Sudbina umetnosti u kapitalizmu

Dve velike međunarodne izložbe ove jeseni i zime biće posvećene pop-artu. Jedna je već otvorena 17. septembra u londonskoj „Tejt modern galeriji“ pod nazivom The World Goes Pop, a otvaranje druge u budimpeštanskom „Ludvig“ muzeju očekuje se u oktobru. Na obe ove postavke posvećene umetničkom pokretu iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, biće izloženi i radovi akademika Dušana Otaševića (1940) iz ovog perioda. U Tejtu će do kraja januara sledeće godine biti predstavljena dela sedamdesetak umetnika ne samo iz Zapadne Evrope i Amerike, nego i Istočne Evrope, Južne Amerike, Azije. Biće to planetarno podsećanje ne samo na izvorno američki pop-art, te njegov pandan – evropsku novu figuraciju, nego i ostale varijante popa istovremeno nikle na različitim stranama sveta. Organizatori ove dve izložbe su se opredelili za Otaševića kao predstavnika jugoslovenske nove figuracije.

„Londonski ‘Tejt modern’ je izabrao moj rad Ka komunizmu, lenjinskim kursom iz 1967. Kada su me pozvali da učestvujem na izložbi, organizatorima iz Muzeja ‘Ludvig’, jednog od tri muzeja čuvene fondacije Pitera i Irene Ludvig (ostala dva su u Kelnu i Beču, prim. aut.), rekoh da nemam radove iz tog perioda u svom posedu, jer je nešto u Muzeju savremene umetnosti, a nešto u kolekciji ‘Trajković’. To što sam imao, trenutno je na izložbi u ‘Tejtu’. No, oni su se sami snašli i došli do kataloga iz MSU i uzeće nešto odatle, a nešto od ‘Trajkovića’“, govori za „Vreme“ Dušan Otašević, čijih se 14 radova nalazi u kolekciji Muzeja savremenih umetnosti u Beogradu. Uzgred, u umetničkoj kolekciji „Ludvig“ nalaze se neka od najčuvenijih dela pop-art umetnika Džaspera Džonsa, Roberta Raušenberga, Roja Lihtenštajna, Klasa Oldenburga, Endija Vorhola, Toma Veselmana, itd. O nastanku rada Ka komunizmu, lenjinskim kursom, koji je trenutno izložen u londonskom „Tejtu“ Otašević kaže: „Studenti Akademije su šezdesetih godina odlazili uglavnom na ekskurziju u Pariz, moja generacija je 1965. htela u Moskvu i Lenjingrad i, kako je postojala i ta mogućnost, odveli su nas u SSSR. To je bilo 1965. i ja sam sa tog putovanja doneo jedan propagandni plakat sa Lenjinom. Uvek sam voleo da skupljam neumetničke proizvode, bili su mi atraktivni. Na tom dosta banalnom plakatu Lenjin je u svojoj čuvenoj pozi sa govornice, sa ispruženom rukom i prstom uperenim ulevo. Iskoristio sam taj plakat za svoj triptih tako što sam Lenjina stavio u sredinu da prstom upire prema petokraki s leve strane, a desno sam postavio saobraćajni znak za zabranjeno skretanje udesno. Zgodno je što će u ‘Tejtu’ taj natpis Ka komunizmu lenjinskim kursom biti na ruskom. Oni će ga, razume se i prevesti, ali će ostati ta ruska ćirilica.“

Za kraj ove godine, Dušan Otašević priprema i samostalnu izložbu u Galeriji SANU. A do decembra će mu biti objavljena i monografija. „Do sada je nisam imao“, kaže on. „Dugo sam oklevao da napravim izložbu u Galeriji jer rukovodim njome (Otašević je upravnik Galerije SANU, prim. aut.), bilo mi je nekako neukusno. Dosta dugo sam, već desetak godina, član Akademije, a običaj je da se novi članovi, ne baš iste godine ali ubrzo, predstave izložbom. No, eto, izložba Milice Stevanović je tek sada, ona je ozbiljan i spor stvaralac, nema potrebe da žuri“, kaže Otašević, koji je i član Nacionalnog saveta za kulturu i predsednik UO Muzeja savremene umetnosti.

