Smrt u Alpima

Za „Vreme“ iz Bona

Šarm Barselone spasao je život En-Kristin Gec (21). Mlada nemačka novinarka htela je da joj produženi vikend u glavnom gradu Katalonije bude još duži – makar za jedno pre podne, tog utorka, 24. marta. Zato je i propustila Džermanvingsov let 4U 9525 do Diseldorfa koji je trebalo da krene u 9:35, ali je kasnio 26 minuta. „Majka me je panično zvala. Javilo se tridesetak prijatelja i kolega – svi su mislili da sam bila u tom avionu. Tako postaje jasno koliko je život kratak i vredan“, ispričaće kasnije En-Kristin.

Nije jasno zbog čega je let kasnio, ali audio-snimak iz jedne od crnih kutija beleži reči pilota Patrika S. koji, kako prenosi „Bild“, svom kopilotu Andreasu Lubicu kaže da nije imao vremena da ode do toaleta pre poletanja. Prilika mu se ukazala tek u 10:27, kada je podigao avion na 11.600 metara visine na planiranoj ruti preko Lionskog zaliva i Alpa. Do tada nije bilo nikakvih problema, vreme je bilo kristalno vedro, i dvojica ljudi u kokpitu su opušteno ćaskali. Tek kada pilot zaista i krene do toaleta i svog kopilota zamoli da pripremi sletanje, ovaj lakonski odgovara: „Videćemo.“

foto: fonet / ap

Andreas Lubic zatim blokira vrata kokpita. Kako pokazuju podaci sajta flightradar24, u 10:30:55 Lubic daje autopilotu komandu da smanji visinu sa 38.000 stopa na 96 stopa, što je najmanja visina koja se može zadati. Devet sekundi kasnije autopilot počinje sa izvršenjem komande i pokreće avion u lagano poniranje. „To se može izvesti samo namerno. Zatim se na snimku čuje kapetan leta koji više puta traži da bude pušten u kabinu. Kopilot ne odgovara. Do kraja se čuje njegovo disanje. Dakle, živ je. To je normalno disanje, ne hroptanje kakvo bi se eventualno čulo kod srčanog udara“, rekao je francuski državni tužilac Bris Robin.

U 10:32 i 10:35 kontrola leta pokušava da stupi u kontakt sa posadom, ali ne dobija odgovor. Na snimku se u isto vreme čuju sve glasniji povici pilota Patrika S., koji zahteva od svog kopilota da otvori „prokleta vrata“. Razaznaju se tupi, a zatim i metalni udarci u blindirana vrata – pretpostavlja se sekirom. Prema rečima francuskog tužioca, putnici su shvatili šta se dešava tek nekoliko sekundi pre nego što će letelica u 10:41 brzinom od 700 kilometara na sat udariti u deo Alpa u južnoj Francuskoj, poznat kao masiv Tri biskupije. Neposredno pre toga čuju se panični krici.

ŽREB: Vremenske odrednice koje je saopštio Džermanvings nešto su drugačije, ali ukazuju na isti scenario – avion nije „obrušen“ nego je ravnomerno gubio visinu tokom osam minuta (nešto više od kilometra po minutu). Britanski sajt Aircraft Accident Investigation Branch prenosi da „erbas A320“ može da podnese i veći gubitak visine. Kopilot je tokom desetak minuta poniranja mogao u bilo kojem trenutku da se predomisli. U smrt je poveo 144 putnika i petoro kolega iz svoje lou-kost kompanije.

Među stradalima su dve bebe i šesnaest učenika Gimnazije „Jozef Kenig“ iz vestfalijskog gradića Halterna. Oni su, uz dve nastavnice, bili na tradicionalnoj razmeni učenika u mestašcu Ljinars del Valjes kod Barselone – interesovanje je bilo toliko da su u Halternu žrebom morali da odrede koji će gimnazijalci ovog puta ići u Španiju. Poginuli su i poznati operski bariton Oleg Brijak i kontra-alt Marija Radner, koji su upravo nastupili u „Zigfridu“ Riharda Vagnera u Barseloni. Prema podacima koji su više puta korigovani, među žrtvama je bilo 75 nemačkih i 51 španski državljanin, kao i građani još 19 zemalja od Japana do Čilea.

