Albanci na Balkanu žive, osim u samoj Albaniji i na Kosovu, u Srbiji, Makedoniji, Grčkoj i Crnoj Gori. Ako bi u nekoliko reči moralo da se opiše zajedničko stanje ljudi na ovom prostoru, gnev, nezadovoljstvo, nedostatak nade u bolje sutra bi sigurno ušli u takav opis. U takvoj atmosferi, priče o "vekovnim neprijateljima", uglavnom komšijama, pozivanje na "našu" slavnu prošlost i "njihove zločine", kod većine se mnogo bolje primaju nego vizije o zajedničkoj budućnosti
Da se vidi koliko su krhke najave o pomirenju i saradnji na ovim prostorima dovoljna je bila jedna fudbalska utakmica, mada se po atmosferi pre susreta reprezentacija Albanije i Srbije 14. oktobra u Beogradu tako nešto nije moglo naslutiti. Onda su navijači dočekali goste standardnim repertoarom (zviždanje himni, „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“), da bi se krajem prvog poluvremena iznad stadiona u Humskoj pojavio „dron“ sa zastavom Velike Albanije na kojoj su bili likovi ličnosti iz albanske istorije Ise Boljetinija i Ismaila Kemalija. Nastao je haos, navijači su uleteli na teren, utakmica je prekinuta. U medijima se ekspresno pojavila vest da je brat premijera Albanije Olsi Rama, koji je sedeo u VIP loži, bio priveden jer je upravljao bespilotnom letelicom, ali je ubrzo pušten i kasnije je negirao sve optužbe. Region se ustalasao, zabeleženi su incidenti u Makedoniji, Albaniji, na Kosovu, gde su albanski navijači slavili kao da je njihova reprezentacija ubedljivo trijumfovala, Albanci i Srbi sukobili su se u Beču. Narednih dana, divljali su tabloidi u Srbiji, usledili su napadi na pekare Albanaca u Vojvodini (detaljnije na narednim stranama „Vremena“).
PONUDA KOJA SE NE ODBIJA: Utakmica je (delimično) odigrana samo osam dana pre najavljene posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu, opisivane kao istorijske, jer je prvi put od 1946. godine jedan visoki albanski političar trebalo da dođe u Beograd. Reakcije političara povodom dešavanja na stadionu dovele su posetu u pitanje. Pljuštale su međusobne optužbe za „terorizam“, „ksenofobiju“, „rasizam“, „patološku mržnju“; dve zemlje su jedna drugoj preko ambasadora u Beogradu i Tirani uručile demarš, premijeri Edi Rama i Aleksandar Vučić su se prepucavali na Tviteru ima li ili nema ideje velike Albanije. Karakteristično je bilo da niti se u albanskoj javnosti pominjalo da je iznad stadiona letela zastava Velike Albanije, niti se iko od srpskih zvaničnika osvrtao na šovinističko divljanje navijača. I jedni i drugi su tvrdili da su reakcije rezultat provokacije druge strane, a najrečitiji su bili pozivi poput onog Aleksandra Vučića na „našu obavezu da pokažemo razliku između nas i njih, da pokažemo da smo ozbiljniji, odgovorniji…“ (sličnu izjavu imao je i Edi Rama).
Kako god, fudbalski rat kao da se malo stišao pošto su premijeri dve države dobili telefonske pozive od visokih američkih i nemačkih zvaničnika, i verovatno čuli sugestiju koja se ne odbija, da do posete mora doći jer je tako odlučeno na važnijim adresama od Tirane i Beograda. Usledilo je saopštenje da će Edi Rama ipak posetiti Beograd, ali 10. novembra, no teško je oteti se utisku da pomirljive priče predstavnika vlasti obe države o „privrženost radu za mir, saradnji i dijalogu među zemljama regiona“, „problemima koje treba rešavati razgovorom“, „zajedničkoj evropskoj budućnosti“, zaista jesu ono što pomenuti državnici misle, i da njihovo biračko telo takve priče sluša radije nego uvrede.
NEZNANJE KAO PODLOGA MRŽNJE: Jedna od stvari o kojoj bi se mogli zapitati akteri najnovijeg srpsko-albanskog delirijuma je i otkud toliki negativni naboj između dve države u kojima ogromna većina ljudi ne zna gotovo ništa o ovim drugima, s obzirom na to da su kontakti Albanije i SFRJ zamrznuti još 1948. godine i do danas su jedva izašli iz stanja hibernacije.
