Nov car i carevo novo odelo

Kad je Boris Tadić izgubio izbore i postizborne pregovore, niko u tom političkom metežu nije bio siguran ko će biti novi Tadić umesto Tadića. Zasad postoji samo jedan ozbiljni kandidat za to mesto. Najmanje je to onaj koji je bivšeg šefa države i demokrata porazio na izborima i preuzeo njegov kabinet na Andrićevom vencu, Tomislav Nikolić. Nije to ni neprikosnoveni pobednik postizbornih pregovora Ivica Dačić, koji je već 6. maja uveče znao da će biti premijer. Sve šanse da postane Tadić umesto Tadića ima treći čovek – Aleksandar Vučić, onaj koji je na izborima i u koalicionim pregovorima činilo se – baš loše prošao. Za samo šest meseci ove vlade, on je, kažu, postao najmoćnija politička figura u zemlji, budući apsolutni vladar Srbije. Ako je zaista tako, odakle Vučić crpe svoju moć?

Jesu li to karte koje je izvukao prilikom podele resora u vladi: službe bezbednosti i odbrana, borba protiv korupcije i kriminala u zemlji, tj. način na koji ih je upotrebio? Ili možda činjenica da je, otkako je Nikolić abdicirao, na čelu trenutno najveće političke stranke u zemlji? Ili je to podrška Berlina i Vašingtona, koju je koliko juče uživao bivši šef države i DS-a?

UVEK SPREMAN ZA FAJT: Zasad malo ko sme bilo šta loše da kaže o Vučiću. Nema šta da se priča ako Vučić kaže da država ne sme da dozvoli da Zvezda propadne, ili da je prodaja poljoprivrednih kombinata Emiratima najbolje što se Srbiji dogodilo u poslednjih 20 godina. Može, dalje, Dačić da se u so pretvori mesecima preteći preševskim Albancima da će spomenik palim borcima rasformirane OVPBM biti srušen, niko mu ne veruje. A kad Vučić zamišljeno i ozbiljno mirnim tonom saopšti to isto – svi mu namah poveruju. I sad se na jugu zemlje među Srbima u poverenju priča da je sve sa spomenikom i međunarodnom zajednicom završio Vučić, nego neće da se hvali, neće Dačiću da uzima još jedan posao.

Ali, da se meša u sve, skoro kao Tadić do juče, meša se. Eto, najbolji je primer Crvena zvezda. Niko mu nije poverovao kada je demantovao da je mirio Dragana Džajića i Nebojšu Čovića. Ljudi u njemu vide nekog ko odlučuje o svemu. Posebno o Zvezdi, jer je one noći pre nekoliko meseci otišao u klupske prostorije na Marakani sa Draganom Džajićem i predstavio ga kao predsednika Radne grupe „koja će voditi Zvezdu do izbora“, mada su i pre toga obavešteni znali da je „Vučić završio“ da novi šef FK Crvena zvezda bude opet Dragan Džajić, samo da ga Nikolić abolira od krivičnog postupka. I ko bi sad poverovao da bi Vučić dopustio da Zvezda propadne zbog usijanih glava Džajića i Čovića, kad već nije dopustio da „stub srpstva“ ode pod stečaj?

Političari, državni činovnici, mediji i poslovično ugledne ličnosti različitih ideoloških provenijencija u žurbi su da mu odaju priznanje za „energičnu i odlučnu“ borbu protiv korupcije. Ono što je koliko juče definisano kao agresivnost, bezobrazluk i isključivost najboljeg Šešeljevog pitomca Vučića, danas se čita kao energičnost, hrabrost i odlučnost mladog lava srpske politike. Njegova sklonost skandalima i aferama danas se objašnjavaju kao poznavanje političkog marketinga. Fanatizam je postao upornost, a okretanje leđa Šešelju konačni dokaz zrelosti, a ne verolomstvo. Ali, umnogome je takvoj promeni slike o sebi doprineo sam Vučić, dojučerašnji skupštinski galamdžija koji se poslednjih godina utišao, jer je naučio da se jače čuju oni koji govore tiho. Mada ne ume baš uvek da kontroliše svoju narav, čak ni u studiju pred kamerama, razgalami se, s vremena na vreme. „Uvek spreman za fajt“, kako ga opisuje jedan od vođa navijača Zvezde sa severa, i danas se ponaša kao momak iz kraja, koji je izašao na ulicu i odmah se potukao sa najjačim u kraju (Miškovićem). Sa sve naočarima. A to biračima godi.

