Dužnička spirala i posledice

Ko zna, možda će i holivudska filmska industrija jednog dana praviti milionske profite na pričama o balkanskim tajkunima koji su munjevito nastajali tokom raspada Jugoslavije i koji su isto tako brzo uspevali da upropaste imperije koje su stvorili. Te su propasti svojevrstan danak megalomaniji i neiskustvu u postupnom građenju biznisa kroz više generacija. Najkrupniji i najzamršeniji slučaj svakako je hrvatski Agrokor i njegov vlasnik Ivica Todorić.

Prema čuvenoj Forbsovoj listi, Ivica Todorić, vlasnik Agrokora, važio je još do sredine prošle godine za najbogatijeg čoveka na Balkanu: bogatstvo mu je procenjivano na 735 miliona evra, čitavih 200 miliona više od drugoplasiranog, srpskog biznismena Miodraga Kostića.

Direktor Sberbanke Herman Gref u utorak po podne najavio je da postoji plan za spasavanje Agrokora sa kojim se, kaže, i kompanija saglasila. Gref, ipak, nije želeo da saopšti šta taj plan sadrži. Inače, dve ruske banke, Sberbank i VTB banka, drže 52 odsto ukupnih dugova Agrokora, odnosno više od 80 odsto dugova prema bankama. Do sada je bilo više sastanaka na temu kako da se spase Agrokor, pošto nikome nije u interesu da propadne. Ni predstavnici države Hrvatske ne govore da li će i na koji način pomoći Agrokoru, već daju uopštene izjave. Iz same kompanije od izbijanja krize ne oglašavaju se uopšte.

Još sredinom prošle godine pojavile su se glasine da se Agrokor sprema da svoju imovinu sredinom ove godine ponudi na prodaju na Londonskoj berzi. Dakle, znalo se da je ovaj konglomerat, najveći na Balkanu, u ozbiljnim problemima. Kad je to zvanično obznanjeno, odjednom je, takođe zvanično – nastupio šok. Dugovi Agrokora dostigli su neverovatnih šest milijardi evra, od čega tri i po milijarde evra čini dug prema bankama. U naredne tri godine Agrokor treba da vrati poveriocima milijardu i po evra, a kako celokupnu godišnju dobit troši na otplatu kamata, nema šanse da iz poslovanja sakupi toliko novca.

foto: a. anđić

INVESTICIONI ZANOS: Agrokor poseduje 61 preduzeće u Hrvatskoj, Srbiji, Sloveniji, Mađarskoj i BiH. Ova preduzeća pretežno se bave proizvodnjom hrane i trgovinom, mada ima i nekih, upućeni kažu, sasvim nepotrebnih preduzeća koja je Todorić kupovao u svom investicionom zanosu. Zato sada potres u Agrokoru preti da uzdrma ceo region.

Na prvi pogled paradoksalno, ali kao „najnepotrebnije“ preduzeće pokazao se slovenački Merkator, koji je Todorić platio više od pola milijarde evra, i to u trenutku kad je Merkator već ozbiljno posrnuo i imao dugove od oko milijardu evra. Ta akvizicija pokazala se, u stvari, kao najveći kamen o vratu Agrokoru.

Šta je iskusnog Todorića nateralo da se ovoliko preinvestira i prezaduži, da pogrešno ulaže i dovede sopstvenu kompaniju, a time i čitav ogroman lanac dobavljača, na ivicu propasti, a banke poverioce u problem kako da naplate dugove? Sagovornici sa kojima smo razgovarali imaju različite teorije o ovom pitanju, ali se uglavnom slažu u dve stvari: prvo, iz priče o Agrokoru, Merkatoru i pojedinim bankama poveriocima ne može se isključiti politika, ili geostrategija, kako god tumačili. Todorić u tome svakako nije bio sam, niti je mogao biti, već iza cele priče sa Agrokorom stoje i hrvatska država i njena težnja da se ekonomski proširi u regionu. Samu kupovinu Merkatora stručnjaci posmatraju kao političku odluku, a kao dokaz navode i protivljenje slovenačkih zvaničnika i sindikata da se Merkator, kao najveći slovenački trgovinski lanac, proda „najvećem konkurentu koji je uz to i proizvođač hrane“. Vlasnici Merkatora, naravno, nisu tako mislili. Sa stanovišta njihovog poslovnog interesa, prošli su odlično.

