Ove godine na Sopotskom filmskom festivalu (SOFEST) počasnu statuetu „Sloboda“ dobio je Božidar Nikolić za doprinos filmskoj umetnosti za kameru. Božidar Nikolić je rođen u Nikšiću 1942. i jedan je od najpoznatijih domaćih direktora fotografije. Sarađivao je sa velikim brojem jugoslovenskih reditelja od Živka Nikolića i Lordana Zafranovića do Vlaste Radovanovića i Milana Jelića. Režirao je neke od najgledanijih filmova poput Balkanski špijun (korežija sa Dušanom Kovačevićem) i Tri karte za Holivud. Dobio je dve „Zlatne arene“ za najbolju kameru na festivalu u Puli za filmove Beštije Živka Nikolića (1978) i Život je lep Bore Draškovića (1985). Veliku „Zlatnu arenu“ za režiju filma Balkanski špijun podelio je 1985. godine sa Dušanom Kovačevićem. Na svetskom festivalu direktora fotografije „Braća Manaki“ u Bitolju 2015. godine dobio je nagradu za životno delo „Zlatna kamera 300“ za doprinos savremenoj filmskoj umetnosti.
Nagrada na SOFEST-u bila je prilika za rekapitulaciju plodne karijere Božidara Nikolića.
„VREME„: Kako ste vi, uopšte, došli na film?
BOŽIDAR NIKOLIĆ: Moja karijera je za film. Prvu fotografiju sam napravio sa osam godina, a tada je dete od osam godina koje je umjelo da napravi fotografiju bilo čarobnjak. U to vrijeme bio je jedan fotograf u Nikšiću, neki Tadić koji je jedini umio da radi fotografije. A, to se sve desilo slučajno, jer sam se ja bavio modelarstvom. Bio sam čak i prvak Crne Gore. Jednom je u aeroklub u paketu sa dijelovima modela za avione stigao i jedan ruski fotoaparat sa filmovima. Ja o tome nisam znao ništa, pa, onda, uzmem otvorim onaj film, da vidim kakav je. I, ja sam slikao i ništa nije valjalo. Odem kod onog fotografa i pitam: „Kako ne valja?“, a on mi odgovori: „Pa osvjetlio si film.“ I onda je on meni govorio šta je fotografija, kako se svjetlost registruje na emulziju na filmu i tu sam ja zavolio fotografiju. I, da vam kažem nešto, ja bih priznao nekom da je bolji snimatelj od mene, ali fotograf sigurno nije. Kad se otvorila Katedra za kameru na beogradskoj akademiji ja sam se upisao na tu prvu generaciju. Moji drugovi iz Nikšića nisu mogli da vjeruju, jer je to bilo teško upisati. I danas je, kamoli onda. Bilo nas je 120 kandidata, primljeno je samo nas šest.
Ko je bio sa vama na klasi?
Danas su to sve čuveni snimatelji: Milorad Glušica, Dragan Jovanović, koji su obojica, kasnije, postali profesori na Kameri, Milan Spasić Papi, on nam je bio razonoda na Akademiji, Fatmir Nuši i Ljuba Sekulić. Mi smo svi tu bili negde jednaki. Kad smo polagali fotografiju, ti ne znaš čija je bila bolja.
Sećate li se studentskih protesta ‘68?
Da vam pravo kažem, ja sam se bavio fotografijom. Čuo sam da nešto idu i da nose one bedževe, i prošao sam tamo da vidim kako izgleda ta gužva, ali ja nijesam učestvovao u demonstracijama. Nijesam ni znao šta je politika. Ja sam uživao da snimam studentske vježbe, pogotovo s mojim velikim prijateljem Dušanom Kovačevićem. On je sa mnom studirao, on je pisao i sebi i meni, a ja sam snimao vježbe obojici. Ja sam još tada tvrdio da je on genije. Znao sam Mališu Marinkovića, urednika Zabavnog programa Televizije Beograd, i ja sam ga molio da dâ Dušku da mu piše skečeve za Novu godinu. A, on meni kaže: „Božo, ja znam da ste vi prijatelji, ali ovo je novogodišnji program, to mora da bude fenomenalno!“ I, nije mu dao.
