Sopranovi u Srednjoj zemlji

Bar dva puta je HBO-ova televizijska serija „Igra prestola“ ozbiljno naljutila gledaoce. Na kraju prve sezone, kada su scenaristi, bez imalo milosti, pogubili jednog od do tada glavnih junaka, gledaoci su se bunili i tvrdili da televizijska publika nije kao čitalačka, i da heroji ne smeju da im se oduzimaju tek tako. S obzirom na to da je gledanost serije u trećoj sezoni porasla na oko 13,6 miliona gledalaca (koliko je HBO mreža izmerila kroz svoje kanale), opasno je ugrozila rekord do sada neprikosnovenog HBO produkta „Porodice Soprano“, koju je 2004. gledalo u proseku 14,4 miliona gledalaca. Značajan deo gledalaca, dakle, koji su se naljutili krajem prve sezone, kao i dosta novih, dočekao je da se razbesni ponovo pred sam kraj treće sezone, kada je u epizodi „Kiše Kastamera“ brutalno pobijeno nekoliko publici dragih likova, među kojima je bila i jedna trudnica.

Kada je o gledanosti reč, „Igra prestola“ je gledanija nego što pokazuju zvanične brojke, jer je iz okvira kablovske televizije odavno prešla u internet pirateriju, i postala najpiraterisanija TV serija ikada. Prema TorrentFreaku, svaka epizoda serije „Igra prestola“ „skine“ se u proseku 3,9 miliona puta, a jedna od epizoda druge sezone samo preko BitTorrenta, skinuta je čak 4.280.000 puta. Uz to, poslednja epizoda treće sezone, „Mhysa“, pobila je sve dosadašnje rekorde BitTorrenta, ne samo kada su TV serije u pitanju: nakon premijere u ponedeljak veče 163.088 ljudi je simultano podelilo ovaj fajl.

Čelnike kablovske mreže HBO to ne samo da nije mnogo zabrinulo već se, kako je rekao programski direktor Majkl Lombardo, osećaju kao da su dobili kompliment. Uspeh manji od ovoga autori serije verovatno nisu ni očekivali kada su „Igru prestola“ još na početku zamislili kao „Sopranove u Srednjoj zemlji“ – spoj jedne od najuspešnijih TV serija američke televizije (i, prema skorašnjoj anketi američkog Udruženja scenarista, najbolje dosad napisane serije) i jednog od najvoljenijih i najuticajnijih književnih dela epske fantastike. S tim da „Igra prestola“, za razliku od „Gospodara prstenova“, osim scenama eksplicitnog nasilja obiluje i golim ženskim grudima i scenama manje ili više eksplicitnog seksa.

Ovaj sadržaj „za odrasle“ svakako ima svoju ulogu u privlačenju milionske publike. I iako se često čuju komentari da konsultanti za scenario mora da su bubuljičavi štreberi i tinejdžeri kompjuteraši, u priči „Igra prestola“ ima još nešto za odrasle, što je čini zanimljivom, i zbog čega joj broj gledalaca raste.

PESME LEDA I VATRE: Serija „Igra prestola“ nastala je po književnom predlošku upravo iz žanra epske fantastike. Scenaristi i producenti serije Dejvid Beniof i D. B. Vajs, adaptirali su za televiziju književnu sagu „Pesma vatre i leda“ pisca Džordža R. R. Martina. Ovaj književni serijal za sada broji pet, od sedam planiranih romana, objavljivanih u periodu 1996–2011 (svih pet romana kod nas je objavila Laguna); objavljivanje šestog nastavka sage se očekuje u septembru. Popularnost ovog literarnog serijala je takva da je magazin „Tajm“ Martina uvrstio na svoju listu 100 najuticajnijih ljudi na svetu za 2011. godinu.