Za većinu stanovnika SFRJ još od druge polovine dvadesetog veka Albanija je bila dalja i egzotičnija zemlja od Nepala, Indonezije, afričkih država, u koje se lakše i više putovalo. Ključne reči za Albaniju bile su izolovanost, Enver Hodža, bunkeri, zaostalost. Na toj izolovanosti i zaostalosti žitelji SFRJ su dodatno pumpali sopstveni ego, koji je ionako rastao preko svake mere posle svake posete nekoj komunističkoj zemlji Istočne Evrope. Podrugljivo se pričalo da spiker albanske televizije počinje program rečima: „Dobro veče, Enver Hodžo“, obraćajući se jedinom gledaocu. Od stvari iz „običnog“ života, van politike, ljubitelji dobre kapljice znali su za čuveni konjak „skenderbeg“, poklonici kulture čitali su Ismaila Kadarea; nešto stariji navijači Partizana zapamtili su ime Sokolja Kuštija, koji je u dresu Fljamurtarija svojim golom na stadionu JNA 1987. godine iz kupa UEFA eliminisao Partizan, na oduševljenje Zvezdaša.
Kada je devedesetih pao komunizam, Jugosloveni su već bili zabavljeni o svom jadu, pa su tragovi otvaranja Albanije u ovim krajevima mahom bili lažni skenderbeg konjak jezivog ukusa, a u redovima uživalaca opijata pojava marihuane „albanke“. U novom veku, u Albaniju su počeli da idu i retki turisti sa ovih prostora. Kolega iz redakcije svedoči da prilikom boravka u toj zemlji pre pet godina nije imao nikakvih problema, da su mu utisci pozitivni i prijatni, pominje lepu južnu obalu zemlje, karakteristične prizore iz „tranzicionih država“, poput nove klase u skupim automobilima, grozničavu gradnju, napuštene fabrike…
Sa albanske strane, tokom godina izolacije krišom se u pograničnim krajevima gledala naša televizija kao „prozor u svet“ (bivši albanski premijer Fatos Nani pričao je da je tako naučio srpski jezik). Posle otvaranja, Albanci su pohrlili u inostranstvo, ali radije u Italiju i Crnu Goru, nego u Srbiju.
ČIJA JE OVO ISTORIJA: Sve navedeno jedva da bi bilo dovoljno i za elementarno poznavanje, a kamoli ovih dana ponovo demonstriranu netrpeljivost i mržnju, da nije nečega što se zove zajednička istorija koju, poput dešavanja oko utakmice, svako tumači samo iz perspektive koja mu odgovara. Tako se uglavnom prećutkuju „naša“ nepočinstva, a naglašavaju „njihova“, pa ispada da obe strane imaju realne osnove da jedna o drugoj misle sve najgore.
Doduše, nisu Srbi i Albanci jedini narodi koje je istorija naterala da više od milenijuma dele isti prostor, a koji jedni o drugima misle na takav način. Sve apsurde takvog položaja sjajno je opisao Amin Maluf, poreklom Libanac, u knjizi „Krstaški ratovi očima Arapa“, nabrajajući, sa strane gledano, apsurdne vekovne sukobe na Bliskom istoku. Zajednički imenitelj takvih istorija je krug nasilja, fizičkog i psihičkog, koje se naizmenično čini i trpi, uz kratke periode suživota u miru, i retke primere prijateljstva i međusobne pomoći, kojih kao da se obe strane stide. Ko u Srbiji ili Albaniji danas pominje da je Karađorđe imao dva pobratima Albanca (Vladimir Ćorović tvrdi da su Karađorđevi muški preci došli preko Vasojevića iz albanskog katoličkog plemena Klimenta), ili da je počev od 1902. godine u Beogradu naredne tri godine izlazio list na albanskom i srpskom jeziku, koji je propagirao slogu Srba i Albanaca (mada u to vreme Albanci u Srbiji nisu mogli da koriste zvanično svoj jezik, osim na nadgrobnim spomenicima).
