Donedavno poznata pod umetničkim imenom Chinawoman, Michelle Gurevich dolazi u Beograd (Dom omladine, 18. mart), pod svojim rođenim imenom – kao nova zvezda globalne kantautorske scene. Njena neodoljivo intimna muzika deo je malog talasa sličnih pesnikinja sa gitarom i ritam mašinom. Naoružana pesmama koje su uvek stilizovane kao minimalistički cabaret–noir, Michelle nas šeta kroz svima poznate životne situacije i većinom ljubavne dileme, podsećajući da one uvek mogu biti i nešto što se zbiva u našim sobama. Ta frapantna prepoznatljivost sveta kojim se kreće čini je slikovito ubedljivom – kao da je neko uključio kameru i njom snimio pesmu. Teško da danas ima nepretencioznije poetične muzike za neočekivani trenutak samoće u neko besposleno popodne – dobra muzika da se bude sam sa nekim.
„VREME„: Nedavno ste se vratili svom ličnom imenu – koji je razlog za tu odluku?
MICHELLE GUREVICH: Izbori koje načinite u svojim dvadesetim nisu baš identični onima koje napravite u, recimo, tridesetim godinama. Ne slažem se više sa svojim umetničkim nadimkom, a neki novi ‘alias’ izgledao mi je kao glupa ideja, tako da je povratak na moje pravo ime bio najočiglednije rešenje. Većina mojih omiljenih umetnika koristi svoja stvarna imena, pa je postalo jasno da ono što ja nudim umetnički zapravo ne uključuje u sebe moju ličnost. I eto me kao Michelle.
Vaši roditelji su iz Rusije kao imigranti stigli u Kanadu. Je li za njih bilo opasno tadašnje napuštanje Rusije i stizanje do Kanade?
Moji roditelji su jednostavno bili željni da iskuse život van Sovjetskog Saveza, prispeli su u Italiju i autom istraživali Evropu. Potom su odleteli do Stenovitih planina, i dalje do San Franciska, provodeći se izvanredno. Naravno da je u to vreme bilo teško i gotovo nemoguće otići iz SSSR. Moja majka ima neverovatnu priču o predstavnicima vlasti koji su jednom prilikom pretraživali njihov stan čitava tri sata, dok su se dokumenta potrebna za odlazak nalazila sakrivena u smrznutim pilićima u frižideru. Piliće nisu proveravali.
Vi ste očigledno razvili sopstvenu ljubav za zemlju roditeljskog porekla i vaš prvi jezik je i bio ruski – jeste li bili u poseti Rusiji i nastupali tamo? Koliko se osećate na neki način delom istočnoevropskog umetničkog izraza ili ste za Rusiju i Istok Evrope jednako egzotični kao i za Zapadni svet?
Rusija je bila prva zemlja koja se zainteresovala za moj rad. I to ne zbog preporuke nekakvog ujaka ili tako nešto, nego pre od usta do usta – preko interneta. Podizana sam u zajednici sveže pridošlih doseljenika iz Rusije u Torontu, koji su se okupljali na zabavama sa ruskom hranom i muzikom, a ja se osećala neobično privučena svim tim. Odrasla sam, dakle, veoma privržena pesmama koje sam tamo čula i one su postale moja muzička baza. Nastupala sam u Rusiji svake godine otkad sam se preselila u Evropu i osećam da zbilja delim specijalno srodstvo sa tamošnjom publikom. Kako god, odrastala sam u Kanadi praćena svojevrsnom vremenskom kapsulom sovjetske ere, ne sa realnošću i evolucijom moderne ruske današnjice. Moj umetnički izraz zato je između dva sveta – sovjetskih snova i kanadskog temperamenta.
Da li ste u detinjstvu primali neku muzičku poduku?
Imali smo u kući orgulje marke ‘Kimball’, koje smo svirali iz zabave. Pohađala sam časove u baletskoj klasi moje majke, gde je ona držala ritmičke vežbe i gde sam tako bila svakodnevno izložena klasičnoj muzici. U osnovnoj školi sam, recimo, svirala trubu u bendu i naučila nekoliko akorada na gitari. To je bilo to, sve dok nisam odlučila da pokušam da i sama napišem nekoliko svojih pesama, upravo one koje su se našle na mom prvom albumu. Još nisam posebno vična nijednom instrumentu – tek sam onoliko vešta da poređam par nota i harmonija iz kojih bi mogla da se razvije neka pesma.
Toronto je vaš grad, bogat muzičkom tradicijom i uopšte kulturnim mogućnostima. Koji deo njegovog nasleđa je vama najuzbudljiviji?
Zaista volim kanadsku divljinu: nacionalne parkove, Stenovite planine, čitavu zapadnu obalu, jezera i tamošnje prašume. Svakog leta se vraćam i prisustvujem nekolicini različitih okupljanja nedaleko od Toronta, u šumama, kampujem pored vodopada i plešem po mraku. To su neki od vrhunaca svake moje godine.
