Poslednji guvernerski dani – Sukob Dejana Šoškića sa klubom iz Šekspirove ulice nastavak je rata ovih s vladom Borisa Tadića, samo što je sada guverner ostao sam

Optužbe i kontraoptužbe: Ko ne ume da napravi fen za kosu

Pretpremijerni sukob novih i starih vlasti odigrava se na vrlo uskom bojištu: na leđima Dejana Šoškića, guvernera Narodne banke Srbije. On je rekao da mu ne pada na pamet da podnese ostavku, a da oni kojima smeta mogu da pokrenu inicijativu, po osnovu Ustava i zakona, da bude smenjen.

Hoće, biće smenjen. Ovako ili onako. Nezavisnost jedne institucije, a guvernerska je takva po definiciji, neodrživa je u sukobu s vladajućom političkom voljom. Da li to odražava manjak ili višak demokratskog potencijala društva? To pitanje svodi se na pitanje da li je starija kokoška ili je starije jaje. Guverner, po definicji, nije izborna funkcija, u smislu da ga bira narod, pa je volja onih koji su skupili 126 glasova u parlamentu jača i od Njutnovih zakona.

Oni, kad polude, a i to se događalo, mogu da ukinu zakon o gravitaciji, pa više ni one Njutnove jabuke neće da padaju, ali guverner hoće.

O tome će čitaoci ovog broja „Vremena“ više pronaći na stranicama koje slede, ali suština bitke koja dominira javnim prostorom onog dela Srbije koji gleda „od ćega se živi“ nalazi se negde između guvernerovih tvrdnji da ovi što hoće da ga smene ne mogu da „proizvedu ni fen za kosu“ i da ga prodaju bilo kome, i saopštenja Kluba privrednika, udruženju vlasnika krupnog kapitala, u Srbiji poznatijem od Šekspira u čijoj ulici stoluju, koje u svom najnovijem saopštenju tvrdi da je guverner pobrkao prioritete i da gura Srbiju ka naopakim prioritetima razvoja.

Nije nemoguće da će već u narednim danima biti jasno ko je pobednik: ako Branislav Grujić, predsednik kluba Privrednik, bude postavljen za jednog od potpredsednika vlade, kao jedno od iznenađenja koja je obećavao Aleksandar Vučić, biće to i jasan signal da Srbija napušta koncept makroekonomske stabilnosti po svaku cenu, a cena je bila previsoka, i da će ući u avanturu razvoja, pa šta bude.

Dodatno, biće, taj eventualni Grujićev izbor, još jedna osveta Borisu Tadiću, koji je Grujića doživljavao kao „svog čoveka među njima“.

Ali, kad dogori do nokata nema više „mojih i tvojih“, a Tadić sad samo obećava da će jednog dana da se vrati. To nije nemoguće, čak bi bilo i poželjno, ali taj jedan dan je daleko i za one koji nemaju ništa, a kamoli za one koji imaju nešto.

Pre desetak dana student na Fakultetu političkih nauka rekao mi je, zanet, kakvi bi mladi ljudi i trebalo da budu, „da nema jake nacionalne države bez jake nacionalne buržoazije“. Što bi Boris Tadić trebalo bolje da zna od njega, ali je dozvolio sebi, Tadić a ne student, da uđe u sukob s njima.

Posle se ljutio da su ga izdali i da su gurali ovu vladu, što verovatno nije netačno, ali bi bilo i glupo da praktični ljudi dva puta podrže nekog ko im, pod jedan, nije ispunio očekivanja, i, pod dva, napadao ih svaki put kad bi mu se učinilo, iz populističkih razloga, da je to korisno za bilo koji oblik njegove kampanje i lične popularnosti.

Ja lično mislim da mu se „šekspirovci“ ne svete, već da tragaju za modelom održivosti sopstvenog biznisa i za politikom za koju veruju da unapređuje srpsku privredu.

