Srbija kao socijalni eksperiment

Uroš Đurić, slikar u čijoj biografiji kao da više nema mesta za navođenje „razbarušenih“ zanimanja po kojima je poznat u Srbiji, od bubnjara pank benda Urbana gerila, preko radio-voditelja, glumca, di-džeja, do kolumniste i tragača u kvizu „Potera“, i danas veruje da je svaki posao dobar ako pokriva račune. Magistar Fakulteta likovnih umetnosti i večiti student istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, Uroš Đurić u zemlji i inostranstvu aktivno izlaže od 1989. godine. Dela su mu zastupljena u kolekcijama Ludvig muzeja u Beču, Esla u Klosternojburgu, EVN-a u Marija-Encersdorfu, Antoana de Galbera u Parizu, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Telenora, muzeja Zepter i Muzeja grada u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, kao i u mnogim privatnim kolekcijama širom Evrope. Aktuelna beogradska izložba video-zapisa „Život kao takav“ u galeriji Podroom (19. novembar – 12. decembar), donosi izbor iz njegove video-produkcije koja je nastala između 2012. i 2015. godine, po Beogradu, Pragu, Mariboru, Minhenu, Parizu, Ohridu, Berlinu, Raškoj, Renu, Trstu…

„Kod nas su u toku dramatične promene, pravo anticivilizacijsko urušavanje. To više nema veze sa režimima. Što reče Raša Todosijević – čini mi se kao da Srbija diže nevidljivi zid prema spoljnom svetu. Savremeno društvo je izbacilo dva termina koji su se oslanjali na realizam. Jedan je proizvod Istoka, drugi Zapada i nijedan nema nikakve veze s realnošću. Socrealizam je u stvari bio socidealizam, to su bile idealističke predstave naturane putem sistemske propagande koja plasira poželjnu stvarnost. A TV rijaliti ide još dalje od toga. Zatvoriti ljude u kuću, ostaviti ih bez ikakvog osećaja za vreme, za dešavanja, za kontakt sa spoljnim svetom, zapravo nije nikakav reality, to je lišeno svake realnosti. To je socijalni eksperiment koji besramno unovčavate plasirajući ga kao stvarnost. Mi sad imamo problem što je cela Srbija utonula u realnost koja to nije“, objašnjava Uroš Đurić i dodaje da je istinski rijaliti ona stvarnost koju je zabeležio u video-zapisima izloženim u Podroomu. „Svi ti prizori su“, kaže Đurić, „život koji pojedinac sagledava između prelomnih istorijskih događaja, život lišen velikih odluka, lišen potrebe da se kaže nešto istinski radikalno ili novo, sve dok se ne artikulišu prve klice narastajućeg otpora spram izrabljivački skrojene stvarnosti“.

„VREME„: Ko je odgovoran za tako skrojenu stvarnost? Svejedno jesmo li u Beogradu ili Parizu, Pragu, Berlinu?

UROŠ ĐURIĆ: Znate šta, uvek je neko nekog izrabljivao. Pritom, društvo nije ni zatvorena ni dovršena kategorija. Ono ima svoju dinamiku i menja se. Kao i društveni sistemi. Svako društvo teži nekom idealu. Kao što ne postoji jedna ekonomska formulacija za kapital, već ih formirate prema svojim pogledima koji na kraju dobijaju ideološki okvir. Nekom je raspodela profita legitimna samo u kapitalističkom poretku, dok Marks smatra da je profit nečiji neplaćen rad. Ceo sukob se svodi na to čiji je profit. Da li pripada društvu, pojedincu koji ga stvara svojim radom, ili pak onom ko drži sredstva za proizvodnju u svojim rukama? Oko toga se londžamo dve stotine godina, od kada je ideja o industrijskoj proizvodnji počela da se ostvaruje. Novac u velikoj meri određuje način života, ukoliko ste imućni, doći ćete do skupih lekova, pa kao Čarli Šin stopirati razvoj HIV-a u organizmu. To su mogućnosti nedostupne sirotinji.

Voleo sam ranije da čitam šta su bili motivi različitih revolucionara. Ovde se zaboravlja du su komunisti jako dobro prošli na prvim parlamentarnim izborima posle Prvog svetskog rata. Novoosnovana Komunistička partija je prvo na lokalnim izborima u proleće 1920. pomela sve konkurente u većini gradova u Kraljevini uključujući Beograd, Zagreb, Sarajevo, Niš… Bilo je veliko nezadovoljstvo običnog naroda posle Prvog svetskog rata, te se, osim na selu, većinski glasalo za komuniste.