U novijem vremenu, nagoveštaji bolje budućnosti u odnosima Srbije i Albanije stigli su neposredno posle Drugog svetskog rata, u kome se Albanija pod vođstvom Enver Hodže i uz pomoć jugoslovenskih komunista oslobodila italijanske okupacije. Obe zemlje su pripadale socijalističkom bloku, Jugoslavija je na mnogo načina pomagala Albaniji i u prvim posleratnim godinama, pričalo se o bratstvu i jedinstvu, budućoj federaciji koju će činiti ove dve zemlje, srpski jezik se učio u školama. Onda je došla 1948. i Rezolucija Informbiroa; Albanija je stala na Staljinovu stranu, zahvalnost zbog pomoći i saradnje zamenile su optužbe o izdaji socijalizma. U narednim decenijama, odnosima dve države najviše su se bavile službe sigurnosti, jugoslovenska UDBA i albanski Sigurimi, a između dve države spustila se gvozdena zavesa.
Sve do 1961. i raskida Albanije sa SSSR, u Jugoslaviji je postojao strah da će Sovjeti iskoristiti Albaniju u eventualnom napadu. Kada se Enver Hodžina tvrđava komunizma okrenula maoističkoj Kini i potpuno zatvorila, Albanija je, po mišljenu Tita, postala bezopasna za SFRJ. Jedna od nepotvrđenih priča iz života Josipa Broza kaže da je Tito prilikom posete Italiji 1971. na jednom prijemu slučajno sreo albanskog ambasadora u Rimu, i da mu je tom prilikom rekao da prenese Enveru Hodži da je Jugoslavija 1968. odbila sovjetski zahtev da preko svoje teritorije propusti njihovu vojsku do Albanije.
Kosovo je tih godina građeno i razvijano kao primer na koji može da se ugleda mnogo zaostalija Albanija. Sve do 1973, nije bilo preterano mnogo kontakata, onda su počele i posete mlađih ljudi, ali su brzo prekinute sa albanske strane, jer su posetioci po povratku previše pozitivno pričali o onome što su videli u Jugoslaviji. U retkim kulturnim razmenama koje su posetile mesta izvan Kosova, otac sadašnjeg premijera Edija Rame, Kristač Rama, gostovao je u Beogradu sa grupom albanskih slikara, čija izložba je bila postavljena u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Na književnim susretima u Boru 1988. godine, gosti su bili albanski pisci Ismail Kadare i Dritero Agoli. Vrlo srdačan domaćin bio im je Miodrag Bulatović, iako je u to vreme već uveliko podržavao Slobodana Miloševića, koji je na srpsko-albanskom pitanju i uzdizanju Albanaca u srpske arhineprijatelje započeo svoj uspon ka vrhovima vlasti.
KOSOVSKI ČVOR: Politika Albanije prema Kosovu i srpskih vlasti prema Albancima bila je ta krupna kost u grlu koja je opterećivala ionako loše odnose sa Jugoslavijom. Albanija je podržavala sve proteste Albanaca na Kosovu, od 1981. godine nadalje. U vreme NATO bombardovanja SRJ 1999. godine, gotovo bi se moglo reći da je bila aktivni učesnik rata na Kosovu, potom promoter i zaštitnik kosovske nezavisnosti, sve do danas.
Za Kosovo su vezane i međusobne optužbe za nasilje, otimanje zemlje, proterivanje, diskriminaciju, koji su se smenjivali između Srba i Albanaca onako kako su se smenjivale zvanične vlasti na ovom prostoru – od Turaka, preko kraljevine, italijanskih i nemačkih okupatora, socijalističke Titove Jugoslavije, Miloševićeve vlasti, NATO snaga. I ma koliko brojni i strašni bili primeri onoga što se dešavalo u bližoj istoriji, lista obostranih optužbi koja seže dalje u prošlost mnogo je duža i gora.
Posle crkvenog raskola 1054. južna Albanija potpala je pod carigradsku crkvu, severna pod Rim. Šturi istorijski izvori kažu da su se nekada vlastelini, kakav je bio običaj toga doba, međusobno ženili i udavali ne bi li ojačali države i saveze, ne obraćajući mnogo pažnju na naciju i veru. Tako je Dimiter Progon, prvi dinast severne Albanije (1208-1216), oženio ćerku Stefana prvovenčanog Komninu. U XIV veku car Dušan je osvojio veći deo Balkana, proglasivši se „carem Srba, Grka, Bugara i Arbanasa“.