„Želimo da porodicama što pre predamo posmrtne ostatke. Ali nismo pronašli nijedno jedino čitavo telo“, prenosi Patrik Turon, iz kriminalističko-tehničkog instituta francuske Žandarmerije. Olupina aviona i ostaci tela rasuti su na površini od 300 puta 400 metara na oko 1600 metara nadmorske visine između opština Dinj i Barselonet u Gornjoj Provansi. Pristup je moguć jedino helikopterima, nakon čega se 200 stručnjaka, policajaca i planinara svakodnevno sajlama spušta u ovaj predeo. Potraga će trajati nedeljama, a glavni zadatak je pronalaženje druge crne kutije koja, do zaključenja ovog teksta, nije nađena i ne daje nikakve signale.

U dolini su u sredu, 25. marta, simboličnu konferenciju za novinare održali nemačka kancelarka Angela Merkel, španski premijer Marijano Rahoj i francuski predsednik Fransoa Oland. U četvrtak, 26. marta, Lufthanza – matični koncern Džermanvingsa – organizovala je prevoz porodica stradalih do mesta pada aviona. Tamo su im uzeti uzorci tkiva, jer je identifikacija žrtava jedino moguća putem DNK analize. Kada je u četvrtak rano ujutro „Njujork tajms“ prvi objavio da je kopilot Andreas Lubic namerno oborio avion, njegova porodica je iz predostrožnosti odvojena od drugih. „Ali u tugi ne postoje razlike“, kaže Bernard Bartolini, starešina obližnjeg seoceta Prads. On već 32 godine volonterski vodi ovo selo, ali tvrdi da nakon nesreće više ništa neće biti isto. „Ranije sam često šetao tom planinom. Nikad više.“

POCEPANA BOLOVANJA: Šta je nateralo 27-godišnjeg Lubica da izvrši spektakularno samoubistvo sa „kolateralnom štetom“ od 149 ljudskih života? Nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer već posle dva dana isključio je svaku mogućnost terorističkog napada. Tajne službe rutinski periodično sprovode provere pilota i kod Lubica nije primećeno ništa sumnjivo. Ni pretraga roditeljskog doma u Montabauru i stana u Diseldorfu nije dala razloga da se sumnja u ideološke motive masovnog ubistva. Nije pronađeno nikakvo oproštajno pismo.

Detalji iz istrage i biografije upućuju na duševne probleme koje je mladić navodno imao. Istražitelji su u njegovom stanu pronašli više pocepanih prijava za bolovanje, žutih kartončića koje ispunjava lekar, a pacijent treba da ih preda poslodavcu kako bi bio oslobođen radnih obaveza. Na njima ne stoji opis medicinskih problema – to ostaje poverljiva stvar lekara i pacijenta. Međutim, lekar bolovanje ne može da naredi, već samo da preporuči, a na pacijentu je da li će i koliko dana mogućeg bolovanja koristiti. Lubic, kako je smatrao njegov lekar, nije trebalo da bude na poslu ni dana kada je oborio avion. U Lufthanzi i Džermanvingsu, tvrde, o svemu tome nisu imali pojma.

U ponedeljak je Univerzitetska klinika u Diseldorfu potvrdila da je predala kompletnu medicinsku dokumentaciju tužilaštvu. Iz te klinike su ranije demantovali da je Andreas Lubic dolazio zbog depresija, ali su potvrdili da je u februaru i martu ukupno tri puta posetio kliniku. Tužilaštvo u Diseldorfu je saopštilo da je kopilot „pre više godina“ i „tokom dužeg perioda“ bio kod psihoterapeuta zbog suicidalnih misli, ali da nedavne posete lekaru nisu potvrdile „sucidalnost ili agresivnost“. Nemački mediji dodaju da je Lubic imao i naglo pogoršanje vida.