Tada je otpor bio artikulisan i moguć. Da li je danas otpor ovde moguć?

Doći ćemo i do toga. Iz današnje perspektive je veoma interesantno ko je tvorac Obznane (dekret kojim je Vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 30. decembra 1920. godine zabranila rad Komunističke partije Jugoslavije i prokomunističkih sindikata, te suspendovala razna radnička i ustavna prava, prim. aut.). Tvorac Obznane bio je iz partije koja je dobila najviše mandata. A to nisu bili Pašićevi radikali. Njihovi naslednici danas se zovu Demokratska stranka. Milorad Drašković, ministar policije i autor Obznane, bio je demokrata koji je potpuno opstruirao demokratiju. Obznana nije bila zvanični dokument, jer ga nije objavio „Službeni list“ niti potpisao kralj, već običan proglas, ali njom je partija koja je legalno i legitimno participirala na izborima dobivši ogroman broj glasova, proglašena državnim neprijateljem broj 1. Takav falični, nezvanični dokument s potpisom ministra bio je izlepljen po zemlji kao poternica. Kao i svaka partija, komunisti su bili podeljeni na političku frakciju koja je htela da nastavi da se bori političkim sredstvima ignorišući Obznanu, i – revolucionarnu koja je bila za oružane akcije. Crvena pravda, grupa revolucionara KP, odlučila se za seriju atentata. Alija Alijagić 1921. ubija Draškovića. E sad, zanimljivo je ko je Alijagić. Reč je o begovskom sinu, potomku razvlašćene otomanske oligarhije, koja je posle ulaska Austrijanaca u Bosnu 1878, naglo izgubila imetak i društvene pozicije. On je morao, da bi porodica opstala u novim okolnostima, da izuči neki zanat. I tako dobijamo holivudski zaplet o frustriranom begovskom detetu koje kreće u revolucionarnu borbu. Vrlo su slojevite priče o tome do koje mere socijalni bekgraund utiče na nečije odluke.

Zašto je malo pobune? Zašto umetnici ćute? Često ćemo čuti umetnika ili intelektualca da na pitanje zašto se ne angažuješ protiv sistema, države, režima, nepravde, nekupanja, čega god, odgovara: ja mislim da je najbolje da radim ono što najbolje znam, to je vrsta mog doprinosa. Na kraju se ispostavi da svi ćute.

Ne ćute svi. Ali interesantno je šta kažu oni koji odluče da govore. Meni je recimo zamorno, dosadno da čitam to o čemu oni baljezgaju, to je jedna jalova babažvaka. Njihov je diskurs postao deo folklora. Godinama unazad odbijam da razglabam o procesima u društvu ne zato što me je strah, već stoga što i kada pričate protiv nekog nesvesno ga promovišete, pomažete posredno učvršćivanju njegove pozicije. Tako ste se upecali na udicu koju su bacili on i njegovi, da bi se samo pričalo o njemu i o njima. Ja ne želim da pričam o njemu i njima. Njih zaista treba ignorisati. Ja baš mislim da Alija Alijagić nije bio u pravu i voleo bih da vidim šta bi se dogodilo da su poslušali ove starije i obrazovanije frajere, Simu Markovića i Filipa Filipovića, koji su bili za ignorisanje Obznane. Dakle, hajde sada da se vratimo na istu priču – ignorisanje Obznane i promocija svojih uverenja. Umesto da promovišemo sopstvene vrednosti, mi se stalno bavimo degradacijom tuđih. A ljudi nisu skloni degradaciji. Kada probate da difamirate protivnika nikada ne izgledate kao neko koga bi drugi želeli da poistovete sa sobom.

Lako je degradirati, trebalo bi, međutim, pustiti da vas degradiraju – onda postajete žrtva, a kult žrtve je najjači promoter svakojakih vrednosti. Pogledajte, uostalom, šta prvi među nama u ovom društvu sve vreme radi. On na dnevnoj bazi sebe predstavlja kao žrtvu svega i svačega. To je fascinantno, i na kraju kažete – pa ovom je čoveku stvarno teško. I tu je ključ svega.

