Gostovanjem u Galeriji Doma vojske Srbije do 23. juna, Galerija slika „Sava Šumanović“ iz Šida predstavlja Beogradu sebe i velikog slikara. Povod za to, ako ga za izlaganje Šumanovićevih dela uopšte treba tražiti, jeste 70 godina od njegove smrti i 60 godina Galerije. Priređene su dve izložbe: jedna pod naslovom „Poslednja decenija“ predstavlja 45 slika koje je Šumanović naslikao od 1930. do smrti 1942. godine, dok izložba „Lično, porodično, nacionalno“ predstavlja fotografije iz kolekcije Galerije na kojima su Sava Šumanović i njegovi najbliži srodnici. Autorke prve izložbe su Ljubica Jukić i Vesna Burojević, kustoskinje Galerije „Sava Šumanović“, a autor druge je Radovan Sremac, direktor Galerije.
OSNIVANJE GALERIJE: Persida Šumanović, Savina majka, darovala je 1952. godine opštini Šid 417 slika svoga sina, porodičnu kuću i osam jutara zemlje. „Smatrajući životnu želju svog sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je on ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama“, piše u darovnom ugovoru. „Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju.“ Tako su nastale Galerija i Spomen kuća. Darovane slike Save Šumanovića nalaze se u šidskoj Galeriji, u staroj porodičnoj kući u blizini sadašnje Spomen kuće.
Formalni osnivač Galerije je opština Šid, ali, po rečima direktora Radovana Sremca, za programe dobijaju novac i od Pokrajine i od Republike. Kaže i da prostor Galerije, oko 600 kvadratnih metara, odgovara galerijskim potrebama, i podseća da je poslednja velika adaptacija bila pre 23 godine. „Mi radimo sedam dana u nedelji, godišnje imamo oko 15.000 posetilaca, što uopšte nije loše. Šid je malo mesto koje ima velikog slikara. Svojevremeno, do 1990. godine, ovde je održavana lepa manifestacija ‘Šumanovićev juni’ tokom koje su, osim slikara, gostovali mnogi poznati glumci i muzičari. Od 1962. godine svake treće godine održavamo Savin memorijal na kome izlažemo Savine savremenike. To su, setićete se, Milan Konjović, Jovan Bijelić, Ivan Tabaković, Petar Dobrović, Milo Milunović, Aleksa Čelebonović…“
Stalnu postavku menjaju dva puta godišnje i priređuju tematske izložbe ne bi li što više Savinih radova učinilo dostupnim publici. „Savu je još potpunije moguće dokučiti razgledanjem Spomen kuće, prostora u kome je slikao poslednje decenije života i u kome je nastala većina slika iz Galerije“, kaže Sremac. Spomen kuća izgleda kao što je izgledala u poslednjoj deceniji Savinog života. Sava je u njoj živeo tokom dva perioda: od četvrte godine (Šumanovići se iz Vinkovaca gde je njegov otac Milutin penzionisan vraćaju u rodni Šid) do odlaska na studije u Zagreb, i nakon povratka iz Pariza 1930. do 28. avgusta 1942. godine kad ga je ustaška racija odvela na streljanje.
OKRUŽENJE: „Rođen, odgajan, negovan i vaspitavan u okruženju intelektualne, kulturne i umetničke srpske elite svog vremena, Sava Šumanović je bio predodređen za velika dela“, kaže Radovan Sremac. Šumanovići su bili veleposednici, imali su mnogo jutara vinograda i obradive zemlje, vinom su snabdevali sremske kafane a kapital i visok društveni status njihovih familija stican je generacijama. Među Savinim rođacima ima važnih i poznatih imena. Na primer: Milivoj Malković, Savin brat od ujaka, je jedan od prvih strip crtača u Srbiji, školovao se u Minhenu kao jedan od stipendista Marije Trandafil, bio je omiljeni Zmajev ilustrator; Svetislav Šumanović, Savin stric, doktor pravnih nauka, živeo je u Zagrebu na Zrinjevcu, brzo se uzdigao u tamošnjim političkim i društvenim krugovima i bio u upravi moćne Srpske banke i predsednik Hrvatskog sabora; njegova ćerka je Krista Đorđević, dvorska dama na dvoru Karađorđevića, osnovala je Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu, buržujka i potonja partizanka, bliska Titova saradnica, pričalo se da je u svom stanu čuvala zlato Komunističke partije i da ga je spasila nakon bombardovanja Beograda i poklonila Crvenom krstu; Đorđe Nedeljković, Savin rođak s majčine strane, oženjen bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, dobio je najveću lutriju Austrije i 126.000 kruna zaveštao prosvetnim i kulturnim institucijama što ga je učinilo jednim od naših najvećih zadužbinara… Savin otac je bio upravnik šumarije, a majka izuzetno obrazovana žena za prilike s kraja 19. veka – završila ženski licej u Beču i otvorila je prvu poštu u Šidu.
