Džet-set u poreskom raju

Kako bi bilo da se na samit G8 u Severnoj Irskoj u junu pozove guverner Britanskih Devičanskih ostrva, ili Kukovih Ostrva, Lihtenštajna ili Kipra? Kako, zašto? Da bi bila predstavljena jedna od najvećih ekonomija sveta – of-šor „industrija“.

Bogati na of-šor računima drže 21–32 biliona dolara, što je gotovo ravno obimu ekonomije SAD i Japana zajedno, procenjuje Džejms Henri, bivši ekonomista kompanije „McKinsey“.

Najnoviji uvid u taj globalni novčani of-šor lavirint protekle nedelje omogućio je vašingtonski Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara i mreža od 85 novinara u 46 zemalja (vidi okvir) objavivši 2,5 miliona dokumenata o klijentima poreskih rajeva iz kojih proviruje tajnoviti svet fer i prljavih poslova, špijunaže, trgovine oružjem, politike i šou-biznisa – i Poncijevih šema.

„Ovako nešto nikada nisam video“, izjavio je kanadski stručnjak za porez Artur Kokfild, kada je dokumentaciju dobio na uvid.

LICA S NASLOVNE STRANE: Među 130.000 vlasnika of-šor računa na ime dece, prijatelja i poverljivih ljudi (videti zanimljive portrete u okvirima) nalaze se mnoga poznata lica, od Frica Gintera Saksa, preko dobitnice Gremija kompozitorke Denize Rič, vlasnice selebriti jahte „Lady Joy“, do kandidata na američkim predsedničkim izborima Mita Romnija.

Francusku potresa teška groznica zbog toga što je vlasnik of-šor računa i Žan-Žak Ože, šef kampanje francuskog predsednika Olanda, koji namerava da milionerima udari porez od 75 procenata. Potresa je i to što je bivši ministar koji je trebalo da sredi francuski budžet Žerar Kožak posle niza demantija ipak priznao da ima račun „tamo daleko“. Njegov bivši šef, ministar finansija Pjer Moskovici, pod paljbom parlamentarne kritike govorio je o „neoprostivoj ličnoj izdaji“: „Mene je lagao najviše – ne jednom, ne deset puta, već mnogo više puta…“

„Njujork tajms“ podseća i da je na spisku od 4000 of-šor Amerikanaca raznih zanimanja, od zubara do švindlera sa Vol strita, i akter najveće prevare u istoriji SAD Bernard Mejdof, koji je koristio čitav niz of-šor „fondova hranilaca“ (feeder funds) za izgradnju kuće od karata od 65 milijardi.

DIKTATORI I OLIGARSI: Lakša meta medija koji su dohvatili da razrađuju tu sagu su, naravno, istočnoevropski milijarderi, ruski oligarsi, trgovci oružjem, direktori front-firmi koje je EU okarakterisala kao saradnike iranskog nuklearnog programa, porodice despota, indonežanski milijarderi, političari iz Pakistana, Azerbejdžana, Tajlanda ili tvorci Poncijevih šema za račun Čaveza iz Venecuele, dinastija iz Bakua. Podseća se da je biznismen Muktar Abljazov optužen za isisavanje pet milijardi dolara iz Kazahstanske banke, što Britanski mediji opisuju kao najveću prevaru u istoriji. Prema „Gardijanu“, u of-šor klubu je i Bidzina Ivanišvili, milijarder koji je 2012. postao predsednik Gruzije.

Klijent banaka na Britanskim Devičanskim ostrvima, teritoriji pod britanskom upravom u Karibima sa koje je u ovom slučaju iscurilo najviše podataka, jeste i ruski oligarh i multimilijarder Mihail Fridman, iza čije firme navodno stoji Franc Volf, sin bivšeg istočnonemačkog špijuna Markusa Volfa.