Da napravi svoju „skicu za portret stvarnog vladara Srbije“ nije odoleo ovih januarskih dana ni Darko Hudelist, novinar koji u Hrvatskoj slovi „za izvrsnog poznavatelja srbijanske stranačke scene“. Globusov novinar se u svom tekstu priseća susreta sa Vučićem u Beogradu tokom prošle decenije i tvrdi da je sredinom dvehiljaditih već znao da je „Vučić dečko koji obećava, da ima vrlo velike političke ambicije, da je iznimno hrabar, drzak i inteligentan, da na sebi jako puno radi i da je sposoban da se mijenja i prilagođava te da ga zbog svih tih njegovih prednosti i vrlina (koje ipak nisu u stanju prekriti sve njegove očite nedostatke) jednostavno treba ‘držati na oku’ – jer da će iz njega kad-tad ispasti nešto, u srbijanskim okvirima, značajno i veliko“. Ipak, najzanimljiviji deo teksta odnosi se na susret Hudelista i Milana Beka u Vučićevom stanu, juna 2006. Razlog Bekovog dolaska, skoro je pa nebitan za ovu priču o Vučiću (Hudelist je hteo da dođe do Milke Forcan, pa je trebalo neko da ga preporuči, a Vučić je to namerio da mu završi preko Milana Beka lično). Ipak, skloni teorijama zavere ili bar dobrom marketingu, tvrde da ne bi bilo nemoguće da je ceo tekst sad pisan baš zbog ovog detalja o Milanu Beku u stanu Aleksandra Vučića. Tekst je u opštoj pomami za Vučićem, došao, što se kaže, kao naručen. Em od nezavisnog izvora iz Hrvatske, em u predvečerje šestočasovnog saslušanja Milana Beka u vezi sa privatizacijom Luke Beograd u UKP-u (29. januar). Pa nek neverne Tome sada misle kako Vučić štedi „svoje“.

NA „VRUĆOJ LINIJI“ S BERLINOM: O čemu govori ta fascinacija Vučićem, o njemu ili o nama? Otkriva li naš poltronski mentalitet sindrom raje koja ne može bez vođe?

„Nije to osobenost samo ovog naroda, svaki je narod u potrazi za vođom. Samo što je ovde dosad uvek bilo da taman kad poverujete da je on taj, ispostavi se da je vođa nečeg drugog“, kaže za „Vreme“ Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta u penziji.

Sociolog Radmila Nakarada, profesorka FPN-a, pak nije sigurna da baš postoji „fascinacija Vučićem“, kao što nije sigurna da se pozitivan odnos prema njemu može sasvim objasniti poltronskim mentalitetom i sindromom raje koja ne može bez vođe. Ne spori da ti elementi postoje, ali je sklonija da odgovor potraži „u socijalnoj, političkoj gladi velikog dela javnosti, u narasloj potrebi da se neko uhvati u koštac sa korupcijom koja razjeda društvo“. U razgovoru za „Vreme“ kaže i ovo: „S druge strane, u odnosu političara prema njemu vidim odsjaj budućih kombinatorika u kojima će on biti značajan igrač, kako zbog relativne nekompromitovanosti, spoljne podrške, ali i činjenice da predvodi za sada najjaču partiju.“

Da mu imponuje i zvanična i nezvanična podrška spolja, Vučić ne krije. U jednom intervjuu (Dnevnik, 10. novembar 2012) reče da poštuje i Berlin i Vašington, da ima „lično vrlo korektne odnose“ sa najmoćnijim čovekom u Berlinu posle Angele Merkel, gospodinom Hojzgenom, i ponosan je na to. Nije mu neprijatno da kaže da ima i „vruću liniju“ s Berlinom i Vašingtonom, „kad mu je to potrebno“.