Ovo poslednje možda nije bez značaja jer je dobar vid jedan od uslova da se uopšte upiše Lufthanzina letačka škola (toleriše se dioptrija od najviše plus ili minus tri). Budući piloti Lufthanze i njenih kćerki-firmi prolaze iscrpnu obuku u trajanju između 29 i 33 meseca u centrima u Bremenu i Feniksu, Arizona. „Bio je 100 odsto sposoban za letenje, bez ikakvih primedbi“, tvrdi sada šef Lufthanze Karsten Špor. Međutim, on je priznao da je Lubic 2009. godine na više meseci prekinuo svoju obuku i u tom periodu radio kao stjuard. Špor nije želeo da se izjasni o razlozima te neuobičajene pauze u školovanju jednog pilota, ali tabloid „Bild“ se poziva na navodno tajni memorandum Saveznog ureda za vazduhoplovstvo prema kojem je Lubic imao „napade paničnog straha“.

Specijalizovani lekari su na kraju obuke potvrdili da je Lubic sposoban za letenje, ali uz jednu upozoravajuću primedbu koja glasi: SIC. To je u ovom slučaju skraćenica za Specific Regular Medical Examination, odnosno potrebu da se zdravstveno stanje pilota redovno prati. Kako prenose ljudi iz branše, na osnovu te primedbe se ne može znati da li je osoba ranije tokom obuke imala psihičke probleme ili, recimo, prelom noge. Takođe, poslodavac nikako ne može saznati da li je pilot potražio bilo kakvu pomoć lekara u privatnim ordinacijama ili državnim klinikama, osim ukoliko pilot sam to ne saopšti.

foto: ap photo

SNOVI: Bulevarski „Bild“, međutim, ima još materijala da potkrepi svoju tezu: intervju sa stjuardesom Marijom V. (26), bivšom devojkom Andreasa Lubica, naslovljen je ovako: „Pretio je: ‘Jednog dana će svi znati moje ime’.“ Od 2013. je Lubic prvi oficir (kopilot) u Džermanvingsovim „erbasovima“, ima 630 sati u vazduhu, a prošle godine je pet meseci leteo u istoj posadi sa Marijom. „Učinio je to jer je shvatio da je zbog zdravstvenih problema gotovo nemoguće ostvarenje njegovog sna, da postane pilot na dugim letovima u Lufthanzi. Često smo pričali o poslu i tada bi postajao druga osoba. Uznemirio bi se zbog uslova u kojima radimo – premalo novca, strahovanje da se ne ostane bez posla, suviše pritiska“, priča Lubicova bivša devojka. Inače, školovanje kod Lufthanze košta paprenih 70.000 evra, koje onda pilot otplaćuje kasnije, kada počne da radi – Lubic je bio tek na početku otplate.

Drugačije pričaju oni koji su tragičnog kopilota poznavali od malena. Dve najčešće objavljivane fotografije – najpre kompjuterski zamagljenog lica, a zatim i necenzurisane – pokazuju nasmejanog Lubica kako pozira na mostu Golden Gejt u San Francisku i kako džogira u atlet-majici sa slušalicama u ušima. Živeo je u Diseldorfu, ali i u rodnom mestu Montabaur kod Frankfurta. Duhovit, omiljen, ponekad ćutljiv, ali uvek okružen prijateljima – tako Andreasa opisuje jedan drug iz Jedriličarskog kluba Vestervald. „Nemam objašnjenje za ovo. To nije moguće, osim ako ga je vrbovala Al kaida“, kaže ovaj prijatelj. Na veb-stranici Jedriličarskog kluba je objavljeno: „Ispunio je svoj san, san koji je sada skupo platio životom“ – taj unos je uklonjen čim su počele špekulacije o tome da je upravo Lubic ubio sebe i još 149 osoba.