Rodio sam se dva mjeseca posle pogibije mog oca u ratu 1942. Odrastao sam sa majkom, jednom divnom ženom. Ja snimim svoj prvi igrani film Beštije (režija Živko Nikolić 1977) i dobijem „Zlatnu arenu“ na festivalu u Puli. Sve novine pišu o meni, jedan novinar napisao „suze radosnice majke Vidosave“. Kad sam došao u Nikšić, majka kaže: „Sram te bilo. Ja da ti zaplačem što si ti dobio nagradu. Sram da te bude, da mi se komšije smiju. A, ja da ti kažem,“ i to mi zvoni i dan-danas, „ti ne znaš kako je lijepo ne dobiti nagradu.“ Shvatio sam koliko je majka u pravu kad sam se vratio u Beograd, tada je na televiziji radilo 200 snimatelja. Stotinu me je mrzilo.
Kako je došlo do saradnje sa Živkom Nikolićem?
Živko je fenomen! On je prvo studirao glumu, to niko ne zna. Na Akademiji je tada bilo, ako ne položiš glavni ispit, gubiš pravo na školovanje. Živko nije položio glumu, pa je upisao režiju. Sjećam se, ni ja tada nijesam razmišljao da se bavim filmom, šetali smo se pored „Konja“ na Trgu Republike i Živko meni kaže: „Ja ću da režiram film!“ A on nije nikad bio ni na čijem snimanju! Da makar gleda kako se snima film. Živko ode do Vicka Raspora u „Dunav film“. Vicko je bio jedan divan čovjek, filmofil. Njemu se dopadne Živkova ideja i on mu da kameru i traku i tako Živko snimi svoj prvi dokumentarac u svom selu kraj Nikšića. Kasnije, ja sam već počeo da studiram i Živko me je zvao prvo da snimam dokumentarac Prozor, a odmah dogodine i prvi igrani film Beštije.
Koliko je bila važna „Zlatna arena“ na početku karijere?
Ja sam postao ozbiljan snimatelj bez ikakve zasluge. Toliko je tada ta Arena značila. Sjećam se da mi je Milivoje Milivojević, snimatelj koji je već bio na kraju karijere, rekao: „Blago tebi, šta bih ja dao da sam dobio nagradu?“ Ja kažem: „Što? Evo ti je“, a on će: „Znaš šta će ti ta nagrada značiti za penziju?“ I bio je u pravu. Evo ja zahvaljujući tim filmovima i nagradama imam nacionalnu penziju.
Da li vas je zbog tih uspeha zvao čuveni reditelj Vatroslav Mimica da snimate Poslednji podvig diverzanta Oblaka?
Apsolutno. Zvao me je u Zagreb i ja sam od njega naučio najmanje 15 posto onoga što sam propustio na Akademiji. A, on je bio ljekar. To je interesantno. Njega je Veljko Vlahović postavio za reditelja. On je sve sam morao da uči, tada nije bilo škole za film kao u moje vrijeme. Ali, on je znao sve! Znao je scenografiju, znao je da montira, znao je najbolje električare, najbolje far majstore i sve te ljude mi je preporučio.
Snimili ste zatim akcioni film Pakleni otok, gde se partizanski brod, pun izbeglica krije od nemačkog patrolnog čamca po Jadranu. Šta vas je privuklo tom scenariju?
Snimanje na brodu, na moru, uvek je izazov. Bilo je mnogo teško praviti te eksplozije, ali reditelj Vladimir Tadej se prilično dobro pripremio. Tadej je i scenograf, on ima veliku vizuelnu kulturu. Jednom smo snimali scenu gde je jedan brod sajlom vukao drugi. Brod se nešto zanio, kamera je bila fiksirana i ta sajla je krenula ka meni. Far majstor Mara, koji je radio sa Semom Pekimpoom, a kojeg mi je Mimica preporučio, skočio je i velikim klještima u posljednjem trenutku presjekao sajlu. Da to nije uradio slomila bi mi noge, bacila u more, ko zna šta. Ali meni je veći izazov bila stalna borba sa tim admiralima koji su bili konsultanti za pisanje scenarija i koji su našli pare. Oni su htjeli sebi da daju više na značaju. Ja sam uspio da, ipak, glavnog junaka na kraju ubiju. Inače to ne bi moglo da se gleda.
Fimovi Slobodana Šijana Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug uvršteni su među najbolje srpske i jugoslovenske filmove. Da li je saradnja sa Šijanom takođe proistekla iz prijateljsva tokom studiranja?