Kada je reč o meri spoljašnje podrške, teško je njene razmere dokučiti s obzirom da je ona u velikoj meri netransparentna, kaže dr Nakarada. Ona veruje da takva podrška svakako postoji, ali zato što je Vučić prepoznat kao saradljiv partner u domenima koji su od interesa za ključne spoljašnje aktere: „Vučić u svakom slučaju pokušava sam sebe da prikaže i kao odlučnog borca za nacionalne interese, ali i kao realistu koji je spreman na kompromise, tj. kao nekog ko može da izađe na kraj i sa unutrašnjim i spoljnim izazovima. S obzirom na prirodu izazova, nisam sigurna da je to na dugi rok moguće.“

Kad je Dragan Đilas pohvalio Vučićevu energiju u borbi protiv korupcije, Mlađan Dinkić ga je prozvao da se „šlihta Vučiću“, da bi nekoliko dana posle toga Dinkić izjavio kako je Vučić, baš „po toj energiji“ sličan Đinđiću. I Vesna Pešić i Nenad Prokić, oboje bivši LDP-ovci, u pohvalama nove vlade, setili su se Đinđića. „Dačićeva i Vučićeva vlada je prva posle Đinđićeve koja iskreno vodi Srbiju u Evropsku uniju i koja na realnim osnovama pokušava da reši kosovsko pitanje. Vučić je priznao da je iz Brisela dobio spisak sa 24 sporne privatizacije i krenuo je u neizvesnu borbu protiv korupcije, dok Dačiću dobro ide agenda oko rešavanja kosovskog pitanja“, reče Vesna Pešić.

Nenad Prokić je, pak, među prvima pozvao građansku Srbiju da podrži vladu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, jer su pokazali sposobnost da se menjaju: „Vlada će lakše i efikasnije rešavati probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne nedostaje. Prvih sto dana vladavine uspešno je završeno kroz pozicioniranje prema evropskim integracijama, strateški pristup borbi protiv korupcije, kroz realne osnove plana za rešavanje kosovskog pitanja, stabilizaciju dinara i kroz podršku iz sveta koju je vlada sebi pribavila. Setimo se Đinđića: ono što je nedostajalo zove se pravovremena podrška.“ I Vuk Drašković i Maja Gojković su stali u red za čestitanje Vučiću na hrabrosti… No, moglo bi se nabrajati čitav dan.

USPEH USPEVA: Profesorka Turajlić razume Vučićeve vrtoglave rejtinge među biračima. U razgovoru za „Vreme“ tumači ih kao vapaj očajnika: „U osiromašenoj zemlji, priča o tome ko krade je beskrajno privlačna. ‘Možda od hapšenja lopova mi ne možemo živeti bolje ali bar neka pravda bude zadovoljena’. To nije ništa neobično. Otkud, međutim, njegova popularnost među političarima, to je već drugo pitanje, moglo bi se nagađati i analizirati, ali oni bi trebalo da budu svesniji od svih drugih. Oni bi trebalo da znaju da prava borba protiv korupcije počinje donošenjem ozbiljnih zakona i zapravo gonjenjem onih koji su korupciju omogućili, a ne ovih koji su korupciju iskoristili.“

Ona pojašnjava da, ako je Mišković u zatvoru zbog sumnje da je počinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, to podrazumeva da je postojao neko ko je omogućio da se zloupotrebi službeni položaj: „Sve ono što je Mišković radio, radio je uz prećutnu saglasnost, direktnu saglasnost onih koji su bili na vlasti, ili na odgovarajućim funkcijama i koji su o tome odlučivali. Prava borba protiv korupcije, dakle, počinje kad počnu krivično da budu gonjeni prodavci usluga i moći jer to su izvori korupcije.“ Ovako, dr Turajlić podseća da kad se hapsi neko poput Miškovića, to može da se tumači kao čišćenje terena kako bi se te iste usluge mogle prodati nekima drugima koji su bliže ovog momenta strankama na vlasti od onih koji se hapse: „Umesto medijskog i političkog obožavanja lika i dela gospodina Vučića trebalo bi da se obrati pažnja na činjenicu da sve to može da bude farsa. Mi još uvek ne znamo da li je ovde reč o carevom novom odelu pa su svi ushićeni, ili je car go? Olako stečena popularnost koja u ovoj zemlji ide i do obožavanja imala je negativne posledice. Nama je uvek potrebno vreme da bismo shvatili da li je car go?“