U medijskom pejzažu plete se filmska priča o poludelom kopilotu i u toj kakofoniji jedva da se čuju glasovi stručnjaka koji upozoravaju da su za vrednovanje podataka potrebne nedelje ili čak meseci. Kritikuju se mediji gladni senzacija (videti okvir), ali i francuski tužilac koji je za manje od 48 sati izašao sa svojim tumačenjem događaja. „Zašto se ne čeka da bude pronađena i druga crna kutija? Prebrzo se donose zaključci“, prenosi „Velt“ reči jednog eksperta koji je tražio da ostane anoniman.

U pretpostavke se upušta čak i stručni časopis za lekare „Ercte cajtung“. List daje izjavu profesora Manfreda Volfersdorfa, šefa psihijatrijske klinike u Bajrojtu, koji kaže da je Lubica na samoubistvo i masovno ubistvo možda pokrenuo jaz između sopstvene narcisoidnosti i slabosti, a povod je mogla da bude i neka bezazlena opaska od strane kolega. „Ovde imamo agresivni aspekt suicida, demonstraciju moći nad drugima, osvetu, rezonovanje u stilu: Svet me ne voli, niko me ne poštuje.“ Izabela Hojzer, sa ugledne berlinske klinike Šarite, takođe pretpostavlja: „Teško da je u pitanju bio kurcšlus, on je taj scenario sigurno mnogo puta vrteo u glavi, razmišljao šta da uradi i na kojem letu“, rekla je ona u programu informativne televizije N24.

Nemački političari i stručnjaci pokušavaju da izvuku zaključke. U više odvojenih intervjua eksperti za zdravstvo demohrišćana i socijaldemokrata – dve najveće stranke koje trenutno vladaju u velikoj koaliciji – traže da se lekarski zavet ćutnje relativizuje, te da lekari mogu upozoriti poslodavca kada postoje psihički problemi kod pacijenata čija zanimanja nose odgovornost za živote drugih. Međutim, kontraargument deluje neoborivo, a formuliše ga Matijas Virt iz Udruženja lekara specijalizovanih za preglede letačkog osoblja: ukoliko se ukine poverljiv odnos lekara i pacijenta, mnogi piloti jednostavno neće ni ići kod lekara. „Piloti su veoma vezani za svoje zanimanje. Svet im se ruši ukoliko im oduzmu dozvolu za letenje. To žele da zaustave svim sredstvima. Odlični su glumci“, kaže Virt za „Zidojče cajtung“.

NIKAD VIŠE SAM: Prve promene momentalno su stupile na snagu. Od sada više u kokpitima nemačkih avio-kompanija neće moći da ostane samo pilot ili samo kopilot. Ukoliko jedan od njih mora do toaleta, najpre će jedan stjuard ili stjuardesa morati da uđu u kabinu. Pravilo, koje je u Sjedinjenim Državama odavno standard, sada važi za sve Lufthanzine firme, između ostalih za Austrian i Svis, a primer su sledile brojne svetske kompanije. To otvara dva pitanja: prvo, zašto se propisi menjaju tek sada, kada je zabeleženo već nekoliko slučajeva namernog obaranja aviona, doduše ne tako blizu očiju evropske javnosti? Drugo, da li je u pitanju mera koja treba da ima tek placebo efekat? „Ako moj kopilot tokom sletanja jako udari u kormilo, ja teško mogu da ispravim mašinu i verovatno bismo pali“, kaže Jerg Handverg, portparol sindikata pilota.

Nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington bezbednosni propisi koncentrisali su se na opasnost koja može da dođe od putnika, potencijalnih terorista. Rigorozne kontrole na aerodromima treba da spreče unošenje opasnih predmeta i tečnosti u avion, ali ni to ne ide baš najsretnije: prošlog decembra su kontrolori Evropske unije uspeli da u svakom drugom pokušaju unesu oružje u avion, i to na aerodromu u Frankfurtu, jednom od najfrekventnijih na svetu. Na Božić po gregorijanskom kalendaru 2009. godine Nigerijac Umar Faruk Abdulmutalab pokušao je da zapali eksplozivni prah pentaeritritol tetranitrat na letu od Amsterdama do Detroita. Sprečili su ga drugi putnici.