Pošto obojica volimo film, on je dolazio kod mene i mi smo po čitavu noć gledali filmove, pričali o filmu. Čitavu noć. Dotle da se jedna fotelja na kojoj je sjedio Šijan, on je težak čovjek, slomila, pala dolje. Goran Paskaljević je trebalo da režira Ko to tamo peva, tada se taj film nije tako zvao, u jednom tramvaju se dešavala radnja. Ali je Goran otišao na neki drugi film, a meni se taj Duškov scenario radio. Onda sam ja predložio Šijanu da Duško Kovačević napiše još jednu verziju i da snimimo taj film. Tvrdio sam da film neće biti skup. Ubijedim ja Duška i odem sa Šijanom u „Centar film“ kod Perkovića. Pita on nas: „Za koliko ćete dana snimiti film?“ Ja kažem: „Za 25 dana.“ „Ma, lažeš!“ „Koliko ti trake treba?“ „Petnaest hiljada.“ „Koliko ti rasvete treba?“ Ja velim: „Četiri kilovata“ „E, sad si ga preterao.“ „Vidi, ako ja potrošim 15.000 metara trake, ti moraš da mi daš još,“ branim se ja: „ali ako mi daš samo četiri kilovata tu ne mogu da te prevarim.“ I tako je i bilo. Snimili smo film za 24 dana. Samo, bilo je teško. U autobusu, u skučenom prostoru, bilo je zagušljivo. Smrđeli smo, imali smo onu prasad. Sve smo snimili u Deliblatskoj peščari. Samo je ona eksplozija kad autobus već stigne u Beograd snimljena u Pančevu, a prevrnuti autobus je snimljen kod Botaničke bašte. Tamo je već stajao neki prevrnuti autobus, razvaljen. To je scenograf Veljko Despotović našao. Znate zašto je lijepo baviti se filmom? Nema šta na filmu ne može!
Kako ste se odvažili da zajedno sa Dušanom Kovačevićem režirate Balkanskog špijuna?
Te godine trebalo je Šijan da režira i Balkanskog špijuna, potpisao je ugovor sa „Centar filmom“. Ja sam zakasnio na taj sastanak kad je Šijan rekao nešto Dušku. Duško stoji ispred „Centar filma“, Šijan je već otišao gore ka Pravnom fakultetu i meni Duško kaže: „Bi li mi umeli sami da režiramo ovaj film?“ „Bi, što ne bi.“ Duško i ja smo sve studentske vežbe snimali zajedno. On je uvek sve znao bolje od mene oko scena, glumaca, replika, a ja sam bolje znao kameru i uglove snimanja. Tako smo, zajednički, snimili i ovaj film. Meni je bilo veoma stalo da ono što je Duško napisao, njegove reči, što lakše i što brže dopru do gledaoca. Mi smo, neđe, nacrtali svaki kadar prije snimanja. Bila je tu jedna zanimljiva stvar. Dogovorili smo se sa montažerom Andrijom Zafranovićem da pravimo rezove tako da dijelove replika jednog glumca prevlačimo preko sledećeg kadra drugog glumca. Mislili smo da će to ubrzati film. Međutim, na prvoj radnoj projekciji, film uopšte nije bio smešan. Svi smo bili zgranuti. I Duško. Bio sam očajan. Sledećeg dana ja se dosjetim šta je greška. I trčeći odem u montažu. Duško je napisao tekst pun akcije i reakcije. Trebalo je da montiramo tako da pustimo glumca da izgovori cijelu repliku, pa tek onda da vidimo reakciju drugog glumca. I, to je, onda, smešno.
Osamdesetih ste sarađivali sa našim najboljim rediteljima. Kako su vam se dopali?
Miša Radivojević je jedan ozbiljan i obrazovan čovjek. Hrabar u eksperimentu. Mislio sam da sam ja najhrabriji, ali on je hrabriji od mene. Njegov najbolji film, a moj najbolje snimljeni film je Živeti kao sav normalan svet. To je sve snimljeno „iz ruke“ širokougaonim objektivom 5,7 mm. Snimali smo u skučenim prostorijama gdje nemaš kud da se okreneš, a kamoli da staviš rasvetu i kameru. Mi smo se prvog dana prepali. Ali, Miša je još više forsirao da se snima u malom prostoru širokom optikom. Poslije deset dana snimanja stiže prvi materijal iz laboratorije i mi vidimo da su svi kadrovi malo neoštri. Široka optika se najlakše rašteluje. I tada ja odlučim da čitav film snimimo tako neoštro.