Turci su svojim osvajanjem na nekoliko vekova samo naizgled poravnali razlike među narodima na Balkanu. Kada hoće da naglase rane korene srpsko-albanskog sukoba, na srpskoj strani tvrde da su Turci upotrebljavali Albance kao sredstvo za širenje islama i gušenje pokreta za slobodu. Na albanskoj strani diče se Đerđom Kastriotom Skenderbegom, legendarnim junakom iz XV veka, borcem za slobodu u vreme vladavine Turaka.
Jedno od večitih srpsko-albanskih pitanje je i „čija je naša zemlja“, uz međusobne optužbe da su oni drugi prvi počeli sa proterivanjem i uzurpacijom. U balkanskoj istoriji, jedino je sigurno da svi tragovi odišu nesrećom i seobama. Od srpske koju je 1690. godine predvodio patrijarh Arsenije III Čarnojević, kada su Srbi bežali od Turaka sa Kosova prema Vojvodini, a na njihovu napuštenu zemlju često su se naseljavali Albanci koji su dolazili iz planinskih predela, do Albanaca koje je srpska vojska posle srpsko-turskog rata 1876-1878, zauzimanja Leskovca, Vranja, Prokuplja, Kuršumlije, Niša, Sjenice, ognjem i mačem proterala sa tih prostora. Na njihovu zemlju doseljeni su kolonisti iz Crne Gore, Sjenice, Vranja, Kosova, Peći, a albanski muhadžiri (izbeglica na turskom i persijskom), uglavnom su otišli u Kosovski vilajet, koji je tada pripadao Otomanskom carstvu. Tamo su počinili mnogo nasilja prema kosovskim Srbima. Branislav Nušić je kao srpski vice-konzul u Prištini slao izveštaje o „ubistvima, pljačkama, teškom zulumu i bezakonju“.
BORBA ZA NEZAVISNOST I TERITORIJE: Početkom XX veka, očigledno je bilo da „bolesnik sa Bosfora“ gubi svoje pozicije i da se bliži kraj turske imperije. Zahuktala se borba kako velikih sila tako i naroda čiji su predstavnici na Balkanu još živeli pod turskom vladavinom, što protiv Turaka, što među sobom. U tim borbama za opravdanje su korišćena „istorijska“ i „etnička“ prava, ali je na terenu na snazi uglavnom bilo pravo jačeg.
Albansko stanovništvo živelo je u kosovskom, skadarskom, janjinskom i bitoljskom otomanskom vilajetu, sa Srbima, Makedoncima, Grcima, Cincarima. Još na sastanku u Prizrenu, 10. juna 1878, kada je osnovana Prizrenska liga, kao cilj albanskog pokreta proklamovano je ujedinjenje sva četiri vilajeta i albanska autonomija, ali su Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka, pripremajući se za balkanske ratove, imale druge planove.
Početkom 1912. došlo je do velikog praska. Albanci su ustali protiv Turaka, zauzeli Kosovo, severnu Albaniju, Skoplje, stigli do Soluna. Porta je morala da im obeća autonomiju koja je obuhvatala sva četiri pomenuta vilajeta. Pripremajući se za svoj rat protiv Turaka, Srbija je kontaktirala albanske glavešine pokušavajući da ih privuče na svoju stranu. Isi Boljetiniju (onome koji se našao na zastavi iznad stadiona JNA) srpske vlasti su preko popa Anđelka Nešića, njegovog pobratima, doturale novac i oružje za borbu protiv Turaka. Na pregovorima sa Isom bio je 1912. i pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, ali Albanci su ipak smatrali da će njihove teritorije biti ugrožene od balkanskih država, pa su odbili saradnju i na skupu u Skoplju odlučili da se u predstojećem ratu bore na strani Turske.
Srpski kralj Petar I na početku rata je 18. oktobra izdao proglas: „Moja će vojska pored hrišćana zateći i Arbanase i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima.“ Kosovski Albanci su srpsku vojsku ipak dočekali kao okupatore koji ruše san o „autonomnoj Albaniji“. U žestokim borbama mnoga mesta su sravnjena sa zemljom, poput Ferizovića, koji je preimenovan u Uroševac, vršene su masovne odmazde nad civilnim stanovništvom.