Televizijska serija je zadržala pravila na kojima je Džordž R. R. Martin zasnovao strukturu i dinamiku svoje priče. Sedam kraljevstava smeštenih na imaginarnom kontinentu Vesterosu, nalazi se pred četiri pretnje. Jedna je zima na pragu, verovatno duga i strašna, a druga građanski rat u kome se nekoliko plemićkih dinastija bori za prevlast i Gvozdeni tron sa koga se vlada Vesterosom. Za to vreme potomkinja svrgnute dinastije Targarjen, u egzilu na istočnom i egzotičnom kontinentu Esosu, dolazi u posed nekoliko zmajeva i kreće u pohod da povrati tron koji joj pripada rođenjem. Na severnu granicu Sedam kraljevstava, koju čini veliki zid od leda i šljunka i koja štiti kraljevstva od sveta koji se nalazi iza nje, nadiru njegovi zastrašujući stanovnici – Tuđini, mistična i krvožedna bića, kao i divlja ljudska plemena bez hijerarhije i čvrstog društvenog ustrojstva.

Ambijent u kome je smeštena radnja „Pesme leda i vatre“ podseća na srednjovekovni, i inspirisan je evropskom srednjovekovnom istorijom, naročito engleskim dinastičkim ratovima ruža. Stvarajući svet koji je neka vrsta alternativne istorije onoj koju poznajemo, oneobičen i protkan magijom i mitskim bićima, Martin se kreće u prostoru epske fantastike, ali se tu ne zadržava. Svet „Pesme leda i vatre“ je i svet intriga, političkih i privatnih, mračan i brutalan. U njemu ne postoje apsolutno dobro i apsolutno zlo, kako to obično biva u univerzumima sveta epske fantastike. To što Martinov svet nastanjuju zmajevi nije garancija da će dobro pobediti. Dobro i zlo izmešani su u srcima junaka koji pokušavaju da ostvare svoje ciljeve, plaćajući cenu proporcionalnu tome koliko se njihovi ciljevi uklapaju u rigidne strukture sveta koji ih okružuje. Ta cena je ponekad i život, i tu Džordž Martin ne štedi svoje čitaoce, niti igra prema njihovim očekivanjima. Jer, šta bi se dobilo ako bi se igralo prema očekivanjima publike? Još jedna priča o tome kako momak koji pati na kraju osvaja curu koju voli, i pobeđuje. Život nije takav, smatra Martin. „Život jednostavno nije fer“, tvrdi on.

DOLAZI ZIMA, DUGA I STRAŠNA: Ljutiti gledaoci televizijske serije s početka teksta nisu iznenađenje za Martina, jer se on sa ljutitim čitaocima sreće otkad piše „Pesmu leda i vatre“. Svakodnevno prima veliki broj poruka u kojima se neko žali na razvoj događaja, a zbog nagađanja i žučnih internetskih rasprava prestao je da posećuje forume; nekoliko puta mu se desilo da se u knjižari, prilikom potpisivanja knjiga, suoči sa čitaocem spremnim na linč. Ni producente očigledno ne brinu mnogi potencijalni šokirani gledaoci. Pokolj na venčanju u epizodi pod nazivom „Kiše Kastamera“, nakon niza ljutitih reakcija u onlajn zajednici poznatoj kao „Crveno venčanje“, šokirao je čak i one koji su čitali romane i znali šta se sprema. Visoka definicija slike, uz muziku i specijalne efekte, učinila je celu scenu mnogo realnijom i strašnijom. Prosečan broj smrti po epizodi iliti bodycount u 2012. godini za „Igru prestola“ bio je 14, što je seriju svrstalo na drugo mesto top-liste serija sa najvećim pogibeljima (na prvom mestu našla se treća sezona serije „Spartak: osveta“, čiju prvu sezonu, „Spartak: krv i pesak“ kod nas prikazuje televizija B92, sa prosečno 25 leševa po epizodi). Treća sezona donela je do sada neprebrojan, ali svakako veliki broj pogibija, a pokolj u pomenutoj epizodi „Crveno venčanje“, u kome je nastradalo i nekoliko važnih junaka, učinio je da ova epizoda postigne rekord u prisutnosti na internetu kada je u pitanju neka HBO serija, sa preko 700.000 pominjanja na društvenim mrežama, blogovima i forumima. „Zašto Džordž Martin ne koristi Tviter? Zato što je pobio svih 140 karaktera“, bio je jedan od komentara. U Tviter zajednici popularni komentari bili su: „Džordž Martin voli da deci daje bombone, a onda ih otme samo da bi ih rasplakao. Posle toga, radi ravnoteže, on obezglavi njihove roditelje“ (@BrockAK77); „‘Igra prestola’ učinila je da ‘Okružen mrtvima’ (‘The Walking Dead’) izgleda kao ‘Ulica Sezam’“ (@kumailn); „Bolje da je ovo bila poslednja epizoda, taman bih imao godinu dana da se oporavim“ (@iNemanja). Reakcije su se najbolje videle u jednom viralnom videu koji je prikazivao kako gledaoci vrište, plaču i psuju dok gledaju epizodu. Bilo je i onih koji su ovu epizodu podneli prilično stoički: „… odgledao game of thrones i meni je kul kad god nekog ubiju jer i onako ne mogu da popamtim sve likove“ (@Preduhitrivac).