Zdravko Šotra je jedan čovjek koji najbolje barata emocijama. On će sa najmanje elemenata probuditi emociju u svakom gledaocu. Snimio je Idemo dalje i Više od igre, oba po scenariju Slobodana Stojanovića. Šotra je jedan značajan reditelj.
Boro Drašković je napravio najbolju pozorišnu predstavu Kad su cvetale tikve, ja sam imao sreću da je gledam pre nego što je zabranjena. A, zabranjena je odmah. Lane Gutović i Miša Janketić su pola godine trenirali boks za tu predstavu. To je pravi boks bio. To je Boro Drašković. On je čovjek koji umije da sasluša svakog saradnika. Posao reditelja je da iz svakog saradnika izvuče ono što zna najbolje i da prisvoji kao svoje. Njegov Život je lep je mnogo težak film. Bio je težak i za snimanje. Tu se skoro sva radnja dešava u jednoj kafani. Trebalo je održati atmosferu.
Vama, izgleda, leži prostorno ograničenje na filmu?
Znate zašto? Snimio sam mnogo drama na televiziji. Većina je snimana u jednom prostoru. Ja sam naučio da na tako malom prostoru raskadriram. Tu sam Bori mnogo pomogao.
Zašto ste se uputili u Holivud?
Ja sam rekao sebi: ko god zna nešto o filmu, i misli da zna, otišao je u Holivud. E, Božidare, ako znaš, idi u Holivud. Samo sam se trudio da nađem neki jeftin scenario, da odem u Ameriku, da nađem pare i da to snimim. I nađem Tamnu stranu meseca Željka Mijanovića i Dragoslava Bokana. To sam ovde preveo i otišao u Ameriku. Znate što sam previdio? Nisam znao jezik. Tek kad sam došao, shvatio sam koliko je to važno. I tamo sam našao na kastingu mladog glumca Breda Pita koji je bio potpuno nepoznat. Međutim, ja od tog filma ništa nisam profitirao. Producent je uzeo sva prava i eno ga sad, prikazuje ga svuda od kad je Bred Pit postao zvijezda.
Potom ste za TV Beograd režirali film Svečana obaveza Siniše Kovačevića koji je prevazišao okvire televizijskog filma.
To je moj omiljeni film. Za sve što sam do tada radio ja sam molio da radim. Samo za Svečanu obavezu nisam. Slučajno sam prolazio hodnicima Televizije Beograd i pozvali su me kod urednika dramskog programa i ponudili da snimam. Snimali smo, u kasarni i u hotelu u Vršcu. U holu hotela snimamo mi scenu kada Bata peva sa muzičarima. Narod se skupio iza nas, a ja Batu vraćam 16 puta. Bata kaže: „Božo, ja ne umem bolje.“ „Umiješ“, velim ja. A, onaj narod, kad god ja prekinem, oni svi ćute. Kad sam na kraju rekao da je dobro, svi gosti udare aplauz.
Vaš najpoznatiji film Tri karte za Holivud bavi se detinjstvom vaše generacije u posleratnoj Jugoslaviji. Ima li tu vaših ličnih sećanja?
To je moj autobiografski film. Onaj najmanji dječak, to sam ja. I skoro sve što smo mi pravili u tom filmu je tačno. Mi smo u Nikšiću bili napravili projektor od kutije za cipele. Tad nije bilo celofana, pa smo mi od nekoga ko kupi košulju molili da nam da celofan da pravimo filmsku traku. Mi smo na taj celofan precrtavali likove iz „Politikinog zabavnika“, crtali smo Hijavatu. Dođe nam uveče publika, mi naplaćujemo ulaz. Šta se desilo drugi dan? Neki zanatlija Drago napravi pravi bioskop. Prikaže na velikom platnu film o Savi Kovačeviću. Svi su kod njega otišli, a kod nas prazno.
Čime se danas bavite?
Ja sam u penziji, ali sam član Republičke radiodifuzne agencije. Cijene me tamo, ja sam jedini iz posla. Sad mi ističe mandat, a volio bih kad bi me izabrali i za drugi. Napiši to. Mogao bi Vučić da me podrži. Čita li on „Vreme“?
Čita on sve novine.
Onda obavezno napiši, napiši to.