Srbi su nastavili nastupanje ka Jadranskom moru, u nekim delovima Albanije dočekivani kao oslobodioci, u nekim kao okupatori. Srpska vojska zauzela je najveći deo današnje Albanije i najvažniju stratešku tačku, luku Drač, a iz Albanije se povukla tek krajem 1913, pod pritiskom velikih sila. U svom pohodu, srpska vojska je počinila brojne masovne zločine nad albanskim civilnim stanovništvom, o čemu su pisali Kosta Novaković, srpski socijalistički političar i novinar, učesnik u vojnom pohodu na Albaniju, i Dimitrije Tucović u knjizi Srbija i Arbanija: jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije, kritikujući srpsku osvajačku politiku prema Albaniji i zločine nad Albancima tokom Balkanskih ratova.
Sve što se dešavalo u Balkanskim ratovima pominje se kao jedan od najtragičnijih događaja u istoriji Albanije. Sa druge strane, srpska istorija beleži „Albansku golgotu“, kada je u Prvom svetskom ratu pred Austro-Ugarsko-Nemačkom ofanzivom na Srbiju krajem 1915. godine srpska vojska sa 200.000 izbeglica počela povlačenje preko Albanije prema obali mora. Naglašava se često da su osim zime i gladi srpske izbeglice i vojsku desetkovali i albanski odredi koji su ih napadali (manje se pominju slučajevi pomoći od strane lokalnog stanovništva).
REZULTATI VELIKOG RATA: Tokom Prvog svetskog rata nastavilo se crtanje novih karata po Balkanu, delove novoosnovane države Albanije (vidi okvir) zauzimale su Srbija, Austro-Ugarska, Italija. Te ratne godine bi se najbolje u Albaniji mogle definisati kao bezvlašće.
Po završetku rata, Italija je kontrolisala najveći deo Albanije, odakle su je Albanci tek 1920. proterali. Novostvorena Kraljevina SHS vodila je te godine još jedan „manji“ rat protiv Albanije, baš kao i 1921. u savezu sa Grcima. Kada je Ahmet beg Zogu u decembru 1924, uz podršku Jugoslavije, srušio režim Fana Nolija u Albaniji, sa Zoguom je postignut sporazum da Sv. Naum pripadne Jugoslaviji, u zamenu za selo Lin na obali Ohridskog jezera. Tako je konačno rešeno pitanje albanskih granica, koje i danas važe, ali su se zato devedesetih godina promenile mnoge druge granice na Balkanu, uz nova kopanja rovova i nove rane.
Često se u Evropi čuje argument da su Nemačka i Francuska najbolji primer kako je moguće izmirenje i pored krvave zajedničke prošlosti, obeležene bezbrojnim žrtvama na obe strane u dva svetska rata. Teorijski, to je potpuno tačno, samo što su se Nemci i Francuzi izmirili u blagostanju u kome obe zemlje manje-više uživaju i danas. Tamo gde žive Albanci, Srbi, Makedonci, Crnogorci, u poslednjih dve i po decenije često je jedina hrana koju vlast nudi podanicima mržnja prema „vekovnim neprijateljima“, uglavnom komšijama, pozivanje na „našu“ slavnu prošlost i „njihove zločine“. Ako bi u nekoliko reči moralo da se opiše zajedničko stanje ljudi na ovim prostorima, onda bi gnev, nezadovoljstvo, nedostatak nade u bolje sutra sigurno ušli u takav opis. U takvoj atmosferi, pomenute priče se kod većine mnogo bolje primaju nego vizije o zajedničkoj budućnosti.
Ako u budućem susretu Aleksandra Vučića i Edija Rame bude makar malo obostrane iskrene želje da se krene dalje u prevazilaženju prošlosti, taj susret će opravdati svoju svrhu. Ako je poseta samo rezultat strogih direktiva Angele Merkel i ostalih zapadnih velikana, onda se neće mnogo čekati na novi povod za prosipanje uvreda, posle kojih do nasilja nije daleko, što smo videli i ovih dana. Samo da susret ne proglase istorijskim, dovoljno je bilo istorije u srpsko-albanskim odnosima.