Vaši su video–zapisi nastajali u Trstu, Minhenu, Parizu, Ohridu, Berlinu i Beogradu? Koliko su se promenili ti gradovi u odnosu na vremena kad ste osamdesetih u nekima od njih bili deo skvoterske scene?

Život je danas neuporedivo skuplji, što otežava socijalnu i svaku drugu mobilnost. Granice su otvorene, ali je nekad bilo mnogo jeftinije putovati unutar evropskih država nego što je to danas. Gradovi koji su bili pijemont savremenog života – Njujork, Pariz, London, Berlin – totalno su sterilisani. Ali nova tendencija koju ranije nisam uočio, na primer u Parizu, jeste pojava čitavih porodica beskućnika. To nisu oni starinski klošari, koji su uvek delovali pomalo iščašeno. Na ovima se vidi da su donedavno bili socijalno vrlo ubaždareni, ali su ih banke u međuvremenu ostavile bez ičeg. Mama, tata i tri ćerke koji prostru nasred ulice kartone i legnu. Dikens! Istovremeno, u centralnoj zoni, od Luvra do Trijumfalne kapije, nema nikog na ulici. Potpuno nestvarno! Ne rade klubovi, sve je zatvoreno i pusto. Samo beskućnici narušavaju prazninu.

Jednom ste rekli da je putovanje stvar karaktera a ne novca, kako održati takav karakter u svetu koji se pod naletom strašnih masovnih zločina – zatvara?

Masovni zločini se neprekidno događaju u Siriji i Iraku, a ne u Parizu. To je kliše, pecanje na propagandu. Nama nije smetalo da putujemo u Italiju kada je bio Bolonjski masakr, kada su fašisti podmetnuli bombu na železničkoj stanici. Poginulo je 85 ljudi i preko 200 povređeno. Nije se pravio spektakl od toga. Sve vreme se ratovalo, otkako znam za sebe. U vreme koje se smatralo blagorodnim, odvijao se krvavi pir u Vijetnamu, Kambodži, Libanu… Današnji svet je upao u neku vrstu infantilizma, stalno neko iščuđavanje i prenemaganje. Pezi se nad usamljenošću mladih žena i muškaraca, a problem otuđenosti postoji dugo, učili smo o tome na časovima marksizma. Dok god imate industrijsku civilizaciju, imaćete posla s protivrečnostima koje ona sa sobom nosi.

Jedan nivo kulturne razmene u evropskom krugu je standardizovan, za razliku od Srbije gde je svako umetničko delo i kulturno pregnuće ravno podvigu.

Sa Srbijom je zanimljivo to što se u njoj odvijaju isti procesi kao i u velikom svetu, samo u nešto rudimentarnijem izdanju. Ako umete da čitate socijalne odnose, lako možete da zaključite šta se događa okolo, a da ne izađete iz zemlje, jedino što se tamo igra vodi na sofisticiranijem nivou. Dalje, mi u Srbiji nismo još organizovani kao klasno društvo, za to je potrebno vreme. Mi smo uvek bili društvo socijalnih, ali ne i klasnih razlika. Klase ovde nisu uspostavljene na dubljim temeljima, pa se tako sa svakim režimom obično promeni i socijalna mapa društva. Kada odete u klasno organizovan sistem, stvari postaju jasnije. Radio sam izložbu u bečkoj Secesiji pre 11 godina, sa Rike Frank, kustoskinjom koja dolazi sa severa Nemačke i potiče iz apotekarske porodice koja drži apoteku u gradu Kilu od druge polovine 18. veka. Rike ima uvid u svakog pretka od 1760. naovamo, čime se bavio, sve… Oni su dakle farmaceuti poslednjih 250 godina, od vremena patrijarha Šakabente, da približimo to našim pojmovima. I kako sa tim da se poredite, ako me pitate o nivou kulturne razmene ovde i negde tamo? Elem, ona je prva posle 250 godina iskočila iz sistema porodice Frank, i otišla da studira istoriju umetnosti. Svi su pitali – zašto, kad ti je sve obezbeđeno?