Ruski mediji, koji se drže uzdržano, pominju Olgu Šuvalovu, ženu potpredsednika vlade Igora Šuvalova, i dva direktora Gasproma… Na njeno ime je na Britanskim Devičanskim ostrvima registrovana firma „Plato Management“, ali i nekoliko kompanija koje pripadaju korporaciji „Severin Enterprises Inc“.

Ruski mediji, pozivajući se na „Gardijan“, pišu da je to ona „dočka“ firme „Severin Enterprises“, na osnovu čijih rezultata je porodica državnog činovnika verovatno primila 119 miliona dolara od biznismena Ališera Burhanoviča Usmanova, ruskog preduzetnika, milijardera i suvlasnika u metalurškom kombinatu „Ural čelik“ i Jevgenija Markoviča Švidlera, ruskog preduzetnika, državljanina SAD, po „Forbsu“ teškog 4,2 milijarde dolara.

Početkom 2012. britanski „Fajnenšel tajms“ i američki „Volstrit džornal“ objavili su da su Šuvalov i njegova porodica zaradili 80–100 miliona dolara na akcijama „Gasproma“.

Kada je 1997. biznismen Šuvalov prešao u državnu službu, on je u saglasnosti sa zakonom prijavio biznis i predao ga na tzv. poverljivo upravljanje. Sada Rusi istražuju da li je baš sve prijavio.

Ruski predsednik Vladimir Putin je nedavno, pod pretnjom smene, naredio da svi ruski činovnici prijave imovinu i u roku od tri meseca zatvore račune u bankama izvan Rusije, pa i rukovodioci velikih ruskih kompanija poput „Gasproma“ i „Rosnjefta“.

„KRISTINA O“ U GRČKOJ OLUJI: Krizom zahvaćena Grčka takođe je predmet analize. Grčki seljaci i pripadnici srednje klase raznih zanimanja, baš kao i brodovlasnički magnati koji poseduju of-šor račune, retko ih prijavljuju vlastima, mada su po zakonu na to obavezni, pogotovu ako njihova of-šor firma radi u Grčkoj. Samo četiri od 107 of-šor kompanija koje je proveravala mreža ICIJ registrovano je po zakonu. O ostale 103 firme grčke vlasti nemaju podatke.

Zanimljiva je priča o tome kako su dve of-šor kompanije kupile kultnu 325 stopa dugu jahtu „Kristina O“, sa baldahinima na palubama i mermerom u kupatilima – na kojoj je familija Onazis nekada primala Džona F. Kenedija, Merilin Monro i Vinstona Čerčila. Na jahti „Kristina O“ su 1968. njen vlasnik Aristotel Onazis i Džeki Kenedi organizovali venčani bal.

Dve decenije nakon što je Onazisova ćerka Kristina 1998. poklonila jahtu grčkoj vladi, pojavio se prijatelj familije Onazis, brodograditelj Papanikolau, s ponudom da kupi jahtu „Kristina O“ radi renoviranja, kao što je, navodno nudio da kupi i Titovu jahtu „Galeb“. Na jednoj od najdiskretnijih of-šor jurisdikcija na Kukovim ostrvima u južnom Pacifiku u aprilu 2000. Papanikolau i irski advokat Ajvor Ficpatrik osnivaju kompaniju „Christina GP Limited“.

On čuvene jahte izdaje bogatima i poznatima, između ostalih i Polu Makartniju iz Bitlsa.