Kad im se sin 1930. vratio iz Pariza, Šumanovići su kuću i svoj život prilagodili njegovom slikanju: najveća prostorija je postala Savin atelje, lični kočijaš ga je svakog dana vozio u obilazak okoline tokom koga je on skicirao pejzaže i prizore koji su mu bili interesantni; nije brinuo da li će imati novca da nabavi baš onaj slikarski materijal koji mu je potreban, bio je slobodan da radi ono što najviše voli – da slika.
VIDETI, ZNATI I UMETI: Tokom poslednje decenije života, od ukupno 793 Savine slike, koliko ih je popisao Dimitrije Bašičević, nastalo je čak 576. Karakteriše ih prepoznatljiv Šumanovićev stil. „Taj stil sam u muci osvojio pa je on moj, kao i svi sledeći, koje sam radio u svom selu“, napisao je Sava Šumanović u autobiografskom tekstu predgovora kataloga izložbe iz 1939. godine. „Bio sam nameran da izdržim do kraja tu borbu i da sav svoj materijal, kao i svo svoje gledište na slikanje izgradim sam, ne mnogo drugačije od opšteg i onog što se radi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno kroz moj trud i da postane tako moje. Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi se gadila, kao suviše jeftina i prosta i dobra za Pariz, neg sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu. Danas radim stil koji zovem sam pred sobom ‘kako znam i umem’ stil, koji nije ni akademičan a ni levičarski, neg onakav kako mi ga motiv, moje znanje i moje raspoloženje diktira.“
„Za vreme boravka u Parizu Šumanović je kod Andreja Lota učio postkubističko slikarstvo“, podseća Ljubica Jukić, jedna od autorki izložbe. „Kad se vratio, okrenuo se svom stilu. To je poetski realizam, to su slike među kojima dominiraju pejzaž i akt, na kojima je svetlost Srema. Slika proleće, leto, jesen, zimu, u različitim godinama i time dobija cikluse Proleće u šidskim baštama, Šidske snegove, slika dečje portrete, cveće u vazama, aktove. Kad mu je umro otac 1937. godine, Sava je morao da preuzme jedan deo domaćinskih dužnosti. Tada nastaju scene iz svakodnevnog života: mlaćenje pasulja, prskanje vinograda, kosidbe, klanje svinja, devojčice koje se igraju ‘školica’, drugarice zagrljene pevaju…“
U to slikanje svakodnevnice, 1935. godine Sava je uključio temu koju nije mogao da vidi u Šidu – nage devojke. „Mislim da vam neće dojaditi taj ciklus ‘Šidijanki’ kupačica, koje stvarno ne postoje u Šidu, jer u potoku se kupaju samo deca i gdegod koja devojka sakrivena džbunjem“, napisao je. Prvih pet godina u Šidu Šumanović nije imao model za akt. Od momenta kada se dogovorio sa Bebom, devojkom koja je pevala u jednoj kafani u Šidu, sve bilo rešeno. Na osnovu njegovih zapisa na blind ramovima uočava se da je od početka do kraja slike prošlo petnaestak dana, što znači da je pre toga imao potpuno definisanu viziju ciklusa, a da mu je jedino nedostajala realizacija. Ne zna se koliko je Šidijanki naslikao, u Galeriji ih ima 37. Izložene su onako kako su i nastajale, u dahu, u celosti, jedna za drugom, onako kako ovaj ciklus i treba gledati. U Beogradu su pokazani segmenti Šidijanki, ne bi li se dočarala njihova grandioznost.