Taj stav je legitiman i zato će Dejan Šoškić morati da ode, po zakonu ili još brže, jer srpska privreda vapi za podsticajima i svežim novcem, makar on bio iz deviznih rezervi. Da li je to avantura? Naravno da jeste. Građani bi od toga u krajnjem saldu mogli da imaju, prostački rečeno, „šupalj nos do očiju“, a domaći preduzetnici kratkotrajan privid berićeta. Ali, da nešto tu mora da se menja, makar u skladu s evropskim pravilima upumpavanja novca u posrnule budžete i preduzetništvo, više je nego jasno.

Očuvanje makroekonomske stabilnosti kao rezultat izbacilo je nisku stopu inflacije, što jeste posao Narodne banke Srbije, ali plate su najniže u regionu, procenat nezaposlenosti je najviši u regionu, serijski pad industrijske proizvodnje alarmantnih je razmera, budžetski deficit je ogroman, spoljna zaduženost proporcionalno je ispod evropskog proseka, ali je iznad mogućnosti Srbije da finansira taj dug… Rečju, propali smo ako se nešto hitno ne uradi.

Medijska posla: Ko je kupio „Politiku“

Ne pitajte šta mislim o medijima u Srbiji. Mislim slično kao pokojna Verica Barać, mada sam se sporio s njom oko verodostojnosti i vrednosti izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. Taj izveštaj je generalizovao stanje u medijima kao imanentno korupcionaško i lopovsko. Bez izuzetaka i opravdanja.

Svaka generalizacija je opasna pa je i ta bila. Mediji su svaki dan u borbi za sopstvenu slobodu i to je proces koji se lako uništi paušalnim ocenama koje posle postanu opšte mesto.

Nema tog majčinog sina koji se, kad god mu to zatreba, ne pozove na ovaj izveštaj. Evo, čitam u najnovijoj najavi tužbe oko nekog pisanja „NIN“ o Stanku Subotiću s nadimkom Cane, ili Žabac, kako je sve to već „napisano u izveštaju Verice Barać“ i to kao da preti da će da postane vrhunski sudski dokaz.

Poštovani gospodine sudija, počinje odbranu glavni urednik optuženih novina, a sudija kaže: „Znam sve, čitala sam i ja izveštaj!“

Najveći ljubitelji izveštaja, međutim, nisu advokati, već takozvani medijski eksperti. To su oni što pišu zakone o nama i razne izveštaje raznim komisijama. Poželjno je da budu evropske. Ti još nešto i plaćaju. Što je slika o medijima gora, njima je bolje. Ima posla i para.

Dobro, ovo je bilo principijelno. A konkretno: Ko stoji iza firme koja je kupila polovinu „Politike“?

Grčki model: Ispovest srpskog zeta

Bio sam ovih dana u Grčkoj. Poznavaoci prilika kažu da je, kad je reč o turizmu, sve isto, osim da je Nemaca nešto manje nego obično. Ili su tiši, kaže mi jedan cinik. U taverni mi prilazi čovek koji opslužuje goste i na vrlo pristojnom srpskom jeziku se predstavlja. Srpski je zet. Šest meseci boravi na Skijatosu, vodi tuđu tavernu, a drugu polovinu godine provodi u Beogradu. Kaže mi da je „tamo gore“, misleći na Srbiju, mnogo bolje.

Kako to?

Tako, kaže on, što nas ubi finansijska i turistička policija. Evo, sad ću za vaše pivo da vam štampam fiskalni račun!

Pa, šta je tu neobično?

Ranije nismo to radili, a sad nas love za najmanje stvari. Ubiše porezi.

Kasnije u luci, kćerci kupujem sladoled. Prodavac me gleda i uz kornet mi uvija račun sa sve PDV-om.

Onaj „srpski zet“ sličnim poslom se zimi bavi u Srbiji. Kaže da je fiskalni račun otkucao možda tri puta u karijeri, kad mu je neko baš sumnjiv.

Eto posla za Mlađana Dinkića. Finansijska disciplina počinje od sladoleda.