Novinari su prošle godine izazvali političku oluju kada su objavili „listu Lagard“ sa 2000 grčkih bankarskih računa u Ženevi. Lista je nazvana po šefici MMF-a Kristin Lagard, koja je, dok je još bila francuski ministar finansija, tu listu utajivača poreza dostavila vlastima nekoliko evropskih zemalja. Da strela može da leti na razne strane pokazuje vest od 20. marta ove godine, da je francuska policija pretresla kuću Kristin Lagard, u isto vreme kada je pretresana i kuća Bernarda Tapija, bivšeg političara, glumca, pevača, televizijske zvezde, bivšeg vlasnika fudbalskog kluba Olimpik iz Marselja (1986–1994) i biznismena specijalizovanog za oporavak bankrotiranih kompanija. Kao odštetu u sporu oko firme „Adidas“, koju je Tapi posedovao od 1990. do 1993, Lagard mu je, kad je bila ministarka, dodelila odštetu od 284 miliona evra…

OF–ŠOR, BATO!: Ta dokumentacija iz koje pojedinosti cure svakog dana pokazuje kako su megabogataši koristili kompleks of-šor struktura da uz poreske olakšice nedostupne običnim ljudima kupe jahte, umetnička dela… Dokumentacija, međutim, ukazuje i na to da su i najveće svetske banke („UBS“, „Clariden“ i „Deutsche Bank“) agresivno radile na tome da obezbede diskreciju za kompanije svojih klijenata u rajskim skloništima. Ukazuje se na to da dobro plaćena „industrija“ knjigovođa i drugih operativaca i pomoćnika pomaže of-šor patronima koji pare drže i po 40.000 kilometara daleko od svog boravišta. Ukazuje se i na to da mnogi tvorci piramidalnih šema i drugi prevaranti rutinski posluju, na primer, preko banaka sa Antigve, ostrvske zemlje u arhipelagu Mali Antili, između Karipskog mora i Atlantskog okeana.

Upečatljiv je i zamršeni listing oko 122.000 firmi koje imaju prijavljen samo poštanski fah, of-šor račun i egzotična imena kao što su Tantris, Moon Crystal ili Seqoia na mesinganim tablama na vratima. Lord Okešot, britanski liberalni demokrata i doskorašnji portparol britanskog Trezora, pita: „Koliko britanske pomoći korumpiranim zemljama kao što je Pakistan završi ispod mesinganih pločica (brass plates) na Britanskim Devičanskim ostrvima?“ Izraz brass plate firms označava firme bez ikakve „realne“ egzistencije osim mesingane pločice s imenom firme na legalnoj adresi. Legalne firme za naknadu pozajmljuju svoje adrese of-šor kompanijama.

Ruka koja kontroliše mora biti nevidljiva: na primer, firma „TrustNet“ upotrebljava samo izraz „klijent A“, uz primedbu da „klijent ne želi da se zna da radi of-šor“.

„Ova istraga razotkriva veo tajne of-šor sistema i tajni svet poreskih oaza“, izjavljuje Džerard Rajl, direktor ICIJ. On kaže da je, doduše, poznato koliko je nedostupna „of-šor industrija“, ali da su u ICIJ bili iznenađeni koliko daleko seže.

Značajan deo of-šor biznisa pripada legalnom poslovanju, ali of-šor računi često kriju opasnu trgovinu, kao što je prodaja vojnih helikoptera Paskalu Lisubi u Kongu u junu 1997, kad je nebo gorelo nad Brazavilom, preko kompanije bivšeg nemačkog državljanina u Johanesburgu. Firma pod imenom „Gamma Group“ navodno je prodavala opremu za prisluškivanje vladama na Bliskom istoku i u jugoistočnoj Aziji.

Tu je, naravno, i Fred Marafono, plaćenik, bivši pripadnik britanskog SAS-a, umešan u poslove osiguranja i iskopavanje dijamanata tokom građanskog rata u Sijera Leoneu, pa Fabio Đoni, haker, bivši šef za sigurnost informacija „Telekoma Italije“…

Kompjuterski analitičari u Kaliforniji primetili su da špijunski softver zvani IT intrusion odjednom počinje da radi sa servera u Singapuru, Indoneziji, na Brunejima, u Mongoliji, s vladinog servera u Turkmenistanu, a da je prethodno inficirao kompjutere političkih aktivista u Bahreinu, koje je slučajno pre toga posetio jedan trgovac, koji naravno sve negira.