Ili odem da radim radove u keramici sa Italijanima u Albisoli i upoznam potomke porodica koje su izvodile radove Pikasu i grupi Kobra, kad samo čujete ta imena, zapitate se čime ste to zaslužili. A to su opet porodice radnika, zanatlije koji rade taj posao pet stotina godina, toliko mogu da dokumentuju, a verovatno to rade i duže. To je klasno društvo. E sad, nisu svi Srbi živeli 500 godina pod Turcima. Srpska država jeste, jer se konstituiše od 1804, ali nisu svi bili pola milenijuma u otomanskom ropstvu. Moji, recimo, nisu, bili su u talu sa Venecijancima od 17. veka i to stoji u zadarskim arhivama. Većina Srba nije živela sve vreme pod Turcima, ali mi još nismo dobro obradili sopstvenu istoriju. Utvrdili neke stvari jesmo, ali ne i usvojili šta se tu zaista dešavalo. Previše je mitova.

Vratimo se vašem pozivu. Zašto ste digli ruke od ulja i ugljena? Može li slikarstvo da preživi?

Naravno da može. Nisam nikad digao ruke od slikarstva. I dalje slikam i izlažem slike, pre dve godine sam ih izlagao u Renu, to se vidi na jednom od filmova u Podroomu. Međutim, nije mi jasno zašto se ovde sve teže pruža mogućnost da slike budu izložene onako kako dolikuje. To je pitanje izlagačke produkcije.

Poslednji put sam slike ovde izložio u Nju momentu 2007, ciklus koji je potom prikazan u Frankfurter kunstferajnu, neke od njih su sada deo EVN kolekcije u Austriji. To je zbirka njihove elektrodistribucije i smatra se jednom od najznačajnijih po kvalitetu imena. Dakle, ja slikam, ali ovde slabo izlažem, jer su izložbe slika produkcijski kompleksne. Slikanje je težak i zahtevan proces. U današnjim uslovima neophodno je imati dosta toga sređenog kako biste mogli tematski da pristupite jednom ciklusu u kom želite nešto da izvedete. Prvo, bitno mi je da znam da imam izložbu godinu dana unapred, da uopšte mogu da krenem. Drugo, moram da izdvojim ogromnu količinu novca, te boje su užasno skupe, a ja ih dosta trošim, što bi rekli, mastim ih, a moram da imam ideju kome ću ih prodati, to je sveukupno pitanje isplativosti. Jedna od 12 projekcija sa postavke u Kulturnom centru Beograda posvećena je Bazelu. Bazelski sajam savremene umetnosti je najveći tog tipa u svetu, potpuni spektakl. Na sajmu najviše dominiraju slike i skulpture, još se najviše para valja u savremenom slikarstvu. Tu donekle možemo da objasnimo zašto je Marina Abramović tako ludački dobro pozicionirana, ona nije bila na taj način konkurentna, postala je fenomen onog momenta kada je pitanje performansa postavila na tržište umetnosti.

Ona kao neko ko dolazi odavde ne ugrožava vrednosnu kategorizaciju koju je uspostavilo pet najuticajnijih sredina koje usmeravaju svetsku politiku, ekonomiju, a pogotovo kulturu, a to su Amerika i Engleska, Nemačka, Italija i Francuska. Svi ostali su B, C i D liga. U tih pet država je sve što se tiče savremene umetnosti. Nije u pitanju samo novac, ima veoma bogatih sredina koje se smatraju perifernim u kulturnom smislu kao što su Skandinavija, Španija i Portugal, Japan i Kina, Brazil i Rusija… Svi oni mogu da daju po jedno do dvoje megazvezda, a ostatak je u ovih pet nacija. To je totalna dominacija. Kako ja da se poredim s Kiferom (Anselm Kifer, nemački slikar, prim. aut.), kako da dobacim dotle? Treba pratiti Kiferov skok na tržištu od 2004. do 2014. godine kad je o njemu rađen dokumentarac. U Francuskoj gradi nešto što podseća na mauzolej, faraonsku grobnicu. Kupio je napuštene fabrike i magacine u nekom selu i tu sad živi i stucava vagone para na svoju sliku sveta.

Jednom ste davno napisali da, kod nas, u svetu galerista i kolekcionara vladaju zakoni tamnog vilajeta. Da li je i danas tako?

