Skoro pa usred decembra, prošle subote, u Modernoj galeriji Valjevo otvorena je, vele jedinstvena, izložba pod naslovom „Akt u savremenom srpskom slikarstvu“. Vlada Veličković je priložio sliku „Crveni pacov“ iz ranijeg perioda, na izložbi je i slika preminulog Branislava Markovića „Devojka u crvenoj stolici“ iz 2003, a molbi Galerije da se ogledaju novim delima, u formatu 160×110, na temu akta, pored inicijatora Ljube Popovića, odazvali su se: Slavko Krunić, Milica Salaški, Vladimir Dunjić, Vasa Dolovački, Milan Miletić, Ljubica Mrkalj, Kosta Bunuševac, Dragoslav Živković i Saša Marjanović.
POREKLO SVETA: Tekst za, kao i uvek izvanredan, katalog, napisao je, a ko bi drugi na ovu temu, pesnik Milan Komnenić. Komnenić navodi da je prihvatio da u osnovi erotizma
stoji težnja ka uzvišenom, te da je ta težnja, kao neskriveno stremljenje prema idealu, posebno uočljiva u plastičnim umetnostima. On podseća da umetničko prikazivanje ljudskog tela predstavlja konstantu u čitavoj istoriji umetnosti, počev od pradavnih vremena kada je, punih 23.000 godina pre Hrista, primitivni čovek izvajao Vilendorfsku Veneru. Otada je umetnost bitno uticala da čovek spoznaje svoje telo, ona mu je ukazala na damare i sile nepojamne koje ga kroz život nose i vode. Pa Komnenić navodi: „‘Oslušni me očima’, uzvikuje u zanosu mistična Sor Ines de la Krus, kao da želi reći, čoveče, pronikni u tajnu, ne zadržavaj se na goloj puti, na površini i na inkarnatu, zaroni dublje u nutrinu, u riznicu tajanstva.“
Komnenić podseća da je Kenet Klark povukao distinkciju između telesne nagote u prirodi i sublimisane nagote u umetnosti, ističući pet njenih glavnih svojstava – harmoniju, energiju, ekstazu, smirenost i patos. Pesnik nastavlja: „U umetničkom aktu postoji linija vodilja koja ide od senzualne do spiritualne ekstaze. Slikajući akt slikar bezmalo činodejstvuje u jednom ritualu, dajući obema ekstazama vidljivu formu. Može se reći da akt nastaje kao plod uma, koliko i pogleda, jer se u njemu ukrštaju refleksija i kontemplacija, odnosno ono što mistici nazivaju sozercanjem… Umetnički akt je u izvesnoj meri čin divljenja, ushićenja i poklonjenja telu. Jer telo je ličnost. Ukoliko bi bilo bezlično, svelo bi se na meso. Slikati nage grudi, bedra, ramena, trbuh i pubis, nije isto kao slikati mrtvu prirodu. Granice tela su žive granice bića… Kada povuče poslednji potez i kaže sebi da je akt završen, tada se slikar unekoliko oseća kao Tvorac koji je iz ničega sazdao čoveka. I telo, transponovano na platnu, postaje prizor postanja, poreklo sveta, da upotrebimo taj izraz kojim je Kurbe nazvao svoju znamenitu sliku i posredno definisao akt kao avanturu otelovljenja, kao ‘sveto pijanstvo’.“
Komnenić svoj prilog izložbi završava rečima: „Ovih dvanaest slikara, ‘Obazrivih rasipnika’, kao da su banuli iz drugog doba. Dok nas odasvud saleću tehničke novotarije, dok zuje računari, a SMS poruke zamenjuju ljudski govor, ovih decembarskih dana u Valjevu se začuo zov s one strane jalove savremenosti, oglasio se slavoslov telu i erotizmu. Valja ga razumeti kao poziv da se očuva magija slikarstva kojom će se okrepiti današnja otupela čula. Valja ga razumeti i kao poklonjenje telu i erosu, kao poklonjenje vrednostima koje odolevaju varvarstvu, raščovečenju, prostoti i bezumlju.