OH, MEIN GOTT: Pred parlamentarne izbore u septembru u Nemačkoj, u kojoj se gaji javni osećaj za socijalnu pravdu, političari izražavaju zabrinutost, čak i bes, zbog informacija koje otkriva „of-šor liks“, pa izgleda da će veliku ulogu na izborima u Nemačkoj igrati diskusije o izbegavanju plaćanja poreza – što pogoduje samo bogatašima, a škodi većini stanovništva, koje svoje plate ne može da sakrije od poreskih vlasti.

Kandidatu za mesto kancelara socijaldemokrata Peru Štajnbriku novi podaci su dobrodošli da napadne kancelarku Angelu Merkel, koja je, kako on kaže, „ispustila iz ruku pravdu u pogledu plaćanja poreza“. Štajnbrik, svojevremeno ministar finansija Nemačke u velikoj koaliciji kad je Merkelova bila kancelarka, izneo je plan od osam tačaka, pored ostalog i o strogoj kontroli banaka uz visoke kazne sve do oduzimanja licence za one koje bi prekršile zakon.

Poznato je da nemačka preduzeća i pojedinci prebacuju kapital u of-šor firme koristeći rupe u zakonodavstvima pojedinih zemalja. Novo je to da i velike, poznate i do sada veoma ugledne banke veoma aktivno učestvuju u takvim poslovima. Najveća nemačka banka „Deutsche Bank“ je samo preko svoje filijale u Singapuru pomogla svojim klijentima da otvore 309 firmi u takozvanim poreskim rajevima. „Poreska oaza Mauricijus nudi u poreskom pogledu neutralno podneblje“, pisalo je na njenom sajtu… Predstavnici optužene nemačke banke su demantovali pisanje dnevnih novina „Zidojče cajtung“ da je njihova kuća umešana u protivzakonite radnje.

„Deutsche Bank“ u of-šor poslovima, ipak, ne može da se uporedi sa američkim bankama kao što je „JP Morgan“ ili švajcarskom bankom UBS iz Bazela, koja je prema novim podacima umešana u više od 2900 takvih transakcija, ali su usklici zaprepašćenja i poziva da se tome konačno stane na put u Nemačkoj glasniji nego drugde. Radiotelevizijska stanica NDR iz Hamburga i „Zidojče cajtung“ iz Minhena grme o tome. Postavlja se i pitanje da li nemački zakoni dovoljno strogo i jasno to sprečavaju.

Predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), Zigmar Gabriel ukazuje na to da je u nemačkim pokrajinama Bavarskoj i Hesen posebno lako izbegavati poreze, pa čak i da su one to javno saopštavale kada su pozivale preduzeća da tamo otvore svoja sedišta. Ministar finansija Bavarske Markus Zeder uzbuđeno je reagovao rekavši da je to laž, ali je istog trena udvostručio broj istražitelja poreskih prekršaja.

Nemci imaju i dugu istoriju sklanjanja novca u obližnju Švajcarsku. U Bohumu, nemačkom gradu sa nekada najvećim brojem pivara u Rurskoj oblasti, pronašli su 2,9 milijarde evra na skrivenim računima u „Swiss Bank“ i UBS-u nakon analize jednog doturenog CD-a sa bankarskim podacima o klijentima koji izbegavaju porez. Prošlog meseca propali su nemački pregovori sa Švajcarcima, koji su saopštili da Nemačkoj neće davati nikakve koncesije i da je to dobra vest za nemačke štediše.

Pod velikim pritiskom Nemačke, Francuske i Velike Britanije, Švajcarska je krajem prošle godine olabavila strogost čuvanja bankarske tajne, a počela je i sama da ozbiljnije progoni one koji izbegavaju da plate porez.

Švajcarska nije članica EU, ali čak i u samoj Uniji do sada nisu doneta čvrsta pravila o uzajamnom obaveštavanju, jer su se tome protivile dve članice, Luksemburg i Austrija.