LANAC SVETOG ANTUNA: Drugi razlog za propast Agrokora, tvrde naši sagovornici, leži u domenu čiste psihologije i Todorić nikako nije prvi takav slučaj. Ima ih puno koji su prešli sličan put, samo nisu bili tako veliki, pa su prošli sa manje medijske pažnje. Zajedničko im je da su počeli u tranzicionim godinama, zaradili novac, širili se, a onda je nastupio taj psihološki momenat – izgubili su tlo pod nogama i nisu znali gde i kad treba da stanu. Osim što je dug „zao drug“, on je i ozbiljna droga, smatraju naši sagovornici, iskusni bankari. Kad čovek uđe u te, za obične smrtnike metafizičke sfere u kojima se operiše stotinama miliona evra, on izgubi kontakt sa realnošću, dok se sve ne pretvori u „lanac Svetog Antuna“, kad se obaveze finansiraju novim kreditima i tako ukrug dok lanac ne pukne.

Ono što je tu pitanje jeste: kako poverioci, a pre svega poslovne banke koje obično veoma dobro odmeravaju kome će da daju novac, prihvate da finansiraju ovoliko dubiozne poslove? Kompanija može da izdrži dug koji je dva puta veći nego što je njen „keš flou“, priliv novca. Ako je taj dug veći čak pet puta, kao što je slučaj sa Agrokorom, onda firma sigurno ulazi u problem. To bankari znaju, a razlog je jednostavan: prihodi su varijabilni, a dug je fiksan i dovoljno je da prihodi padnu samo u tri uzastopna meseca, ne više, pa da kompanija dođe u ozbiljan problem likvidnosti i da nije u stanju da servisira dugove.

Prihodi su posebno rizični, odnosno varijabilni, na siromašnim tržištima koja ne rastu, ili rastu vrlo malo, kao što je slučaj u našem regionu gde Agrokor posluje. Jedan od naših sagovornika smatra da je upravo ta okolnost potopila Agrokor – postao je preglomazan za ovo tržište, odnosno tržište je postalo premalo za toliki apetit. Posebno ako se kompanija zadužuje po kamatnim stopama koje su u proseku dostigle 10,84 odsto, a profit joj je ispod tri odsto.

I šta sada imamo? Imamo konglomerat koji se prostire u nekoliko zemalja, sa procenama da od njega ukupno, posredno i neposredno, zavisi oko 150.000 ljudi i oko 5000 kompanija. Zato on nije problem samo Ivice Todorića, bankara i dobavljača, već je problem države Hrvatske, ali i ostalih država u kojima posluje. Hrvatski ministar finansija Zdravko Marić na to mesto došao je pravo sa mesta direktora finansija i strategije u Agrokoru. Osim što tačno zna kakva je prava situacija u kompaniji, on je u delikatnoj situaciji da mora da objašnjava kako ta okolnost neće uticati na odluku da li će država i na koji način pomoći Agrokoru da preživi. Za sada predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković tvrdi da želi konsolidaciju Agrokora, ali mora da „deluje u interesu privredne i finansijske stabilnosti zemlje“. To bi možda moglo značiti da neće davati novac iz budžeta za otplatu dugova Agrokora, niti za održavanje likvidnosti. Stručnjaci pak tvrde da će, htela – ne htela, i država nekako morati da pomogne.

POSLEDICE PO SRBIJU: Ono što nas najviše zanima jeste pitanje šta će se u ovim okolnostima dogoditi sa preduzećima koja posluju u sastavu Agrokora i njihovim zaposlenima, a osim toga šta će biti sa njegovim dobavljačima i njihovim zaposlenima. U oblasti trgovine, spajanjem Idee, Rode i Merkatora, u Srbiji dominiraju dva velika trgovinska lanca, Agrokor i Delez. Osim toga, Agrokor ima i veletrgovinu Velpro. U Srbiji još poseduje i fabriku ulja Dijamant, fabriku vode MG Mivela, Frikom i Kikindski mlin. Ukupno ima oko 11.000 zaposlenih i javnosti nepoznat broj dobavljača.

Osim što zaposleni mogu da ostanu bez plata, koje sada već kasne, ili da čak ostanu bez radnih mesta, poseban problem su dobavljači koji se sada nalaze u ozbiljnom problemu jer im Agrokor kasni sa plaćanjima više od sedam meseci, a zakonski rok je 60 dana. Podatak o visini dugova prema dobavljačima iz Srbije nije obelodanjen, a situacija je tu prilično zamršena. Prvo, zato što Agrokor dosta posluje unutar svog sistema – proizvodna preduzeća iz njegovog sastava su dobavljači njegovim trgovinama i trebaće mnogo rada i znanja da se to sve razmrsi. Tu su mogli dosta kreativno da se prikazuju i uvoz i izvoz i bilansi i dugovi i potraživanja, tako da zvanični bilansi i nisu mnogo validni.