MODEL PRI RUCI: Po otvaranju izložbe, popričali smo sa nekim od slikara na zadatu temu. Ljuba Popović kaže da ne zna da je neko kod nas napravio izložbu aktova, kao da je to bila zabranjena teritorija; generacije i generacije slikara, uz retke izuzetke – Bjelić, Šumanović – bežale su od toga, tako da se upitao da li bi današnji slikari mogli da urade nešto na temu akta: „Luvr je pun golih žena, Rubens je ceo život slikao aktove, svi veliki slikari, Luka Kranah naprimer, su se ogledali u aktu, i ova izložba je odgovor na to pitanje: naši slikari su sjajni i u aktu.“
Ljuba nastavlja o svojim iskustvima. Postoji, kaže, razlika između ženskog i muškog akta. „Muški akt nema boja, i može da se studira samo na planu mišića, a ženski akt je strašno bogat, em što je forma zanimljiva, em je kolorit tu, ko dobro gleda tu će pronaći celu paletu, ima tu raznih roze nijansi, sivih senki koje su hladne…“ Kaže da ima seriju slika iz ranog perioda koje su u disciplini aktova, na Akademiji su imali stravične modele, on je nosio neko svoje „ludilo“, to se sudarilo, i nastao je niz sjajnih slika. Kasnije se to kod njega razvilo, što baš i nije bilo u trendu, jer i moderna je zapustila akt, ali može reći da je na taj put akta i erotizma krenuo i malo nesvesno, nije znao da će ga te „ženske“ tako lansirati. U šali kaže da su njegove slike zabranjene za one ispod 18 godina, ima kod galeriste Žike Ivaniševića sliku „Mrtva priroda“, na kojoj se vide „neki cvetovi“, a kad bolje pogledaš, vidiš da se tu radi o delovima ženskog tela; jednostavno, kao slikar, nema nikakav stid u odnosu na ovaj svet…
Vasa Dolovački kaže da su dobili temu i format, i sad je to tu. Kaže da je tema akta za njega provokativna, da mu je najveći problem da to „oživi“: „Nije problem naslikati dva oka, nos, usta, da se dobije lice, ali figuri treba dati taj unutrašnji damar.“ Pokušao je da figuru, akt, postavi u neki prostor, da svemu da dimenziju metafizike, tajanstva i magije, da to bude u nekom saglasju sa Medijalom, onim što Moderna galerija neguje. Lično voli metafizičko slikarstvo, ali kod njega se ta zaumnost više sluti nego što je prezentovana, njegove slike govore kroz atmosferu…
KOŠULJA DUŠE: Mladi Slavko Krunić kaže da mu je akt, rad na ovoj slici, otvorio nova prostranstva. Imao je distancu prema tim temama, uglavnom se bavi portretom, konsultovao istoriju umetnosti, video da je Luka Kranah radio dosta Venera, i učinilo mu se da je najbolje da akt predstavi kroz Veneru i tako mu da božansku dimenziju; to mu izgleda kao dobar izbor jer je dobio dobre komentare što je akt tako interpretirao. Sad već na osnovu ličnog iskustva može da kaže da je akt teška disciplina, treba biti oprezan, da se to ne banalizuje, pomoglo mu je iskustvo rada na portretima, jer i tu uspešno beži od raznih ivica žileta problema. Rad na slici mu je bio izazov, otvorilo mu se da radi na izložbi posvećenoj ženi…
Na kraju Ljubica Mrkalj. Slikarka kaže da još postoji predrasuda da slikar mora biti muško, na to upućuje da postoje samo muze. Ne insistira na ravnopravnosti, da postoje i muzeni, njoj je dovoljan i Apolon. Njeno interesovanje za nagotu traje od početka slikarske karijere, iz više razloga, pa i jedne bezvremene oniričke inscenijacije u koju može da stavi prethodne mitove. Po Ljubici, telo je neizbežna košulja duše koju imamo od rođenja do smrti, na slikarima je da ga ovekovečuju kad je mlado i lepo, ali i kad je istrošeno i na kraju života.
Nastavlja da je kao slikarka imala svojevrsnih problema, zaboga gde ona kao žena da traži od muškarca da se skine da joj pozira. Trebao joj je model za Ikara, tražila je mladalačku lepotu, ljudi su bili zapanjeni i prestrašeni, pristao je da pozira tek jedan igrač, baletan. Radila je dosta autoaktova, to, kaže, nije narcizam, već potreba da se ostvari direktan pogled – sama sebi je bila najbolji i najmirniji model, i uvek pri ruci.