„VREME„: Ipak, ovih dana medijski intrigantnije od Otaševića u „Tejtu“ bilo je pitanje smene Jovana Despotovića, dosadašnjeg direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, te zašto je Upravni odbor muzeja, čiji ste predsednik, tražio njegovu smenu, mesec i po pre 20. oktobra, kada je najavljeno svečano otvaranje rekonstruisanog MSU–a, na pedesetogodišnjicu postojanja Muzeja.

DUŠAN OTAŠEVIĆ: O tome je sve rečeno u saopštenju UO Muzeja koje sam potpisao. O ispravnosti svake odluke, pa i ove, vreme će doneti konačni sud, a svako je odgovoran za svoje odluke, bilo kad i bilo gde. Izgubljeno je dosta vremena, a obnova Muzeja se ne nastavlja. Novac koji je Vlada namenila rekonstrukciji treba da počne da se koristi u ovoj kalendarskoj godini, tako da bi svi koji su uključeni u ovaj posao valjalo da budu ažurni i konstruktivni.

Da li je ova smena najavila najveći događaj u ovdašnjoj kulturi 2015. – još jedno iznevereno očekivanje otvaranja Muzeja?

Za kandidovanje najvećeg događaja u kulturi sačekao bih kraj ove godine. Muzej neće biti otvoren 20. oktobra, ali će bez sumnje događaj biti ukoliko se bude video kraj renoviranju. Prošle godine se nije videlo ništa: ni kada će biti, ni kuda to sve ide. Ovo je bila jedna šansa, možda je preterano optimistički bilo očekivati da će za tako kratko vreme biti urađen tako veliki posao. Bila je to više želja nego realna mogućnost. U tim užurbanim koracima koji su pravljeni, zapalo je to sad u mali zastoj. Ko radi taj i greši. Želja svih nas umetnika je da ovaj Muzej počne da radi, kao i Narodni, naravno, ali mi je MSU ipak bliži. Voleo bih da ga konačno otvorimo, ali i da ima ugled koji je nekad imao. Nekad se nije moglo prići muzeju od sveta koji bi se okupio zbog izložbe, gužve su bile kao na utakmicama. To je neopisivo lep osećaj, najtužnije je kad uđete u galeriju, a tu jedan ili dvoje ljudi tumaraju nešto, kao zalutali. Ne mislim ja da svaka izložba može i mora biti posećena ne znam ni ja koliko, ali MSU jeste bilo mesto gde se svet okupljao, to mesto je privlačilo ljude. Izlagao sam u dosta muzeja izvan Srbije i izvan ondašnje Jugoslavije, ali se to češće dešavalo dok je postojao Muzej savremene umetnosti. Ta je institucija dobro radila. Dovoljno je pogledati spisak izložbi na kojima sam učestvovao, a koje je Muzej savremene umetnosti organizovao, tu je zaista bila pokrivena cela Evropa i neki drugi kontinenti, tako da su na sva ta mesta mnogo više putovali moji radovi nego ja.

Uređeni titoizam vam je, izgleda, mnogo bliži od haotične demokratije koju živimo poslednjih 15 godina? Ne pamtite ništa loše iz vremena pop–arta i nove figuracije u socijalističkoj Jugoslaviji?

Sa ove distance, uz sve promene koje su se dogodile poslednjih decenija, političke, kulturne i društvene, pa da kažemo i tehnološke, a pre svega promene pogleda na svet tada i sada, ne mogu da kažem da je to bilo vreme nekakve represije i nesloboda. Jeste za neke ljude, ali ne i za mene. Ko ne pamti to vreme, po nekim izjavama bi zaključio da čovek nije mogao ni smeo da podigne glavu, a nije bilo baš tako. Pamtim da je svako mesto ondašnje Jugoslavije imalo svoj dom kulture, biblioteku, izlazili su respektabilni književni časopisi, mladi slikari su dobijali ateljea, stipendije, institucija samostalnih, slobodnih umetnika je sasvim lepo funkcionisala. Socijalni aspekt tog vremena bio je potpuno sređen.