NA PUTU: Šidijanke, kao i većinu slika poslednje decenije, Šumanović je prvi put izložio 1939. godine u Beogradu, na šestoj, svojoj najznačajnijoj samostalnoj izložbi. Pokazao je 410 slika. Vesna Burojević, jedna od autorki Poslednje decenije, kaže da je ponesen uspehom te izložbe – dobio je dobre kritike, posećenost je bila velika, prodao je više od 100 radova – Sava i sledeće godine bio oran za posao. Kad je s proleća 1941. godine Šid postao deo NDH u kojoj je bila zabranjena ćirilica, Sava Šumanović je prestao da potpisuje svoje slike. Umesto imena, zabeležio bi samo godinu. Taj njegov gest se u vreme druge Jugoslavije tumačio kao otpor okupatoru. „Ja mislim da je on time nagovestio svoj odlazak sa ovog sveta. Umetnici su senzibilniji od ostalih ljudi, pa zašto ne pomisliti da je Sava predosetio svoj kraj. Ne potpisavši sliku, on je sam sebe izbrisao iz sveta, ali iz jedinog koji mu je važan i u kome nalazi mesto za sebe – iz sveta slike. To je Sava o kome se malo zna“, kaže Vesna Burojević i upućuje na njegovo platno Model u ateljeu iz 1939. godine. „Sava je napisao nekoliko teoretskih tekstova, bio je izuzetno obrazovan, ali je ovom slikom sve to objasnio. Dozvolio nam je da uđemo u njegov atelje. U ateljeu vlada uobičajena atmosfera. U centralnom mestu kompozicije je model, ali devojka nije najvažniji deo slike zato što nema definisane crte lica. Nema ih ni na platnu koje umetnik slika. U prvom planu je umetnik, ali ni njegovo lice se ne vidi. Prostorom dominiraju uramljena slika iznad modela, slika na štafelaju u velikom zlatnom ramu – u realnom svetu niko ne slika na uramljenom platnu. Umetnik je tako ukazao šta mu je bitno, šta mu je najvažnije: svet slike koji stvara po svojoj volji. I on vas uvodi u taj svoj svet, samo treba poći za njim. Pogledajte samo platna na kojima su putevi, stanite ispred njih. Imaćete utisak da ste i vi na tom putu, da ste deo Savinog sveta. To je njegova veličina. Ne morate da budete nikakav umetnički znalac da biste uživali u Savinim slikama.“
Sliku Ašikovanje na mesečini, kažu autorke izložbe, nemoguće je ne primetiti. Jedina je s tom temom u Savinoj poslednjoj deceniji. Da momak i devojka nisu na mesečini, platno bi na prvi pogled moglo da podseti na „kuvarice“ iznad šporeta. Ali tajanstvena atmosfera Savine svetlosti sugeriše emociju, i – slika oživi.
POSLEDNJE SLIKE: Otkriće o Savi Šumanoviću koje je Galerija iz Šida ponudila javnosti izložbom Poslednja decenija je novo tumačenje triptiha Beračice. Naslikane su 1942. godine. S obzirom da je Savin metod rada slikanje u ciklusima, smatralo se da su tri platna Beračica početak ciklusa koji je prekinut Savinom smrću, kao i da su na njima predstavljene snažne mlade žene, većina ih nosi korpe pune grožđa, sunce sija kao da je najlepši dan jula, a u sredini središnje kompozicije se prostiru njive zrelog žita. Vesna Burojević, međutim, smatra da Beračice ne treba tako tumačiti. Ona podseća da je porodica Šumanović posedovala velike vinograde i da je Sava sigurno znao sve o vinogradarstvu pa i da se grožđe bere u septembru i oktobru kad više niko ne hoda bos, da u berbi učestvuju žene ali da korpe nose muškarci, da su ogromna burad puna grožđa u realnosti uvek na zaprežnim kolima, a ne na zemlji kao na triptihu, zato što ih je nemoguće podići i prevesti do mesta gde se cedi grožđe, kao i što je sigurno znao da u prirodi grožđe i žito ne zriju istovremeno. Stoga Vesna Burojević u Beračicama vidi hrišćanske simbole: „Berba u hrišćanstvu predstavlja Strašni sud. U Šumanovićevoj berbi učestvuje 12 snažnih žena, kao 12 apostola, koje sa neverovatnom lakoćom, kao da lebde, nose korpe pune crnog grožđa od kojeg se dobija crno vino koje predstavlja krv Hristovu. Hleb od zrelog žita sa njive u Svetoj tajni pretvara se u telo Hristovo. Bosa stopala beračica su čista, kao i njihove kecelje i marame, i asociraju na čistotu duše. Usta su im otvorena, nešto nam govore sa platna. Bez nagoveštaja napora na licima, pogleda uprtog u nebo, ili klečeći u molitvenom položaju, beračice se mole za spasenje duša.“
Na poleđini treće slike triptiha, Sava Šumanović je zabeležio: „Na slici su 26. avgusta 1942. cinoberi stabilizovani sa krap-kadmiumom i malo bele.“ Dva dana nakon toga je streljan. Priča se da je Savi javljeno za raciju, ali da on nije želeo da ode iz kuće i ostavi svoje slike.
Gostovanje Galerije „Sava Šumanović“ u Beogradu, kažu autori dve pokazane izložbe, treba shvatiti kao poziv u Šid. Ljubica Jukić kaže: „Neki Beograđani duže putuju do svog radnog mesta nego što bi im trebalo do Šida. A bilo bi im lepo da u Galeriji vide sve one Savine pejzaže obasjane suncem, tople, fine, pa da ih onda prepoznaju u prirodi, na povratku kući: tri usamljena Savina drveta, hrast, njivu. Taj osećaj ne može niko da ispriča, to se mora doživeti.“