Na koja mesta u tom gradu ste voleli da izlazite? Kako biste opisali društvo i socijalni milje u kome ste najradije provodili vreme?
Najpre tu pomišljam na radionice, studije i ateljea, i mojih prijatelja i svoj – gde su slikari, video-producenti i muzički stvaraoci. Provela sam mnoge godine i čitave noći uz kafu na tim mestima sa tim ljudima, okružena zidovima od cigala i otvorenim dvorištima iza zgrada, isprobavajući različite stvari, postajući dobar prijatelj sa mnogima.
Kako biste opisali sadašnji trenutak na kanadskoj muzičkoj sceni? Da li mislite da je uspela da izgradi svoj identitet nasuprot američkoj ili engleskoj?
Osećam da sada zaista možemo opisati neku muziku kao tipično kanadsku. Mislim tu na umetnike poput Arcade Fire, Rona Seksmita i Džoni Mičel. Ima nečeg skromnog i malkice ‘hippie’ u vezi sa njima. Ali, da, mislim da ovih dana nacionalnost ne znači mnogo, mi smo svi pripadnici Spotify i Youtube naroda. Neki slušaoci misle da živim u Kanadi, neki čak misle da živim u Rusiji. Sviram, na primer, u Berlinu, a ljudi ne shvataju baš uvek da tu i živim.
Govorite ruski, engleski, pretpostavljamo sada i nemački jezik, budući da tokom druge decenije 21. veka boravite u Berlinu – osećate li da vas to mnoštvo jezika menja u domenu muzike, da svaki jezik izražava neku posebnu vrstu osećanja, raspoloženja?
Moj nemački još nije sasvim dobar, dok je moj francuski znatno bolji, pošto sam u Kanadi pohađala državnu školu na francuskom. Bila je to besplatna opcija, a moja majka dovoljno pametna da me upiše tamo. Rekla bih da svaki jezik ima svoj sopstveni humor i izražajnost – što više jezika znate, moguće da je i vaša izražajna paleta tim bogatija. Kako bilo, jedini jezik u kojem osećam da imam dovoljno kontrole i suptilnosti da pišem jeste engleski.
Kako vam se čini umetnički život u Berlinu, reč je o zaista neobičnom gradu, izuzetne političke i umetničke istorije? U njemu su, uostalom, boravili neki velikani rokenrola i ostavili traga u njemu, kao i on u njima – Bowie, Iggy Pop, Lou Reed, Nick Cave … Pamti li Berlin svoje heroje?
Najbolja stvar u vezi sa Berlinom jeste ta što on deluje kao da je u stalnom stvaranju. Nije tu samo reč o njegovom nasleđu, kao ni o činjenici da Berlin u ovom času privlači toliko mnogo kreativnih ljudi iz čitavog sveta. Stvar je u tome da doslovno osećate kao da bi on mogao biti drugačije formulisan ponovo i ponovo svakog dana! Ima mnogo inovacija, svaki podzemni prolaz i prodavnica na uglu postaju muzička pozornica tokom leta. Vreme za nostalgiju dolazi kasnije.
Poznata je vaša ljubav prema filmu, kao i povezanost vaše muzike sa svetom ‘pokretnih slika’ – sećate li se prvog filma koji ste u životu gledali? Koliko su film i muzika isprepletani u vašem stvaralaštvu?
Kada mi je bilo 15 godina, postala sam prijatelj sa grupom dvadesetogodišnjaka i čak ponekim tridesetogodišnjakom, kolekcionarima filmova na 8 mm. Oni su organizovali divlje žurke na kojima su prikazivali kopije sa starog Scopitona (preteče video-plejera, prim. aut.), i posebno rane eksperimentalne i starinske amaterske pornografske filmove („stag“ – prim. aut.), puštajući svoje sopstvene ploče kao muzičku pratnju. Ja sam bila daleko najmlađa u tom društvu i zaista mislim da su te projekcije imale velikog uticaja na moju estetiku. Volela sam nesavršenost te montaže i činjenicu da muzika nije uvek dolazila baš tačno na vreme. Moje pesme su glavna stvar koju imam da ponudim, ali sam pronašla nišu za svoj filmski ukus kroz pravljenje mojih muzičkih spotova – uvek niskobudžetnih i u duhu kućnih produkcija.
Šta nam novo donosi album New Decadence, kakav je njegov scenario? Šta publika u Beogradu, koja vas očigledno voli, može očekivati da će joj se desiti na koncertu?
Uvek sam cenila kada se osećaš kao da si dobio „celokupnog umetnika“, pa mislim da sam dosegla nešto blizu tome sa ovim svojim četvrtim albumom. ‘Celokupno’ ovde znači i dobro i loše, obe stvari – i talenat jedne ličnosti i njegove greške, koje izložene zajedno saopštavaju mnogo potpuniju priču. Na svom novom beogradskom nastupu ponudiću, nadam se, mnogo više od svega – više prefinjenosti, više konfuzije, više tragedije i, baš zato, više razloga za slavlje.