Kakav god da imamo pogled ili mišljenje o onoj državi koja se raspala, ako poredimo ta vremena sa današnjim, sve ide u korist tadašnjih institucija kulture i tog vremena, jer je država bila uređena i imala je institucije koje funkcionišu besprekorno. Nisu samo funkcionisali Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu, funkcionisale su institucije po unutrašnjosti Srbije. Nisam ni znao kako se tada zvao ministar kulture, to je bio nekakav činovnik koji je radio svoj posao, nisam znao koliko se izdvaja iz budžeta za kulturu niti me je to zanimalo, znao sam da postoje gradska i republička komisija za otkup umetničkih dela, i posle svake samostalne izložbe bar bi jedna komisija otkupila rad, što je bila velika pomoć umetniku. Ta su dela odlazila u muzeje ili u neke javne prostore. Naš Muzej savremene umetnosti i muzeji po unutrašnjosti su svoje zbirke formirali zahvaljujući tom otkupu. Dalje, spomenuo sam već, početnici, mladi slikari su dobijali ateljea, namenski su se pravili takvi prostori za rad. Dobro, nekad bi to bio atelje i na vrhu neke novoizgrađene zgrade, ali čovek bi dobio radni prostor, a to je nekome ko počinje bila nemerljiva pomoć.

Jeste li vi dobili atelje?

Ne. Ne znam zašto, prijavljivao sam se dva-tri puta i nisam ga dobio, onda sam, sticajem okolnosti, sâm uspeo da obezbedim atelje, adaptirao sam potkrovlje u očevoj kući u kojoj i danas živim. Nisam dobio ni atelje, a ni stipendiju, država nešto nije bila izdašna prema meni, ali ne kukam, naprotiv, ubrzo sam shvatio da je tako dobro i da, ako poživim, ne treba da očekujem ništa ni od tadašnjeg ni od ovog ni od nekog budućeg državnog sistema. Tako da mi je s te strane drago da se nisam upleo u nekakve „poslove“. Ali, kako rekoh, ne sećam se tog vremena kao perioda u kojem se nije moglo živeti i stvarati. Naravno da je bilo ljudi koji su zbog svog delovanja imali problema…

Kao zabranjeni Mića Popović?

U likovnoj umetnosti, sem Miće Popovića koji je imao problema, takvi slučajevi su bili retkost. Ali, Mića Popović kad napravi izložbu, ona je posećena, renomiranog slikara u prestižnoj galeriji vidi veliki broj ljudi i to je uvek događaj koji se prepričava i pamti. I Mića Popović je zato bio „opasan“. Kad sam ja imao svoju izložbu, recimo baš sa ovim radom koji sam poslao na izložbu u „Tejtu“, to je bilo u maloj galeriji sa svega stotinak posetilaca, i mada ti radovi nisu bili nimalo politički korektni, a državni činovnici zaduženi za kulturu su ih i te kako smatrali „prstom u oko“, preko toga se prelazilo – ćutanjem. Tim malim događajima se gledalo kroz prste. Ukratko, tim propuštanjem su ih i „ubijali“. Taj metod se koristi u svim vremenima i svim režimima, pa i ovim demokratskim. Ono o čemu se ne priča to se nije ni dogodilo. Zato smo mi početnici slikari mogli da radimo šta smo hteli. Drugačije je bilo sa filmom koji vidi veliki broj ljudi, ili knjigom ili renomiranim slikarom. To je moglo biti opasno i o tome se vodilo računa.

Vaša bivša studentkinja sa Akademije lepih umetnosti, slikarka Mira Kovačević nedavno je kazala da ste im govorili da je najlakši deo naučiti crtati i slikati, „ali treba znati šta posle s tim raditi, kako se predstaviti, biti dobar trgovac„. Izgleda da ste i svoje studente pripremali da od države i njenih institucija ne očekuju ništa, ni otkup ni izložbe, ni produkciju umetničkih dela?

Možda ne baš ništa, ali, nažalost, ova država može tek skromno da pomogne novoj generaciji umetnika. Sama institucija ima vrlo ograničena sredstva da bi i sama učestvovala u produkciji, zato su izložbe jeftinije, skromnije, mladi ljudi se dovijaju, pomažu se novim tehnologijama, izvedu neki performans na licu mesta. Institucija, nažalost, nema sredstava za ozbiljnu produkciju. Prošle godine je Ministarstvo kulture nakon 13 godina organizovalo konkurs za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelne umetnosti nastalih u proteklih pet godina, ili kako smo to popularno zvali, otkup. Poslednji put država je bila u ulozi mecene 2001. godine, dok je grad bio nešto bolji, pa se tim poslom poslednji put bavio pre pet godina. Tako da je prošlogodišnji otkup čini mi se bio nekakvo svetlo u tunelu, jer za naše uslove to nije bio mali novac izdvojen za finansiranje umetničkih dela.