Austrijska ministarka finansija Marija Fekter rekla je da će se „kao lavica“ boriti za čuvanje bankarske tajne, koja je u toj zemlji „svetinja“ i zagarantovana čak i ustavom njene zemlje. Promena austrijskog stava pre parlamentarnih izbora gotovo je nezamisliva. Of-šor tema će verovatno obeležiti izbore i u Austriji naredne jeseni.

Mali Luksemburg, sa pola miliona stanovnika, a preko 30 banaka, doskora klasični poreski raj za bogate Evropejce, popušta pod pritiskom i ubuduće će ostalim bankama u Uniji dostavljati određene podatke.

Otkrića do kojih se sada došlo mogla bi da pomognu da se razbije dosadašnji of-šor lavirint, iza koga stoji armija fantastično plaćenih posrednika, knjigovođa, notara i banaka, saopštava ICIJ.

Da li?

KAKO KUPITI BRITANIJU: Više od 175.000 registrovanih britanskih kompanija ima direktore na adresama u of-šor jurisdikciji, piše „Gardijan“, koji je izbrojao da je 47.161 kompanija registrovala direktore na Ostrvu Men (Isle of Man, posed britanske krune u Lamanšu), na kome jedna britanska kompanija dolazi na 1,8 stanovnika.

Britanski simulirani direktori masovno deluju kao frontmeni of-šor kompanija, što u Britaniji nije zabranjeno. Britanski Odsek za biznis inovacije i veštine signalizira da političari nisu voljni da na njih krenu, mada grupa za društveno odgovorne kampanje Global Witness poziva premijera na akciju za ukidanje anonimnog vlasništva nad firmama, uz argumentaciju da šel-kompanije omogućuju korupciju, izbegavanje poreza i drugi kriminal. Lord Okešot pita da li će britanski premijer Dejvid Kameron, koji govori o važnosti poreske i finansijske transparentnosti, pocrveneti kada bude pozvao kolege na samitu G8 da nateraju bogate da plate porez – kada Britanska Devičanska ostrva primenjujući britanski zakon i britansku zaštitu usisavaju milijarde prljavog novca.

U britanskim medijima naslovi su rečiti: „Ruska invazija na Britaniju preko Ostrva Men“, „Londonske nekretnine kupovane preko Britanskih Devičanskih ostrva“, „Jedan kvart u Londonu, mnogo tajnih vlasnika“…

„Gardijan“ u onlajn izdanju objavljuje interaktivnu mapu rezidencijalnog dela Londona na kojoj se klikom na pojedine zgrade može videti ko je njihov pravi vlasnik.

BEKSTVO NOVCA 2001–2010: U „Vremenu“ broj 955, od 23. aprila 2009, objavili smo Dosije o 70 poreskih rajeva i zona „biznisa za nerezidente“, a na osnovu izveštaja OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) – o štetnoj poreskoj praksi, MMF-a i FSF-a (Forum za finansijsku stabilnost, Financial Stability Forum)…

Akciona grupa samita G7 protiv pranja novca FATF je u to vreme za nekooperativne u borbi protiv pranja novca proglasila Bermude, Kajmanska ostrva, Kukova Ostrva, Dominikansku Republiku, Izrael, Liban, Lihtenštajn, Maršalska Ostrva, Nauru, Nijue, Panamu, Filipine, Sveti Kits i Nevis, Grenadine – i Rusiju, iz koje oligarsi iznose novac.

foto: reuters

Pritisak se u međuvremenu povećavao na Andoru, Austriju, Lihtenštajn i Luksemburg, pa i na Švajcarsku.

Početkom aprila 2009. OECD obznanjuje da su Kostarika, Malezija, Filipini i Urugvaj skinuti sa crne liste zato što dele informacije i OECD standarde. Uprkos pozivu francuskog predsednika Nikole Sarkozija, Hongkong i Makao to nisu učinili. Nije nedavno učinio ni francuski ministar zadužen da sredi budžet.

