The Prodigy su u stalnom okršaju. Već godinama poznati kao bend koji nije miljenik i dalje uticajne engleske muzičke štampe, tretirani kao ostatak nekog drugog doba, u novim vremenima, a posebno posle uspelog albuma Invaders Must Die, doživljavaju manju renesansu. Samorodni i samoodrživi, i dalje snažan glas sa ulice, članovi grupe su pre tri godine počeli sa novim konceptom Warriors Dance Festival, na kome predstavljaju svoju kompletnu estetiku uz umetnike koje smatraju danas posebno značajnim. Veliki uspeh u Japanu i Velikoj Britaniji doveo ih je u Srbiju, kao pouzdanu tačku u zamišljenoj konfrontaciji stvarnosti i manipulacije, kako je oni vide. Razgovaramo s frontmenima benda Maksimom Rijalitijem i Kitom Flintom uoči održavanja Warriors Dance Festivala na Beogradskoj tvrđavi, zakazanog za 15. septembar.
„VREME„: Postoje posebne veze ovog benda sa Beogradom, još od 1995, i onog neverovatnog koncerta, koji je izgleda ostao u trajnom sećanju čak i onima koji nisu tamo bili.
KIT: Iskren da budem, 1995. u Beogradu se sećam kao kroz maglu. Odnosno, jedino čega se sasvim sigurno sećam jeste ona nadrealna ceremonija dodele ključeva grada.
MAKSIM: Mi tad nismo baš znali šta nas ovde čeka, za nas je sve to bila akcija.
KIT: Zapravo, tek kad smo došli prvi put na Egzit 2007, shvatili smo šta se tad dogodilo u Beogradu. U to vreme smo bili pomalo naivni i nismo vodili računa o politici, i generalno to što se dešavalo u svetu nas nije mnogo doticalo – bend je stalno putovao, od zemlje do zemlje, svako veče drugi nastup. Bilo je potrebno da se vremenski odmaknemo od beogradskog događaja da bismo shvatili koliko je on bio značajan. Ali i to je kul što se mene tiče – biti naivan – dolaziš negde potpuno čist i spreman da daš sve od sebe.
MAKSIM: Da, bez unapred stvorenih predstava o nekom mestu. Mi stvarno ništa nismo znali o Beogradu unapred. Sad kad pročitam tekst koji je na našem sajtu o tom događaju, jasno je koliko je to bilo važno i koliko su ljudi prigrlili naše pojavljivanje baš tad i na tom mestu. Bio je to zdrav eskapizam.
Meni je to bio prvi veliki međunarodni koncert na kome sam radio. Naravno da sam sa ove strane znao da će događaj imati svoju političku stranu, ali je još važnije bilo to što je imao dubok supkulturni smisao – naime, supkultura kojoj ste se vi obraćali već je postojala u Beogradu, samo je bila odsečena od sveta nekoliko godina. Ta omladina je živela kao geto unutar geta – nije htela da pristane na ono što se dešavalo oko nje u zemlji, a niko u svetu nije mogao da je čuje. To je bilo kao da je neko došao i rekao nam „znamo da postojite i znamo kako vam je„, kao nenadano generacijsko okupljanje – ali da nije imao svoj jak lokalni supkulturni smisao, nego samo politički, vezan samo za taj trenutak, ne bi se The Prodigy stalno vraćali ovamo kao da su kod svoje kuće.
KIT: Da, to je bio veoma prirodan događaj, takav je bio moj osećaj. Mi smo uvek bili samo bend koji svira ljudima, nismo imali neku političku poruku, mi nismo krstaši. Naš ceo etos je bio – ako tamo ima ljudi, naših ljudi koji nas slušaju, idemo tamo da nastupamo. Tokom vremena smo razvili taj stav da nama nije važno ko je naša publika, koje je boje kože, koje je rase, kakvog je porekla, kog je pola. Sve dok razume o čemu mi govorimo. Mi smo univerzalni.
Čuveni singl Firestarter ste drugi put u karijeri izveli tada u Beogradu.
KIT: Da, to mi je neko rekao. Nikad nismo imali priliku da razmišljamo i analiziramo mnogo šta se i kako događalo oko nas, mi smo uvek bili bend u stalnom pokretu, nije nas nikad zanimalo čak ni na kojem mestu na listi je naš singl ili album, nisu nas nikad zanimale nagrade, niti bilo kakva priznanja. Beograd je te godine bio još jedan koncert za nas, i kul je što je baš tako bilo.
MAKSIM: Mi nismo politički bend.