Deklaracija o nezavisnosti
Albanski glavari iz četiri otomanska vilajeta su 28. novembra 1912. u Valoni usvojili Deklaraciju o nezavisnosti Albanije. Zastava je bila crvena, sa crnim dvoglavim orlom Skenderbega. Na čelu privremene vlade bio je Ismail Kemali, jedan od glavara kojima je poverena organizacija vojske bio je Isa Boljetini. Međunarodna konferencija ambasadora velikih sila (Austro-Ugarske, Italije, Rusije, Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva) u Londonu je 20. decembra 1912. priznala nezavisnu Albaniju. Međutim, granice nove države nisu bile jasno utvrđene, privremena vlada nije imala kontrolu nad mnogim oblastima na koje je polagala pravo jer su ih okupirale trupe Srbije, Crne Gore i Grčke. Velike sile su Albaniju stavile pod upravu međunarodne komisije na period od deset godina, a za prvog kneza Albanije postavljen je Nemac Vilhelm od Vida, koji je napustio zemlju u septembru 1914, posle proturskog ustanka Albanaca. Na kraju je Albanija obuhvatila tek oko polovinu željene albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije, Crne Gore i Grčke.
Od struje do cementa
Ukupan obim trgovinske razmene između Srbije i Albanije je, prema podacima Evropske komisije, u 2013. godini iznosio 110 miliona evra, sa suficitom od 88 miliona evra na strani Srbije. I dok Albanija nije previše značajan trgovinski partner za Srbiju (prema podacima Privredne komore Srbije, izvoz u Albaniju je na 24. mestu po obimu, dok je uvoz iz Albanije po obimu na 58. mestu), Srbija je jedan od najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera za Albaniju: u 2013. Srbija je bila četvrti po veličini uvoznik u Albaniju, a deveti izvoznik iz Albanije.
Srbija najviše izvozi električnu energiju, otpatke gvožđa i čelika, kukuruz i pšenicu, dok su kreč, cement i građevinski materijali ubedljivo na prvom mestu po obimu uvoza iz Albanije. (pogledaj Infografik)
R. Marković
Demografski podaci
Prema podacima Eurostata, generalnog direktorata Evropske komisije za statistiku, u Srbiji je 2013. živelo 7,14 miliona ljudi, naspram 2,9 miliona stanovnika Albanije. Prateći podatke Eurostata od 2003. godine, jasan je trend smanjivanja broja stanovnika Srbije – 2003. bilo je skoro 7,5 miliona građana, a 10 godina kasnije ih je oko 350 hiljada manje. Podaci za Albaniju nisu tako jednoznačni: 2003. Albanija je imala tri miliona i sto hiljada ljudi, i taj broj raste kontinuirano do 2009. kada je u Albaniji 82.000 stanovnika više. Međutim, nedostaju podaci za 2010. i 2012. godinu, a razlika između 2009. i 2011. je neshvatljivo velika – po Eurostatu, samo u tom periodu broj stanovnika u Albaniji se smanjio za više od 350.000. Inače, Eurostat nema podatke o migraciji ni za Srbiju ni za Albaniju.
Kada je reč o prirodnom priraštaju, odnosno broju živorođene dece umanjenom za broj umrlih u jednoj godini, na hiljadu stanovnika, početkom veka u Albaniji bio je iznad devet promila, a za 2013. Eurostat ga procenjuje na 5,3 promila. U Srbiji je prirodni priraštaj konstantno negativan, od –3,3 promila 2002. do –4,8 promila 2013.
Odnos stanovnika starijih od 65 godina i radno sposobnog stanovništva (15–64 godine) u Srbiji je 1:4, a u Albaniji, prema poslednjim dostupnim podacima iz 2007, taj odnos je manji od 1:7. U Albaniji je četvrtina stanovništva 2007. bila mlađa od 15 godina; u Srbiji je 2013. taj procenat 14,4. Ukupno, u Srbiji 25,9 odsto građana mlađe je od 25 godina, u Albaniji je 44,2 odsto – skoro polovina stanovništva. U starosnoj kategoriji 25–49 godina je oko trećina stanovništva i u Srbiji i u Albaniji. Međutim, dok je u kategoriji 50–64 godine 13,3 odsto stanovništva Albanije, u Srbiji je taj procenat skoro 26 odsto – više od četvrtine stanovnika Srbije nalazi se u ovoj starosnoj populaciji. Ukupno, skoro polovina stanovništva Srbije je starija od 50 godina (43,6 odsto), a u Albaniji je taj procenat 22,1. Podatke za Albaniju ipak treba uzimati sa rezervom, jer su poslednji dostupni podaci o starosnoj strukturi iz 2007. godine.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!