Zašto su te akcije ograničenog dometa iako ih preuzimaju moćne administracije?

Verovatno zbog „prirode posla“ i toka novca. Bekstvo novca je više problem siromašnih nego bogatih. Podaci mreže ICIJ pokazuju da najviše ljudi sa of-šor računima živi u Kini, Hongkongu i Tajvanu. Druga velika grupa dolazi iz Rusije i drugih bivših sovjetskih republika.

Drugi po redu izvor investicionog kapitala koji ulazi u Kinu ide preko of-šor poreskog raja na Britanskim Devičanskim ostrvima. Veliki deo investicija koje dolaze u Rusiju došao je preko Lihtenštajna i Kipra, čije su banke preplavljene ruskim novcem. Rusi nisu pomogli Kipar, a Putin kaže kako očekuje da se sada oštećeni odbegli vlasnici računa vrate u Rusiju.

U desetogodišnjem periodu, od 2001. do 2010, zemlje u razvoju izgubile su 5,86 biliona dolara preko rajskih vrtova, kanala korupcije, izbegavanja oporezivanja i ilegalne trgovine.

Ginter Saks: Koarhitekta tajnih računa

Dve godine posle smrti Gintera Saksa, pokazalo se da je bio vešt biznismen koji je mrežom ofšor kompanija izmicao fiskalnim vlastima do samog kraja. Fric Ginter Saks se u javnosti predstavljao kao plejboj, fotograf, poznavalac astrologije, a bio je i jedan od muževa Brižit Bardo. Unosne poslove je za njega na dalekom pacifičkom ostrvu Raratonga u arhipelagu Ostrva Kuk vodio njegov sekretar i poverenik. Otprilike ovako: preko lokalnog partnera, kompanije International Trust Corporation Ltd. u sastavu firme Trustcorp Ltd, potpisivao je papire za novoosnovanu kompaniju Triton Ltd, sve legalno. Piramida firmi, na čijem je vrhu bio Saks, funkcionisala je besprekorno preko anonimnih korporacija i fondova kojima je upravljano uz maksimum diskrecije i minimum poreskih opterećenja. Saksovo ime se nije pojavljivalo ni na jednom zvaničnom dokumentu, tvrdi ICIJ. Pronađena su zvanična pisma kojima on imenuje ili razrešava dužnosti oko 30 ljudi od poverenja (uključujući njegove sinove), koji su se brinuli o njegovim nekretninama i jahtama. Njegov batler Samir Sibaeji, rodom iz Bejtura, bio je ujedno i saradnik, kum na venčanju, i kako je Saks naveo u autobiografiji, „koarhitekta njihovih života“. Sibaji je, kako tvrdi „Zidojče cajtung“, bio direktor i poverenik Saksove kišobran kompanije South Sea, kao lice od poverenja u upravnom odboru.

Takva organizacija poslovanja Saksu je omogućavala lagodan umetnički život u Sen Tropeu u društvu Brižit Bardo, bivše žene iranskog šaha šaha Mohameda Reze Pahlavija, princeze Soraje i mlade švedske manekenke Mirje Larson. Posedovao je vrednu kolekciju umetničkih dela, od Endija Vorhola do Salvadora Dalija. Saks je 1972. godine otvorio prvu evropsku izložbu Vorhola u Hamburgu, a u maju 2006. na aukciji prodao za tri miliona dolara portret Brižit Bardo od istog autora. Naslednik nemačkog industrijalca Vilija Saksa i naslednice Opela Elinor fon Opel, Fric Ginter Saks je oduzeo sebi život 7. maja 2011. u svojoj kolibi u Gštatu u Švajcarskoj. Ostavio je oproštajnu poruku u kojoj kaže da „zbog neizlečive bolesti A“ (pretpostavlja se da je reč o Alchajmerovoj bolesti) ne može više da kontroliše svoj život. U trenutku njegove smrti, Saksovo bogatstvo je procenjeno na 470 miliona švajcarskih franaka.