KIT: Ako smo Firestarter svirali u Beogradu, to je onda bilo najbolje mesto.
U svakom slučaju, ovde imate solidan emotivan temelj, na koji možete uvek da se vratite
MAKSIM: Ta velika energije koja ovde postoji ne može da nestane, može samo da se promeni u nešto drugo. Mi smo je veoma svesni.
KIT: I mi smo osetili tu energiju, još onda, a posebno glasna poruka publike bila je 2009. kad smo se vratili na desetu godišnjicu Egzita, kao jedini bend koji je dva puta nastupio na Glavnoj bini na tom festivalu dotad, jer smo od posetilaca izabrani za najbolji nastup u istoriji festivala. Čuli smo tu poruku jasno i glasno, kao erupciju oduševljenja u momentu izlaska na binu. To je ono čime se posle hraniš. Tome moramo biti lojalni.
Verovatno su tu negde razlozi zašto se Warriors Dance Festival dešava u Beogradu.
MAKSIM: Naravno, prvi razlog je naša zajednička istorija, koja nas vraća na ovo mesto. Drugi razlog je to što je Warriors Dance Festival tako značajan za bend – ovo nije samo još jedno pojavljivanje grupe The Prodigy, nego slavljenje cele jedne kulture kojoj mi pripadamo. Posebno posle ogromnog uspeha izdanja festivala 2010. u Engleskoj postalo je jasno kolika je naša odgovornost i koliko ljudi koji nas prate žele da budu deo jednog takvog dešavanja na kome se The Prodigy pojavljuju, ne samo na sceni nego govore i kroz izbor bendova koji će svirati na ostalim binama, govore i kroz sam izgled festivala, počevši od izbora lokacije. Sve je to The Prodigy vibracija.
KIT: I bilo je normalno da dovedemo festival u Srbiju. Ovde nas ljudi razumeju, a istorija je pokazala da su događaji uspešni ako sarađujete sa ljudima koji vas razumeju, koji shvataju odakle bend dolazi i o čemu se to kod nas radi. To nam je nešto najdragocenije. Zato ovde smemo da podmetnemo glavu za nešto ovako veliko i kažemo, evo, ove je sad The Prodigy festival. Ovde će ljudi to shvatiti. Počevši od samih lokalnih organizatora do poslednjeg čoveka koji je uključen, imamo poverenja da nas predstavljaju na pravi način. Konačno, sam izbor lokacije je fantastičan, osećamo se veoma počastvovanim što uopšte možemo da nastupimo na takvom mestu. Moj osećaj je kao kad radimo u studiju, komponujemo, pa sve sklopimo i odjednom se sve složi perfektno i znaš da bi tako trebalo da bude.
MAKSIM: Mi zapravo nismo razmišljali o tome kako moramo da napravimo festival baš u Beogradu, u Srbiji, nego o tome da napravimo još jednu pravu, dobru verziju The Prodigy festivala, a onda se sve savršeno uklopilo sa Beogradom.
Kako je došlo do koncepta festivala uopšte, kako birate umetnike koje pozivate na njega?
KIT: Sve je počelo kao veliki klupski događaj u Japanu, pre par godina, za koji smo mi bili kustosi, pored našeg uobičajenog nastupa. Ceo taj osećaj biranja bendova i drugih umetnika koji će učestvovati nama je bio nalik na komponovanje i sklapanje albuma, veoma snažan kreativan proces kreiranja zvučnog pejzaža svuda oko nas. Kao slikanje slike koja traje određeno vreme, ili kao građenje DJ nastupa, back to back. Engleska verzija je dovela čak 65.000 ljudi na festival – i tad smo shvatili koliko to može ljudima biti važno
MAKSIM: Mesto na kome se nastupa je neverovatno važno, ono je deo događaja. Recimo, kad je u pitanju engleski Warriors Dance Festival – mi smo zapravo imali mogućnost da nastupamo dva puta uzastopce u O2 areni u Londonu, ali ona je ogromna i sterilna. Prosto nismo osećali sebe u tom prostoru. Onda smo našli „Milton Keynes“ – to mesto je bilo baš ono što smo tražili i mi i, ispostavilo se, 65.000 ljudi… Festival nije događaj koji se tiče samo nas, nije samo u pitanju bend na bini, nego jedno mnogo dublje zajedništvo.
Zato je Kalemegdanska tvrđava tako dobra, ima svoju istoriju kojoj uvek možeš dodati nešto svoje.