Za manje kompanije iz Srbije koje su izvan sistema Agrokora, a koje veliki procenat svoje proizvodnje vezuju za njegove trgovinske lance, ovo je ozbiljan problem. Da bi sačekali naplatu, a dotle nastavili proizvodnju, moraju da se zadužuju kod banaka i time i sami ulaze u dužničku spiralu. A i to ako im banke u ovoj situaciji daju kredite, a male su šanse da hoće. Pre će da ih pritisnu da vrate one koji su im već dati. Veće kompanije, kojima „izloženost“ prema Agrokoru ne prelazi 20 odsto ukupnog poslovanja, lakše mogu da izdrže kašnjenja u plaćanju.

E sada, na pitanje šta je činiti ugroženim dobavljačima, postoje dva suprotstavljena mišljenja: dok jedni sagovornici smatraju da njima ne ostaje ništa drugo nego da nastave isporuke čekajući naplatu, i u strahu da će ostati bez ičega ako sasvim obustave dalje isporuke robe, drugi tvrde da je to najgore moguće rešenje i smrt za kompanije. Pre svega, veliki dobavljači imaju osigurana potraživanja i nemaju pravo da nastave isporuke sad kad znaju da je naplata neizvesna. Tu bi im osiguravajuće kuće dovele u pitanje polise osiguranja. Zato isporuke moraju na vreme da se preseku, da sa Agrokorom ne bi potonuli i njegovi dobavljači. To je velikima još i izvodljivo, ali ovi manji verovatno moraju da nastave manji obim isporuka i da pokušavaju da naplate koliko god mogu.

Ako bi svi dobavljači obustavili isporuke, Agrokor sigurno propada i ne može da im plati dugove, što je za njih takođe veliki problem, a za neke znači sigurnu propast. Zato je rešenje, tvrdi jedan od naših sagovornika, da na scenu stupe banke i garantuju stabilnost dobavljačima za neko vreme i da obezbede likvidnost dok se ne vidi šta je činiti, da li kompanija može da preživi ili mora u stečaj. Ovi postupci jasno su definisani kroz osam globalnih principa postupanja u slučaju nesolventnosti dužnika. Pojedine kompanije bi čak i u procesu stečaja mogle da nastave da posluju, recimo Frikom i Dijamant, a time bi ljudi, ili bar deo njih, sačuvali radna mesta. Ako je kor biznis zdrav, poverioci mogu deo potraživanja da pretvore u vlasništvo. Osim toga, neka preduzeća mogu se prodati za namirenje dela duga.

U svakoj od tih opcija, bankari odmah preuzimaju kontrolu nad kompanijom, bez preuzimanja vlasništva, već samo radi obezbeđenja svog potraživanja i nastavka rada kompanije. To bi značilo da se dalje Todorićevo rukovođenje kompanijom suspenduje i komandu preuzimaju poverioci.

RUSI DOLAZE: Hrvatska štampa uveliko piše da će se time, moguće je, ostvariti osnovna ideja dve ruske banke, zbog koje su one i ušle u ovu investiciju, a to je geostrateška namera da uđu u Hrvatsku, pa kroz nju i u Evropsku uniju, koja još uvek drži sankcije prema Rusiji. „Naivna je i sama ideja da Rusi od početka nisu znali u šta se upuštaju s Agrokorom“, piše „Večernji list“. Svaka je akcija promišljena unapred nekoliko poteza. Ruski geopolitički majstori kroje svoje zone uticaja računajući na slabosti države čijih je 15 posto privrede vezano za jednu autokratski vođenu kompaniju, kaže ovaj list. Dokaz o autokratskom vođenju firme je i činjenica da sam Agrokor, usred ove gungule, ne daje ni glasa od sebe.

Ako umesto hrvatske države Agrokor bude spasavala ruska državna Sberbanka, ona to može da radi samo ako ima interes da, uprkos sadašnjim tvrdnjama da joj to nije namera, uđe u vlasništvo najvećeg regionalnog igrača na primarnom i sekundarnom tržištu hrane. A to je za Rusiju, uz energetiku, jako dobar strateški potez za koji vredi izgubiti neku stotinu miliona evra. Zato se i može očekivati da ruske banke ulože još novca na održavanje likvidnosti i otplatu dugova Agrokora.

U tim geostrateškim igrama Srbija se, po svom običaju, našla prilično nespremna i sad joj ostaje samo da moli boga da prođe sa što manje štete, pošto nema običaj da osmišljava ni šta će biti sutra, a kamoli da smisli nekoliko poteza unapred. Da u ovom slučaju ne može ništa da uradi, sve i da hoće, potvrdio je svojom izjavom i ministar trgovine Rasim Ljajić – on je onako preko medija pozvao Agrokor da poštuje rokove plaćanja od 60 dana koji važe u Srbiji. Iste one koje čak ni sama država često ne poštuje.