Prilikom tog otkupa, jedna od institucija je htela produkciju jednog rada, i komisija u Ministarstvu kulture je odobrila finansiranje. I mada je to produkcija, a ne honorar, odmah su krenule priče: eto koliko je umetnik dobio para. To su naša posla.

Reč je o Mrđanu Bajiću i njegovoj skulpturi Zvezde ili anđeli u dvorištu čačanske galerije „Nadežda Petrović„?

Da. To što on radi ne može sam da izvede.

Kakav je odnos Ministarstva kulture prema kulturnim institucijama, danas? Ranije ste često govorili da ne shvatate kako se ne prepoznaje važnost našeg puta kulture, da se „stalno govori o putu ka Evropi, ali da nezavršeni muzeji ne mogu da stoje sa strane tog puta„?

Da, i sada to kažem. Ali, ministar kulture je rekao da će podržati institucije kulture i da mu je to prioritet. Neću da budem nekakav branitelj ovog ministra, ne želim to, ali obezbeđen je novac za dva muzeja. Nikada mi nije bilo jasno kako ne mogu da se nađu sredstva za dve tako važne institucije. Proteklih godina se pričalo o kandidaturi Beograda za prestonicu kulture 2020, tim su nam pričama prašinu u oči bacali nekakvi državni činovnici kojima nije smetalo što nam ne rade vitalne gradske institucije. Ako se svega toga setimo, ne mogu da žmurim pred činjenicom da je novac za ova dva muzeja konačno obezbeđen. To nije malo za naše prilike – za vreme mandata jednog ministra da budu otvorena ova dva muzeja. To jeste plus, naravno uz druge minuse…

Koje minuse? Šta zamerate ministru kulture?

Možda to što nije prepoznao važnost Nacionalnog saveta za kulturu i nije izašao u susret zahtevu da se njegov rad izjednači sa drugim nacionalnim savetima – da se obezbedi prostor za rad i materijalna nadoknada bar onim članovima koji dolaze iz drugih gradova, iz Novog Sada, Niša… Nadam se da će Zakon o kulturi to regulisati i da će novi članovi Saveta, jer ovom ističe petogodišnji mandat, raditi u boljim uslovima.

U Muzeju savremene umetnosti prvi put ste izlagali 1970. godine, kada je tadašnji kulturni, društveno–politički i likovni kontekst bio potpuno različit od današnjeg. Šta se u kulturi i vizuelnim umetnostima promenilo od tada? Možda vrednosti?

Živimo posledice jednog nesrećnog vremena u koje smo zapali. A takva vremena nam se često događaju. Ne treba zaboraviti da je bio rat i da su posle propasti jedne ozbiljne države kakva je bila Jugoslavija, na sceni posledice koje traju i trajaće još dugo. Pitanje je kada će se steći uslovi za nešto što pamtimo kao model ozbiljne države i stabilnih institucija. Ali ne zaboravimo da se okolnosti menjaju, i može se dogoditi da ćemo živeti s nekim drugim vrednostima, ne samo mi ovde, takve promene se događaju u celom svetu.

Kao čovek koji živi na periferiji Evrope, a zahvaljujući digitalnim tehnologijama imam dobre informacije o tome šta se dešava u centrima – sve je komercijalizovano. Jedino važno pitanje je da li se vratio uložen novac. Možda će vaša deca i moji unuci živeti u svetu uređenom na potpuno drugačiji način.

Institucije ne funkcionišu, ja ih spominjem u svakoj prilici, ali kad je reč o likovnoj umetnosti, preciznije rečeno vizuelnim umetnostima, poslednjih godina je prisutan znatan uticaj kolekcionara. Proteklih desetak i više godina nova pojava je da kolekcionari nisu samo pojedinci koji sakupljaju i trguju, nego su to ljudi koji istovremeno ozbiljno učestvuju u organizovanju izložbi, pravljenju monografija, prave vrlo ozbiljne zbirke u nadi da će to jednog dana postati legati, javno postavljene zbirke. Velike zbirke u svetu jesu tako nastale, nije ih pravila država nego pojedinci. Tako su, recimo, nastali „Ludvig“ muzeji, iz fondacije Pitera i Irene Ludvig, kolekcionara čiji muzej u Budimpešti organizuje pomenutu izložbu na kojoj će biti izloženi neki moji radovi.