KIT: Mi uvek pokušavamo makar sami nešto da dodamo prostoru u kome nastupamo. Ali, neki prostori u kojima smo svirali bili su za pamćenje, i bend prosto u njih ulazi kao da je oduvek bio tu. Mislim da će tako biti i sa vašom tvrđavom, koja je neverovatna.
Sećam se da ste mi objašnjavali još tokom vašeg prvog koncerta u Beogradu kako The Prodigy ne žele da rade sa najvećim koncertnim agencijama niti najvećim izdavačkim kućama, da je filozofija benda da radi samo sa ljudima koji ih razumeju, ako umeju da završe posao, a često se ljudi iz srednjih i malih firmi više trude nego ljudi iz ogromnih agencija. Fantastično je da se toliko godina kasnije bend još drži tog kreda i da izdržava – mnogo ljudi ne zna koliko ste visoku cenu platili za tako uporno nezavisan stav unutar muzičke industrije…
MAKSIM: To je tačno, često si suočen sa raznim ljudima iz industrije koji žele da pretvore bend u nešto što on nije, da sitnom manipulacijom izmene našu muziku, imidž i način na koji nas ljudi doživljavaju. Nama je, kao bendu, veoma važno da ne postoji nikakav posrednik između nas i publike, niko ko bi se tu umetnuo i tumačio ljudima šta i kako treba da dožive. Veoma smo striktni oko onoga čime se bavimo – uvek želimo da znamo s kim pričamo kad dajemo intervju, hoćemo da znamo kakav je magazin za koji razgovaramo, hoćemo da znamo čime se bavio reditelj sa kojim ćemo raditi nešto. Najvažnije nam je da nas ljudi vide kakvi jesmo, a ne nečiju interpretaciju.
KIT: To ne može da prođe kod nas, ne možemo mi biti nečija izmišljotina – u svakom trenutku mi moramo biti mi, čak i ako pogrešimo u nečemu, to smo opet mi, i tako treba da ostane. Naša sudbina mora ostati u našim rukama, šta god ko pričao – taj stav imamo od početka, i on nas čini prilično dobro povezanim međusobno, nekom vrstom „nedodirljivih“. To je, u priličnoj meri, suština ovog benda.
Da li je neko od vas imao priliku da sretne nekog od Sex Pistolsa – najpre Džona Lidona/Rotena?
KIT: Ja sam ga sreo. Njega i Stiva Džonsa. Lidon me mrzi.
Zašto?
KIT: Mislim da on vidi u meni taj pank imidž. I to ga podseća da je možda on mogao nešto drugo da uradi sa sobom. Svejedno, ta ljutnja mu i dalje dobro stoji. Mada moram priznati da nikad nisam bio veliki fan Pistolsa. Imao sam osam godina kad se pank desio, i razumeo sam i voleo samo njihov izgled, taj osećaj apsolutnog nereda koji bi se desio kad bi pankeri prolazili glavnom ulicom. Ja sam u tome jako uživao – to je moje shvatanje panka i moja inspiracija. Voleo sam taj stav koga je bilo i kod Debi Hari i The Jam, koliko i u hardkor panku, ali je glavna inspiracija bila – kako sam rekao – gledanje pankera na ulici. Na mene je sama ta njihova ulična pojava uticala, naterala me da odrastem na neki način. To me je hranilo.
MAKSIM: Moja priča je malo drugačija, ja sam bio pravi rude boy. Kad sam napunio dvanaest godina, rešio sam da ću biti rude boy – to je bio moj prvi ulazak u muziku. Deca oko mene su volela da budu u bandicama, bilo je tu i skinhedsa, i ja sam hteo da budem u jednoj pravoj rude boy bandi, pa sam se pridružio. Voleo sam prvo da gledam iz daljine kakve su oni stroge face, koliko su ozbiljni. I dopalo mi se to sve – bili smo stvarno jaka družina, držali smo se skupa, oblačili smo se lepo i išli u centar grada, gde su svi govorili: „Gledaj ih, ovi se dobro drže, ko su sad oni?“ To je taj osećaj koji me drži od moje dvanaeste godine, imam ga još uvek, to je kod po kome živim.