Posebno je potrebno vreme u slučaju Aleksandra Vučića koji je bez obzira na sva ideološka tumbanja pokazao da ume da traje, evo već 20 i kusur godina, a pritom je dovoljno mlad da bi trajao i narednih 20 godina. Važna politička stavka njegovog uspeha i njegove političke pozicije jeste baš to, ideja da može dugo da traje. A to bi mogla da bude skupa roba među ovdašnjim političarima. Oni koji prepoznaju tu vrstu istrajavanja računaju da ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh pa bi zakačili svoj čamac za njega i bili dugo mirni. Drugi su možda u strahu da ih ne dohvati Vučićeva ruka, pa računaju da je bolje da ga hvale nego da ga napadaju.

Dr Vladimir Pavićević, FPN

Vučićevi stubovi moći

Četiri su glavna stuba političke moći Aleksandra Vučića.

Prvi stub možemo da nazovemo institucionalnim ili formalnim. On obuhvata resore koje je u institucionalnoj strukturi nove vlasti zagrabio Vučić, a to su veoma važne oblasti odbrane i koordinacije rada službi bezbednosti. Oslanjajući se na bezbednosno-informativni aparat, svoju popularnost gradi na temi borbe protiv kriminala i korupcije.

Drugi je stub lične moći, koji proističe iz činjenice da kao predsednik Srpske napredne stranke lično kontroliše ne samo ministre iz svoje stranke već i celinu procesa odlučivanja unutar nje. Ovaj osnov moći je proizvod obećanja Tomislava Nikolića uoči predsedničkih izbora da će biti predsednik svih građana, što je značilo neophodnost da se odrekne pozicije predsednika stranke. Nemajući nikakvu konkurenciju, Vučić je prigrabio mesto predsednika SNS-a i time osnažio svoju ukupnu političku moć.

Treće uporište svoje političke moći pronašao je u tabloidnim medijima. Nastavljajući politiku koju je ustanovila prethodna vlada, a to je vrsta estradne ili marketinške politike, Vučić preko tabloida neograničeno ostvaruje svoje pretnje, najavljuje, šalje svoja tumačenja i upozorenja, utiče na javno mnjenje podilazeći mu. Činjenica da Tužilaštvo retko kad ima zaista supstancijalnu optužnicu koja može potkrepiti njegova hapšenja, za sada ne ugrožava Vučićevu popularnost ni moć, budući da bi se krivac za mogući neuspeh uvek mogao naći na drugoj adresi.

Četvrti i najčvršći stub Vučićeve moći su njegov politički pragmatizam i inteligencija. Politički „mudro“ se ogradio od pitanja Kosova i ekonomije, fokusirajući se na populistički aspekt hapšenja koja sprovodi. Pritom, ostavljajući DS u pokrajini i glavnom gradu, Vučić uspeva da potpuno obezubi moguće kritike takve opozicije, koja je svedena na odnos mlađeg partnera.

Poslednjih šest meseci su bez sumnje najuspešniji u celokupnoj karijeri Aleksandra Vučića. Narednih šest meseci će, po mom mišljenju, biti važniji jer će presudno uticati na Vučićevu potencijalnu poziciju najrelevantnijeg političkog faktora. Na temi na kojoj ju je gradio može je jednakom lakoćom i brzinom i izgubiti, kako u institucijama tako i u biračkom telu.

foto: stephen roehl

PRIZNANJA, SARADNJA, SLAVA: Korupcija,… foto: tanjug

…šeik,… foto: tanjug

…slava foto: tanjug

foto: nemanja jovanović / tanjug

ČOVEK S VIZIJOM… foto: tanjug

…I PRSTIMA: Vicepremijer za javnost foto: beta

foto: reuters

foto: tanjug