NIJE LAKO BITI FER: Pa, šta na sve ovo kažu u HBO-u: „Igre prestola“ su mnogo više od toga da svake nedelje gledate svoje omiljene glumce. Zvezde ove serije i nisu junaci – u trećoj sezoni broj likova u seriji koji se na špici pominju iznosi čak 257 – koliko sama priča. A ona se razvija krajnje nepredvidivo – ume iznenada da izvuče tlo ispod nogu junaku i pošalje ga, umesto u svetlu budućnost, u večna lovišta. Da li strašna zima koja se iščekuje zaista dolazi i nije toliko ni važno, važno je da je iščekujemo, i da je se plašimo. Hičkok nikada ne bi počeo priču sa eksplozijom bombe, već bi prikazao ljude kako sede sa stolom, igraju karte, dok mehanizam bombe otkucava ispod stola, ali Džordž Martin i autori serije suspense grade ubistvom jednog po jednog junaka, pa je i napetost mnogo dalekometnija: publika zna da i za ostale junake za koje se vezala sat ispod stola otkucava, i da u svakom trenutku može da očekuje neočekivano. „Igra prestola“ nema jednostavnu formulu; priča je zasnovana na nizu likova koji žive svoje živote, a život je, kao što znamo, nepredvidiv – u svakom času svakome može, dok prolazi ulicom, da padne klavir na glavu. I gledaoci serije i čitaoci Martinovih knjiga znaju da život nije fer. Ako su odrasli, verovatno su i sami upetljani u intrige i kad žele i kad ne žele, na svojoj koži osećaju borbe za moć i bore se za integritet u okvirima sistema koji je možda izmenio oblik rigidnosti, ali ne i suštinu. Ako su pak na putu odrastanja, intuicija im govori ono što će vrlo brzo saznati iz iskustva – da život nije fer. A opet, kada se sve to gleda na televiziji, makar ona bila i u HD-u, uvek je manje strašno nego u životu. „Koliko god da se trudim da izmišljam, u istoriji ima stvari koje su isto toliko loše, ili gore“, kaže Džordž R. R. Martin. Ali, život nije ni toliko loš. Tu su i pojedinačni trijumfi u svakodnevnim bitkama i ljubav, pa makar za nju morala da se plati visoka cena. Uostalom, nakon što šokiraju gledaoce krvavim pirovima, autori se u sledećoj epizodi potrude da ih nekako smire, uteše i pomognu da se pomire sa gubicima. U poslednjoj epizodi treće sezone preživeli rezimiraju krvoproliće u zamku iz prethodne epizode, opraštaju se, čak pružaju i neku vrstu moralnog opravdanja za to što se desilo. Džordž Martin uostalom i nije obećao srećan završetak sage, ali je obećao gorko-sladak kraj. Šta god to značilo.