Vaš izgled je jedna od tajni grupe The Prodigy. Posebno kad ste vas dvojica kao frontmeni u pitanju – on ima jednu vrstu ulične verodostojnosti koju je teško naći kod drugih velikih bendova. Očigledno ste mnogo puta u životu morali da komunicirate jezikom uličnih vizuelnih kodova, da gradite prepoznavanje sa ljudima već od izbora odeće i obuće, i to je i sad deo vaše poruke – klinci u publici vas gledaju, kao što ste vi nekog drugog gledali u svom kraju, i misle „hoću baš tako da izgledam„. A vaša osnovna poruka – nađi svoj način da izgledaš – veoma je jaka, oslobađajuća poruka, da možeš nešto o sebi izraziti izgledom, ako samo poradiš na tome. Vrlo fin način da nekog inspirišete da uradi nešto sa sobom.
MAKSIM: Mislim da je naročito sad, kad je sve mnogo dostupnije preko interneta i televizije, kad je svaki imidž u opticaju, mladima još važnije da budu stvarni, ako znaš šta hoću da kažem. U gomili lažnih bendova, bendova-proizvoda, evo nečeg što nije proizvod, nego se stalno menja, a ostaje isto. Mi smo stvarni i to je ono što publika voli najviše kod nas, zato što i oni žele da budu takvi.
Sad postoji toliko lažnih poruka i toliko lažnih putokaza koji vode u pogrešne, slepe ulice, da je od suštinske važnosti prepoznati ono što je stvarno.
KIT: Pritom se mi čak i ne trudimo da im sve kažemo, nemamo mi neku posebnu poruku, nego to naprosto preliva iz onog što mi prirodno radimo.
Vi ste uglavnom iz Londona, iz predgrađa – koliko je Olimpijada promenila stvari tamo, po vašem mišljenju?
KIT: Nadam se da jeste. Velika Britanija je prihvatila Olimpijadu – ipak je drugačije kad se budiš ujutro uz vesti o nečijem postignuću, možda ne bih to zvao pobedom, jer je svejedno odakle dolazi, iz koje zemlje – dovoljno je samo gledati srećna lica ljudi koji su nešto postigli, umesto slušanja vesti o ekonomskoj krizi ili nekom ratu negde.
MAKSIM: Da, čak se i meni to dopalo, vrlo je pozitivna bila cela poruka – a ja čak i ne pratim sport, niti sam ga ikad pratio
KIT: Ja takođe.
MAKSIM: Ono što je mene impresioniralo jeste koliko su ti ljudi radili, koliko su bili posvećeni i vežbali godinama i godinama po svim vremenskim uslovima da bi došli do te jedne trke – pazi, jedne trke. Sa tim sam se odmah povezao, to sam razumeo – tu količinu energije koju moraš da uložiš da bi došao do nečega. To mi se jako dopalo.
KIT: Okruženi smo sa tako mnogo negativnosti, da te nešto tako jednostavno i pozitivno kao što je individualno sportsko dostignuće oduševi, čak i ako ne znaš o kom sportu je reč.
Kako ste se osećali kad ste videli svoj spot za Firestarter kao deo programa otvaranja Olimpijskih igara?
KIT: Bio sam jako ponosan na bend. Da budem iskren, mislim da i zaslužujemo tu vrstu priznanja. To znači da smo još deo omladinske kulture i to na tom nivou treba prihvatiti, imali smo neki uticaj.
MAKSIM: Mi jesmo britanski bend, odatle dolazimo, i lepo je doživeti da te prihvataju tamo odakle dolaziš. Voleo ja to ili ne, ipak nas kući prihvataju kao važnu grupu, i autori otvaranja su to obnarodovali. Uostalom, to je na neki način bila poruka ostatku sveta šta je britanska kultura stvarno napravila i doprinela svima u svetu. Moramo biti ponosni što smo deo te poruke i što je ona stvarna.
Šta nas čeka na novom albumu?
KIT: Nije još ni blizu da bude gotov, biće objavljen kad bude pravi trenutak. Na nekim koncertima smo već izveli ukupno tri nove pesme, a u Beogradu ćemo verovatno premijerno izvesti još jednu, ali album još nije dobio svoj oblik. Još nam nedostaje ta jedna stvar oko koje bi se sve ostale vrtele, okosnica albuma. Bend najviše može da ošteti neki nepotrebni krajnji rok, raspored dešavanja po kome navodno moraš da završiš nešto pre nego što si ti lično zadovoljan. To je pogrešan koncept, treba raditi dok nisi siguran da je to – to, i ne treba davati lažna obećanja. Dragoceno je to što sad znamo kako da dođemo do albuma koji bi bio relevantan, i što se ne ustručavamo da čekamo da taj momenat dođe.
MAKSIM: Kad album bude spreman, onda će izaći. Kad izađe, bićemo sto posto iza njega. I onda će to biti pravi udarac. Do tada, ostanite stvarni.