Baronesa Karmen: Muza of-šora

Marija del Karmen Rosario Soledad Servera i Fernades…, mis Španije 1961. godine, udavala se četiri puta, poslednji put za nemačkog barona Hansa Hajnriha Tisen-Bornemiza. Iz svih brakova ima jednog sina, kojeg je usvojio pokojni baron. U njenoj biografiji pretežno dominiraju dugačka imena i prezimena oca, majke i muževa. U rubrici zanimanje, navodi se da je filantrop, članica visokog društva, kolekcinar umetničkih dela i specijalista za ofšor. Umetnička dela skuplja od 1980. godine i mogu se videti u muzejima „Thyssen-Bornemisza“ u Madridu i „Carmen Thyssen“ u Malagi. Bivša misica i udovica nemačko-mađarskog barona je među najvećim kolekcionarima umetničkih dela na svetu, navodi se da poseduje hiljade slika, od Van Goga do Goje. Većina tih dela su izložena u muzejima u Madridu, Barseloni i Malagi. Na Ostrvima Kuk investirala je u kompanije Sargasso Trustees Limited (1996–2004) i Nautilus Limited (1994). Advokat baronese Karmen Tisen-Bornemiza potvrdio je da ona ostvaruje profit u kompanijama na Ostrvima, ali je naglasio da baronica koristi poreski raj prvenstveno zbog „maksimalne fleksibilnost“ prilikom selidbe umetničkih dela iz zemlje u zemlju.

Žan-Žak Ože: Neobazrivi socijalista

Predsednik Francuske Fransoa Oland suočava se sa aferom u vezi sa ofšor poslovanjem njegovog bliskog saradnika i šefa predsedničke kampanje Žan-Žaka Ožea, izdavača i uglednog socijaliste, koji je sopstveni kapital investirao na Kajmanskim ostrvima. Ože (59), bivši finansijski inspektor u Francuskoj, potvrdio je priču i rekao da ništa nije ilegalno. Ali, kriza u redovima socijalista nastala je i zbog toga što je bivši ministar finansija Francuske, Žerar Kajzak, takođe „uhvaćen“ sa 600.000 evra na tajnom računu. Kajzak, za razliku od Ožea, nije priznao, lagao je da nema tajni račun. Oland je dobio mandat upravo na obećanju da će srušiti one koji iznose novac iz zemlje izbegavajući da plate porez.

Ože je objasnio da posluje sa kineskim partnerom Ksju Šuom u kompaniji International Book stores Ltd od 2005, potom je spomenuo kompaniju na britanskim Devičanskim ostrvima, čiji je ogranak i distributer firma na Kajmanskim ostrvima, osnovana 2008. godine. U Francuskoj je na čelu kompanije Eurane SA, a preko Šua (visokog funkcionera u kineskoj nomenklaturi), Ože posluje u Kini. Ože je rekao Mondu da nema „lični račun na Kajmanskim ostrvima ni bilo kakve direktne lične investicije na toj teritoriji“. Investirao je, kaže, u kompaniju koju vode kineski partneri, a „investicija u International Bookstores pojavljuje se u firminim papirima.“ Ože je uticajan izdavač knjiga i nedavno pokrenutog gej magazina „Tetu“. Zaradio je priličnu svotu novca kad ga je njegov mentor Andre Rusel, blizak Miteranov prijatelj, preporučio kao glavnog producenta poznatog francuskog filma „Taksi“. Osim što tvrdi da kajmansko poslovanje nije nezakonito, bivši finansijski inspektor i šef predsedničke kampanje rekao je novinarima „Monda“ da „možda nije bio obazriv“.