Ovde su kolekcionari Slavica i Daniel Trajković napravili izložbu od vaših radova u njihovom vlasništvu. Pritom je deo tih radova nastao baš u produkciji ovih ljudi, koji se pojavljuju ne samo kao kolekcionari, nego i kao mecene?

Da. Ali, ovde i dalje postoji očekivanje da vam država pomogne, da daje neki novac zato što ste vi umetnik. Odavno je vreme da se ovde formira nekakvo tržište. Ono i postoji, ali nije izbalansirano, još ne funkcioniše na pravi način. Jer možete da budete ugledni umetnik i da imate ogroman broj nagrada, da izlažete po svetu, ali to se na našem tržištu ne odražava. Ovde postoje neki interni kriterijumi. Tako da je ovo jedan dobar put i otklon od države. Naravno da država mora da podržava muzeje, da podržava jedno pozorište, Narodno, a ne stotinu pozorišta, to svugde postoji, ali ovo društvo je verovatno još u formiranju i ono malo građanske svesti je nestalo. Nestalo je građanske svesti i posle Drugog rata, ali se ona ponovo formirala, pa opet – nestala. Sada se pojavljuju ljudi koji bi vrlo lako mogli da finansiraju pozorišnu predstavu, film, izložbu, ali to ne rade jer nije u njihovom vidokrugu, nemaju interesa. Ali, pretpostavljam da će deca današnjih bogatih ljudi, koja se školuju u inostranstvu, ako se vrate, doneti neke nove vrednosti… Mi danas nemamo bogatog čoveka koji bi naciju zadužio osnivanjem zdravstvene stanice, a pošto govorimo o kulturi, osnivanjem nekog pozorišta ili muzeja. Možda kad prođu jahte i skupi satovi, možda i umetnost jednom dođe na red. Nadam se da hoće, ne verujem da svet može da opstane samo na materijalnom.

Da li ste vi svih ovih decenija imali bilo kakav konflikt ili makar nerazumevanje sa vladajućim kulturnim politikama?

Ne, ja sam od početka, već od prve izložbe, bio u povlašćenom položaju. Jedan broj mlađih kritičara je odmah prepoznao to što sam ja radio kao nešto što vredi podržati i nikad nisam imao problem ni sa politikom ni sa tim komisijama, moram da kažem, koje bi otkupljivale radove. Ukratko, nisam bio „zakinut“. Sem za prvu samostalnu izložbu, nisam podnosio nikakve molbe za izlaganje, jednostavno, uvek bi me zvali. To je bio sticaj okolnosti, ne bih tome pridavao poseban značaj, ali tako se prosto desilo. I to je bio prilično dobar osećaj. Ljudi se prijavljuju, ne mogu da dobiju dobar termin, osećaju se osujećenim… ja nikad nisam imao takvo iskustvo.

Kada ste 2013. govorili o kulturi u Srbiji, rekoste tad da kulturu obeležava najviše nedostatak razumevanja za njen značaj, i da neće biti boljitka dok se ne promeni svest svih o važnosti kulture, uključujući nosioce vlasti od najnižeg opštinskog službenika do predsednika države. I sada je isto?

I sada bih mogao da ponovim to. Jedno je nedostatak novca, mali budžet, to jeste nešto što je ograničavajuće i pogubno za svaki posao u kulturi, ali postoji kod nas i generalno ozbiljno neprepoznavanje važnosti kulture. Sport je na taj način prepoznat, svi nekako znaju da sport doprinosi ugledu jedne zemlje, ali doprinosi i kultura takođe, samo ona mora da dobije organizovanu podršku, ne može grupa umetnika da ode negde i tek tako napravi nekakvu izložbu. Kao što podršku dobija reprezentacija fudbalera, treba da je dobije i grupa umetnika… Ne bi to bile nikakve zamašne i opterećujuće svote, ali ne treba zaboraviti da današnji umetnici prave buduću tradiciju, onu kojom će se neke nove generacije ponositi kao što se mi ponosimo našim prethodnicima. Međutim, čini se da se krenulo putem koji isključuje sve duhovno, danas vladaju rijaliti programi na televizijama. Nije to nešto što je bez ikakve podrške moglo da padne samo od sebe i zapati se. Rijalitiji jesu primer našeg bespuća. A nije tako davno bilo, ako se vratimo u to doba Titove države, kad su na televiziji postojali naučni i obrazovni program, dečji program, televizija je vaspitavala i decu i odrasle. Ako zatrpate gledaoca raznim budalaštinama, šta će on, gde će on? A znamo i sami da je naš nivo obrazovanja prilično nizak.