Jeste. Galerista je neko ko te zastupa, to je zastupnički odnos. Ja, recimo, ne bih želeo da moj galerista radi sa više od deset ljudi. Onda dođe sledeći koji isto odabere deset do 12 ljudi. Ova bi sredina procvetala kada bi imala pet do deset ozbiljnih galerista koji bi radili javno. Ali, kod nas ne postoje zakonski parametri da se takav posao započne, ljudi su neskloni riziku, a to je ozbiljan posao, traži posvećenost, uređen sistem. Ovde bi trebalo najmanje pet godina, tzv. start upa, da se stvori galerijsko tržište. Mi to nemamo, imamo samo dilersko tržište koje je u sivoj zoni. To je valjanje ozbiljne robe izvan zvaničnih tokova novca. Oni su kao tapkaroši ispred bioskopa. Ti dođeš u taj neki red, kupio bi i ti, a onda oni dođu i kažu, e nema više, kupi kod mene. Sreo sam jednog ili dvojicu ozbiljnih dilera, ali mi je najzanimljivija ta tajnovitost u priči, nikada na kraju ne saznate ko je krajnji korisnik. Nikad niko od njih direktno nije došao da kupi od mene, oni to nekako valjaju između sebe, trampe se, kao filatelisti. Tako sam načuo da je jedan moj rad koji sam prodao pre 15 godina završio kod drugog kolekcionara…

Šta se dešava kada vam neki muzej traži vaš rad za izložbu, a vi nemate pojma gde je zbog netransparentnosti našeg dilerskog tržišta?

Nema tog rada, a da nisam sačuvao bolji iz istog ciklusa kod kuće. Ja sam vešt trgovac, po majčinoj liniji dolazim iz trgovačke porodice, uvek sam znao da odmerim isplativost onoga što prodajem i kada prodajem. Postoji fama o mojim ranim radovima koji imaju mitski status u zemlji, a ne vrede gotovo ništa van nje. A radovi koje ludački prodajem napolju nemaju nikakvu vrednost ovde. Jedan ovdašnji kolekcionar dolazio je da mi traži radove iz studentskih dana. Kažem mu, šta će ti to, upravo su mi stigli radovi iz Frankfurta, najnovija produkcija sa vrlo reprezentativne izložbe, radio ju je jedan od najperspektivnijih mladih kustosa u Nemačkoj koji sada odlazi za direktora Gete instituta u Njujorku. I ovaj mi, kad sam mu izložio komade, kaže: „Nisi mi pokazao ništa senzacionalno.“ Tim rečima. Dva meseca kasnije mi na Bečkom sajmu EVN kupi iste te radove koji umesto da vise sa zvezdicama lokalnog tržišta, vise s Majkom Kelijem, Elizabet Pejton, Daglasom Gordonom, Mauricijom Katelanom, Monom Hatum, Lajamom Gilikom, dakle, sa autorima teško zamislivog statusa, do kojih ovdašnji kolekcionari za sad ne dobacuju. Moj rad su odmah odabrali za kalendar za sledeću godinu, pitali za dozvolu, da li se slažem… Ove godine kolekcija EVN slavi 20 godina i prave veliku monografiju. Kad sam s pomenutim kolekcionarom nedugo potom prozborio koju o opisanom događaju i komentaru, on se toga nije ni sećao. To je ta naša lokalna priča. Za njih sam mrtav autor još od 1996.

Koliko su institucije važne danas za umetnika vašeg formata? Treba li vama Muzej savremene umetnosti ili ste vi potrebniji Muzeju, koji ne radi?

To je međusobna potreba, rekao bih. Muzej aktivno radi, pravi izložbe u drugim prostorima. Međutim, mi osim Narodnog i Muzeja savremene umetnosti imamo treći veliki muzej o kojem niko ne priča, a koji je de facto nepostojeći već 108 godina. Muzej grada Beograda osnovan je 1907, i već 108 godina ovaj muzej nema reprezentativnu zgradu u kojoj može da prikaže svoju kolekciju. Evo, recite vi meni kako je to moguće? Imate instituciju 108 godina, plaćate činovnike u toj instituciji, nešto se zove „muzej grada“, a možete li da me odvedete da vidim arheološku zbirku Muzeja grada, srednjovekovnu zbirku Muzeja grada, zbirku savremene umetnosti, čak imaju i moje radove u kolekciji… Voleo bih da jednog dana posetim muzej koji, eto, formalno postoji više od 100 godina, samo ne znam gde.