Na razvalinama sveta

Ovako počinje roman Proleće se na put sprema (Red box, Beograd 2017) Novosađanina Bojana Krivokapića (rođ. 1985). Bačko selo iz žanr-slika panonske dokolice (pažljiviji će čitalac relativno lako i brzo detektovati Feketić), koje se davi u hektolitrima soka odvišanja, arhe-prizor srećnog detinjstva koji neće pokvariti ni pad na nos i jedna od prvih spoznaja o tome koliko se brzo može(š) stropoštati od neba do blata, pa još panonskog, krležijanskog. Ali, ima tu nešto drugo, što prizoru pridaje notu sablasnosti: „Kraj je osamdesetih, ali on to ne zna“. Naš je subjekt klinja, švrća, toddler, šta on mari za tamo neki „kraj osamdesetih“? U tim si godinama bezvremen, aistorijsko biće. Zato u njega to neznanje, kao bitnu informaciju, naknadno upisuje odrasli pripovedač, onaj koji se, mnogo godina kasnije, vraća tom ur-prizoru jednog detinjstva. On, pripovedač, zna da je ono tamo bio „kraj osamdesetih“, i da to znači nešto, ako ne i sve.

A šta je sa drugima iz te slike – mamom, tatom, babom, dedom, tetkom? Znaju li oni da je „kraj osamdesetih“? Tehnički da, jer umeju da gledaju u kalendar. Ali, to ne znači ništa. Suštinski, oni s njim, gotovo beslovesnim detetom, dele jedno kobno neznanje: ni oni nemaju pojma da je, avaj, kraj osamdesetih. I da jedno veliko zvono samo što nije zazvonilo nad svima njima, pa se sad ti pitaj za kim to zvono zvoni, dok ti lektirni naslov odgovara: za tobom, rođače…

Debitantski je Krivokapićev roman (prethodno je objavio po zbirku pesama i priča) rasuta, fragmentarna struktura, što deluje koliko kao čisto poetička stvar, toliko i kao jedini adekvatan način da se nekako dočara slika sveta koji se geleroliko raspršio s tim ratnim, sirotinjskim i iznad svega metežnim godinama, da se više nikada ne sastavi, nikad nakon tog prvog pada u blato, naizgled tako nedužnog. Uslediće detinja teška bolest, raspad porodice (koja je ionako ila u stanju permanentnog poluraspada), raspad zemlje velike i detetu pomalo apstraktne, a opet, tako teške i stvarne u svom umiranju, čiji će se odjeci i posledice na sve čudnije način probijati i do naizgled ušuškanog crnogorsko-mađarskog seoceta u samom središtu Bačke.

Krivokapić će svog naratora, neskriveno autobiografski intoniranog, u prisustvu čitaoca – na 16. strani – odlučiti nazvati Gregor, što, recimo, jedna je literarna konvencija jer se nekako treba zvati, na stranu sve one neminovne Samsa-asocijacije, kojima čitalac može i ne mora pridavati pažnju. Gregor je mladić, manje-više wannabe pisac ili barem početnik, povremeno radnik na najčudnijim kratkotrajnim poslovima, pa onda književni stipendist, uglavnom tamo gde je i njegov pisac boravio po stipendijama: malo Istra, malo Bosna, malo Tirana… Pisac na „rezidencijalnoj stipendiji“, ako mene pitate, samotno je i kontemplativno biće, flaner i posmatrač sveta kojem i pripada i ne pripada, izmešten i distanciran od svog svakodnevlja, što mu može goditi jako; zapravo, ne njemu, nego njegovom pisanju. Proleće se na put sprema utoliko je neobičan, dinamičan mix kontemplativnih zapisa sa stipendijskih boravaka (ali bez u kontekstu ovog romana suvišnog putopisarenja), te coming-of-age hronika Gregorovog odrastanja u okrilju disfunkcionalne porodice i jedne zemlje koja je upravo bila proglašena disfunkcionalnom takođe, u okružju izmene sistema vrednosti, ili možda pre njegovog totalnog raspada. To je i koloplet priča iz istorije jedne porodice u XX veku, porodice koja sažima mnoge istorijske traume, mentalitetske stranputice, kulturne tabue i njihova kršenja, ponekad gotovo prometejska.

Još jedna, dakle, (in)diskretno bildungsromaneskna priča o odrastanju na razvalinama sveta koji se raspao pred očima malog deteta, a da na tom raspadištu više nikada nije sagrađeno ništa drugo, iole solidno? O da, nesumnjivo; utoliko pripada onom nizu u kojem stoji, recimo, i debitantski Tabaševićev roman, ili priče Lejle Kalamujić. Na redu je, dakle, još jedna generacija kojoj se svet rasprsnuo pravo u lice, ali ovaj put je to doista lice deteta. Krivokapić je dobar, prijemčiv, inventivan, nežan i jak, topao i oštar kada pušta priči da ispriča sebe, kada dosledno prati lične, intimne i porodične hronike, a tovari se balastom suvišnog pametovanja i zapada u mediokritetstvo kada krene da nam – u svojstvu Bojana Krivokapića, a ne Gregora – udeljuje svoje političke stavove i mišljenja, o Omarskoj i Makarskoj, o kapitalizmu i socijalizmu ili ne znam sve čemu, dakle, kad zanemari osnovno pravilo dobre proze: pripovedaj, ne propovedaj. Okej, ta se početnička nadobudnost može oprostiti jer nema je mnogo, uostalom.

Intrigantan, obećavajući debi, koji pisca izvodi pravo na raskršće, na kojem će morati da se definitivno razjasni: ili jeste ili nije. Kažu da je bluzer Robert Džonson na jednom takvom raskršću prodao dušu đavolu, ali druga su danas vremena, kanda može nešto da se isposluje i po prihvatljivijoj ceni.