A kako ste se snalazili među kuhinjama i klanovima kao predsednik Nacionalnog saveta, upravnik Galerije SANU, predsednik UO MSU? Jeste li na tim funkcijama ostali imuni na politiku i klanove?

Hajde da počnemo od toga da sam, ne znajući kako mi se zove ministar kulture sve do nekih poznih godina, imao srećan život. Sada znam sve ministre deceniju i više unazad, brzo se smenjuju, ali sam ih zapamtio. Najviše volim da radim svoj posao u svojoj radionici, ali ponekad su izazovi svakodnevice takvi da na njih ne možete da se oglušite. Učini vam se da možda možete da doprinesete nekom opštem boljitku, pa onda pristanete na „društveno-koristan rad“. Ostavite okopavanje svog vrta i spremni ste da, ako zatreba, „progutate žabu“. Zanimljivo je da u upravnim odborima institucija kulture nema političara, kao što ih ima u UO sportskih organizacija ili u UO profitabilnih firmi.

Kakav je vaš odnos prema likovnoj umetnosti danas, ranije ste uvek sa nekom zadrškom govorili o sebi kao slikaru, voleli ste više izraz proizvođač umetnosti?

To mi je, što mi je. To sam izabrao za svoj posao, ako naravno vrlo široko shvatimo pojam likovne umetnosti. Kada sam počinjao, imao sam želju da raskinem sa klasičnim izražavanjem i iskustvom drugih, kao i sa romantičarskim pogledom na shvatanje umetnosti. Umetnik je čovek određenog zanata, posla kao što je i svaki drugi. Ukratko, dotadašnja likovna umetnost nije zadovoljavala moje potrebe, bio sam sklon onoj Marinetijevoj devizi da muzeje treba spaliti. Ali, u jednom momentu sam se vratio. Danas ponovo koristim i slikarske boje i platno, naravno ne na klasičan način, ali napustio sam industrijske boje. Platno lepim na drvene ploče, ali samo iz praktičnog razloga jer drvo puca, pa je to samo tehnološko obezbeđenje, jer se iskreno spremam da ti moji radovi u otvorenom muzeju traju godinama.

Hoće li opstati slikarstvo?

Nisam protivnik novog. Naprotiv. Ali, ovo ponovno zanimanje za pop-art i novu figuraciju po Evropi učinilo mi se dosta zanimljivim i ohrabrujućim, mada nikad sebe nisam doživljavao pop-artistom, kao što ne bih sebe doživljavao ni kao ekspresionistu da sam u to vreme stvarao. Ali, usuđujem se da pomišljam da su se proizvođači umetnosti zasitili ovog novog načina izražavanja. Pa da se možda, ponavljam možda, pop koji jeste neka vrsta figuracije, pojavi negde u nekom novom obliku. Ne mislim da će se pojaviti neki novi Vorholi ili Lihtenštajni, to ne, to je ispričana priča, ali neki povratak na figuraciju kao način izražavanja… U novim tehnologijama mi smeta što rad nije opipljiv. Ja volim da odem u radionicu da radim. Razume se da mi nije dovoljno da stružem dasku, to opipljivo treba da podstakne neka ideja, figuraciju mora da drži nešto iznutra jer me to i pokreće da radim. Kao što volim da uzmem knjigu sa police da je listam i čitam, a ne da čitam s ekrana. Tu je moj problem sa vizuelnim umetnostima u novim tehnologijama. Ipak sam ja iz Gutenbergove galaksije.

ISTORIJA POP-ARTA: Otaševićev rad Ka komunizmu lenjinskim kursom iz 1967.