Međutim, čak i ako napadači ne uspeju da provuku oružje ili eksploziv u avion, ostaje mogućnost da ga preotmu i unište. Stoga su proizvođači letelica od 2001. u kokpite uvodili opciju zaključavanja vrata. Kada je ručica (poput automatskog menjača automobila) u tom položaju, vrata se spolja ne mogu otvoriti ni silom ni bezbednosnom šifrom koju ima posada aviona. Trajanje blokade može se računarski podesiti na nekoliko sekundi ili više minuta. Da opasnost vreba baš od onoga ko upravlja avionom – na to izgleda niko nije računao.

PITANJE POVERENJA: Ukoliko dalja istraga potvrdi dosadašnje navode, Džermanvings bi mogao da se suoči sa zahtevima za odštetu u milionskim iznosima. Kompanija je već najavila da će porodicama stradalih biti isplaćena pomoć u visini do 50.000 evra po putniku „za pokrivanje hitnih troškova“. Međutim, nemački zakon predviđa mogućnost da firma plati odštetu u slučaju da je njen zaposleni namerno delovao protivpravno i tu ništa ne bi promenilo ni zdravstveno stanje krivca. Cinično u ovom zakonu je što nisu sve žrtve jednake. Ako je među putnicima, recimo, bio neki dobrostojeći menadžer, njegova porodica može da traži stotine hiljada evra jer ubuduće ne može da računa sa zaradom poginulog. Za dvomesečnu bebu odšteta bi iznosila višestruko manje. No, koliko god para da bude, nema sumnje da će osiguranje Alijanc bez mnogo natezanja isplatiti odštete jer u suprotnom rizikuje da ugrozi svoj imidž.

Što se tiče Lufthanze, njen imidž je odavno poljuljan. Jedna od najvećih svetskih kompanija prošle godine je, prema nemačkim knjigovodstvenim pravilima, zabeležila minus od 732 miliona evra, a sada se suočila sa prvom totalnom nesrećom jednog vazduhoplova.

Lou-kost kćerka Džermanvinds je 2002. formirana kao neka vrsta pretorijanske garde, koja treba da zaštiti Lufthanzu od prodora kompanija koje se za putnike bore agresivno niskim cenama, poput Izidžeta i Rajanera. Sa flotom od 86 aviona, Džermanvigsu je poveren takozvani „necentralni“ saobraćaj – leti sa svih većih nemačkih aerodroma, osim sa glavnih „okretnica“ Lufthanze, Frankfurta i Minhena. Stoga je razumljivo što je Džermanvings svih ovih godina beležio masne gubitke. Od jeseni će brend potpuno nestati sa tržišta (to je bilo planirano već dugo), a zameniće ga Eurovings, koji će putnicima ponuditi još jeftinije karte. Za ovu godinu je šef Lufthanze Špor najavio da će Džermanvings poslovati u plusu, ali je pitanje da li je to moguće ukoliko nakon pada aviona deo mušterija izgubi poverenje u kompaniju.

A poverenje je osetljiva stvar, njega se setimo tek kada ga nema. „Zidojče cajtung“ piše: „Moramo imati poverenja da krov pod kojim spavamo neće pasti; da voda iz česme nije zatrovana; da u telu aviona neko nije zaboravio šraf na pogrešnom mestu. O poverenju se i ne razmišlja, ono se podrazumeva. Ko je do prošlog četvrtka mogao i da pomisli da će jedan pilot doći na ideju da stušti avion sa 150 ljudi u planinu? Niklas Luman, veliki sociolog, označio je poverenje ‘efikasnijim oblikom redukcije kompleksnosti’, nestručno rečeno: ko sve promišlja, odbacuje pa opet promišlja, taj neće doći ni do kakvog zaključka. Hiljadu puta dnevno nemamo izbora nego da se uzdamo u druge. Od četvrtka i u jednog državnog tužioca iz Marselja – ne smemo ni da pomislimo šta bi bilo ako se pokaže da nije u pravu, da je razlog pada aviona sasvim drugačiji. Koliko bismo morali da budemo posramljeni kao društvo ukoliko se ispostavi da smo osrknavili sećanje na jednog kopilota samo zato što smo prebrzo hteli objašnjenja? Obrt zvuči neverovatno? Šta je uopšte neverovatno?“