Deniz Rič: Tapiserija u superjahti

Među 4000 američkih imena pojavljuje se ime Deniz Ajzenberg Rič, kompozitorke i bivše supruge naftnog magnata Marka Riča. Istragom u Kongresu utvrđeno je da je Rič uložio milione dolara u Demokratsku stranku, za šta mu se bivši predsednik SAD Bil Klinton odužio amnestiranjem od optužbi za utaju poreza i reketiranje pre nego što je završio mandat. Na ofšor računima Deniz Rič na Ostrvima Kuk od 2006. godine „leži“ 114 miliona dolara (The Dry Trust, DTD Limited), plus jahta Lady Joy, na kojoj od bogatih i slavih prikuplja novac za humanitarne organizacije. Deniz i Mark Rič austrijski su državljani od 2011. godine.

Deniz Ajzenberg Rič, rođena u američkoj državi Masačusets, i sama je pevačica, ali i komponuje za Selin Dion, Šaka Kan i Dajanu Ros, tri puta je nominovana za nagradu Gremi. Posle smrti ćerke Gabrijele, preminule u 27. godini od leukemije, osnovala je fondaciju za istraživanje raka. Muž joj je pobegao iz zemlje pošto ga je američki predsednik Klinton amnestirao, a i ranije je iz istih razloga bežao u Švajcarsku. Posle razvoda, Deniz se posvetila humanitarnom radu. Kaže da ona i njene dve ćerke čuvaju uspomenu na preminulu Gabrijelu. U američkoj javnosti je poznata po zabavama u svom penthausu sa pogledom na njujorški Central park, a posebno na jahti Lady Joy. U časopisu „Jahting“, u članku objavljenom 2006. godine, Deniz Rič su upoređivali sa Velikim Getsbijem, kažu da je on priređivao super žurke, skoro kao Deniz. Citat iz časopisa: „… pevačica i brižna majka u čijem salonu na zidu superjahte visi tapiserija satkana od ljudi iz sveta politike, glamura, umetnosti, lepote i, naravno, novca, dovoljno je velika da ukrasi i zidove salona nekog zamka.“ Prema mišljenju drugih, nastavlja autor teksta, ona je bila instrumentalizovana žrtva bivšeg muža u sramnoj epizodi Klintonovog predsednikovanja.

Marija Imi Markos: I bogati varaju

Ćerka bivšeg filipinskog predsednika Ferdinanda Markosa, Maria Imelda Hosefa Romualdes Markos (57), poznata kao Imi, dovodi se u vezu sa ofšor poslovima na Devičanskim ostrvima u raznim firmama. Kompanija Sintra Trust, gde se Markosova vodi kao investitor i savetnik, jedna je od akcionara u firmi ComCentre Corporation, i „najveći“ (i jedini) klijent „M kartela“ u Labuanu, Malezija. Imi Markos je bila guvernerka filipinske provincije Severna Ilokosa do 2010, pre toga je dva mandata odslužila ko poslanik drugog distrikta te provincije u parlamentu.

Odrasla je u palati sa bratom (koji je takođe političar) i sa još dve mlađe sestre: Irenom, nezaobilaznom u visokom društvu, i usvojenom Ajmi koja se bavi muzikom i biznisom. Kad je došlo do promene na Filipinima, Imi je bila na školovanju u Londonu, koji je odjednom postao „hladan i neprijateljski“ prema Markosovim potomcima. Studirala je Akademiju muzičkih i dramskih umetnosti u Londonu, nastavila obrazovanje u Americi na Univerzitetu Prinston i vratila se kući sa diplomom pravnika. Školovala se u Manili i drugim zemljama. Pre politike radila je u šou-biznisu kao producent dečjih televizijskih programa i direktorka Eksperimentalnog filipinskog filma. Govori francuski, španski, arapski, portugalski, pored engleskog, japanskog, mandarinskog, ilokanskog, varajskog. Izuzetno poznavanje zakona i menadžmenta primenjuje u poreskom raju.