrba, blizak Momčilu Mandiću, ali i još nekim bezbednosno interesantnim licima, bio je ubijen jer su poslovni partneri u trgovini heroinom na veliko veoma obavešteno procenili da Škrba pokušava da se spase tako što će svoja saznanja podeliti sa određenim ovlašćenim radnicima unutrašnjih poslova. Dana 26. novembra 2002. uveče Željko Škrba ubijen je u „pežou“ Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u ulici Ljutice Bogdana, ispred broja 8. S njim je stradao i Nenad Batočanin, zamenik načelnika Prve uprave SMUP-a (obezbeđenje objekata i lica), kao – vidimo sada – kolateralna žrtva. Naime, Batočanin je Škrbu „dužio“ kao saradničku vezu i negovao ga, jer je Škrba imao izuzetno zanimljiva saznanja o trgovini heroinom na veliko, ali – što je još važnije – i o tome kuda sve i kome idu profiti od te trgovine. Izvori „Vremena“ iz policije sada tvrde da je upravo zamenik republičkog javnog tužioca Milan Sarajlić dojavio gde treba identitet svedoka koga treba ukloniti. Ako je to istina, onda neka mu je Bog u pomoći. Batočanin i Škrba ubijeni su rafalima iz automatskih pušaka iz srebrnastosivog „audija“ 6, po opisu svedoka veoma nalik na vozilo nađeno u ponedeljak na Novom Beogradu. Sudeći po količini automatskih pušaka sistema „kalašnjikova“ i jugoslovenske proizvodnje nađenoj u ove dve nedelje, postoji šansa da balističko veštačenje nešto pokaže.

Nisu ovih dana u nevolji samo sudije i tužioci; pošto policija, sva srećna, skuplja sve i svakoga ko je ikada prolazio kroz krivičnu evidenciju i zatvara ih na trideset dana, došlo je do čuvene dileme: bolje da ja potkažem njega pre nego što on potkaže mene… Svako ko zaista nešto zna o onom obliku života koji neke novine nazivaju žestoki momci sa vrelog beogradskog asfalta zna da će ti isti cinkariti svoju braću i drugare istog trenutka kada vide da im je dupe u opasnosti. To tako ide, uvek i stalno i to je konstanta kriminalnog podzemlja, svakog, pa i srpsko-patriotskog sa krstom o vratu, o debeloj kajli. Tako se i desilo da trećina privedenih ostane u pritvoru. Tu su se, osim Svetlane, udovice Ražnatović, našli još neki bezbednosno interesantni likovi od – između ostalog – i medijskog značaja: svi znamo šta je „Fast“ (kupuje se na trafici, a nije „Identitet“); neki znaju i ko je Predrag Ranković Peconi (i koje su njegove političke veze koje su u Skupštini Srbije vrištale da se zabrani prodaja rovinjskih cigareta u Srbiji), vlasnik, osim „Fasta“, i lanca kladionica; Peconijevi sponzorisani spotovi i programi i dan-danas idu po raznim televizijama; valjda je platio. Ono što je zanimljivo jeste: kako to da na nekim televizijama mesecima idu reklamni spotovi Jedinice za specijalne operacije za koje nikako da saznamo jesu li plaćeni ili ne? Vaš novinar od televizije Pink nije uspeo da dobije ništa više od jedva proceđene izjave da im je „stigao faks“; ali su na osnovu faksa „poklonili“ legalistima iz Kule stotinak hiljada evra… Pri tom su u nedelju uveče, prepričavajući pisanje „Vremena“, uredno propustili da pomenu svoju ulogu u transkriptima Dućinih razgovora; štaviše, čak su izvukli sasvim neosnovanu pretpostavku da Duća razgovara sa Legijom – osim ako nisu iznutra obavešteni bolje od nas. Još jedna estradna pojava zaglavila je ćorku ovih dana: Milan Narandžić Limun, stari Surčinac, poznat po agresivnoj reklamnoj kampanji za cigarete „Raquel“ u kojoj je glavnu ulogu imala Svetlana, udovica Ražnatović.

Tu se već nazire izvesna matrica: Surčinci (Čume, Peconi, Limun) pokušavaju da se legalizuju i da se izvuku iz nehigijenskog konteksta svog rodnog mesta (kradena vozila, muljanje sa naftom i drogom itd.); jedan ide u niskogradnju (asfaltiranje); druga dvojica hvataju se cigareta, kladionica itd.; neki kreću u finansijske operacije itd. Zemunci se, za razliku od njih, čvrsto drže proverenih poslova: droga, kradena vozila, otmice i iznude. Pretres kod gospođe Iboljke Suvajdžić, mame Đure Mutavog, jasno je pokazao o čemu je reč: lisice, lanci, tamnice. E, sad: šta je Zemuncima dalo toliko samopouzdanja?

Ima samo jedan odgovor: slepo pouzdanje u vezu sa podivljalom frakcijom Državne bezbednosti, oličenom u mnogostrukom liku Milorada Ulemeka-Lukovića Legije i njegovih pozicija u Službi i oko nje. Legija smišljeno i planski ide u medijsku ofanzivu preko „Identiteta“ i još nekih novina i televizija; Jedinica za specijalne operacije krenula je pre nekoliko meseci u nametljivu i agresivnu kampanju za regrutaciju; ispalo je da ih nikakva regrutacija ne zanima, nego žele besplatno da podignu svoje medijsko prisustvo u javnosti i na najgledanijim televizijama i da se nametnu kao „doktori za terorizam“; lepo je Nebojša Popov upitao „ko je tu bolest, a ko doktor?“. „Doktori za terorizam“ sada su pod sumnjom da su terorističkim aktom lišili života Zorana Đinđića; nevladina organizacija postala je teroristička.

Vlada Srbije učinila je jedino što je preostalo: u utorak uveče raspustila je Jedinicu za specijalne operacije. To je saopšteno javno, u sedam uveče, suprotno prvobitnoj nameri da se JSO polako „transformira“, to jest postepeno raspe po raznim jedinicama žandarmerije, pogranične policije itd. Jedinici za specijalne operacije naređeno je da razduži naoružanje, opremu, legitimacije i oznake, o čemu će se pobrinuti žandarmerija MUP-a Srbije. U trenutku kada se ovi redovi pišu (utorak, 19.50), stanje u glavnom stanu JSO-a u Kuli je mirno; primećen je samo dolazak nekih vozila.