Trka za senzacijom

BEG OD ŽIVOTA: Andreas Lubic

Pod pritiskom da uživo izveštavaju ili da do zaključenja broja imaju nešto ekskluzivno na naslovnoj strani, nemački mediji su često trčali pred rudu. Tako je već nekoliko sati nakon pada aviona hamburški ekspert Hajnrih Grosbongart za nemačku verziju „Hafingtonposta“ rekao da je svakako bila reč o „teškom tehničkom problemu“. Više medija je prenelo da je avion bio star 24 godine – bez dodatnog objašnjenja da to nije ništa neuobičajeno. Jedan pilot je u intervjuu berlinskom „Tagescajtungu“ pothranio špekulacije o mogućoj greški na mernim uređajima zbog koje navodno A320 može sam da krene u sletanje. Pretpostavlja se da je ta neodgovornost medija dovela do toga da je više posada Džermanvingsa odbilo da leti „erbasom“, a poslodavcu su javili da su „not fit to fly“. Otkazano je više letova iz Diseldorfa i drugih gradova.

Čuveni Bild Blog (nema veze sa tabloidom „Bild“), koji kritikuje medije, prenosi samo neke od bisera sa raznih portala koji su tekstualno izveštavali uživo. Recimo, reporter „Bilda“ je napisao da je „prema nepotvrđenim informacijama“ iznad južne Francuske bila strašna oluja. „To je jedno od odvratnih svojstava nemačkog onlajn-novinarstva: portali u prvim satima nakon velikih događaja prenose sve što im dođe pod ruku, bez obzira na to koliko je irelevantno, spekulativno ili neinformativno. Najvažnije da ima klikova. Jedan od razloga je naravno što (još) uvek i nema šta mnogo da se izvesti, a drugi je što ljudi zaista na svašta i klikću.“

Dokle ide jurnjava za senzacijom efikasno je objasnio jedan tviteraš. Nakon što je tvitnuo da je njegov šef trebalo da bude u avionu, ali da je zbog poslovnog sastanka u Barseloni pomerio let, odmah su mu se javili novinari „Fokusa“ i „Hafingtonposta“: tražili su kontakt kako bi popričali sa njim. On je odgovorio: „Pišite mi na ljudisustradali@visenzacionalističkimajmuni.“ Bilo je i klasičnog lešinarenja, „Bild“ donosi „ekskluzivan“ razgovor sa tetkom „amok-kopilota“ (javanska reč amok koristi se i u nemačkom za iznenadne masovne ubice), obilaženje porodične kuće, pretresanje Fejsbuk profila… Neki učenici iz Halterna prenose da im je nuđen novac da tajno snimaju komemoraciju u školi.

Medijskom ludilu neočekivano se pridružio i feministički časopis „Ema“, koji u jednom komentaru konstatuje: „Amok-tripovi su tipično muški. A Lufthanza ima 94 odsto muških pilota.“ S obzirom na to da muškarci četiri puta češće izvršavaju samoubistva nego žene, autorka komentara smatra da bi Lufthanza smanjila rizik ukoliko bi žene češće pilotirale. Na kraju se mrtvi gimnazijalci iz Halterna prebrojavaju po polu, pa autorka konstatuje da je bilo 14 devojčica i dva dečaka.

Bild Blog postavlja pitanje da li je uopšte bilo neophodno objaviti ime i fotografiju kopilota i zamera svim nemačkim televizijama, uključujući i javne servise, što nisu „blurovali“ snimke uplakanih porodica koje su se isprva okupile na aerodromu. Slika raskomadanih tela nije bilo, ali za to je zaslužna francuska policija koja je novinare držala podalje.

N.R.
foto: fonet/ap