Sredinom devedesetih je u Beograd doputovao mladi Izraelac, sa namerom da obiđe Balkan. Njegova poznanica, Beograđanka koja je dugo živela u Izraelu, tvrdila je da zbog Kusturičinog filma Dom za vešanje, izuzetno popularnog u toj zemlji, tamo većina ljudi misli da ovde „guske lete na sve strane, ljudi stalno banče i jebu se na svakom ćošku“. Mladić je obišao skoro celu bivšu Jugoslaviju, izrazio se pohvalno o prirodnim lepotama i ljudima, ali se osećalo neko nezadovoljstvo.
Onda su, negde pred povratak, poznanica i on pošli trolejbusom ka centru Beograda. Na Terazijama je naišla kontrola, a njih dvoje su zaboravili i novac i dokumenta. Uzalud je bilo objašnjavanje. Besni kontrolori su, praćeni gomilom radoznalaca, niz Knez Mihailovu sproveli Izraelca do kućice na početnoj stanici kod Kalemegdana, i poručili da će ga zadržati kao taoca dok devojka ne donese novac za kaznu. Sat kasnije, usplahirena devojka se približavala kućici GSP-a. Prvo je čula pesmu, a unutra su, oko stola prekrivenog flašama piva, rakije i gomilama pečenja, zagrljeni i pijani sedeli kontrolori i Izraelac, konačno sa osmehom potpunog zadovoljstva na licu, koji je govorio da je potraga za pravim Balkanom završena.
DUH MESTA: Neki od filmova koji su formirali sliku sveta mogli su se videti tokom januara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Beogradu, gde je u toku ciklus posvećen strip junaku Kortu Maltezeu. U katalogu piše da se prikazuju filmovi o Kortu, kao i ostvarenja koja su mu bliska po duhu. Pošto je Kortov nemirni duh lutao svetom, prikazani su, između ostalih, Pobuna na brodu Baunti, Fickaraldo, Eskalibur, Bitka za Port Artur, Poslednji kineski car, Smrt u Veneciji… Na programu je bio i Izgubljeni horizont Frenka Kapre iz 1937. godine, priča o mističnoj zelenoj dolini Šangri-La, skrivenoj usred večitog snega Himalaja, gde ljudski život u miru i sreći traje stotinama godina.
Dva prikazana filma sa Kortom imaju posebnu vezu, Lorens od Arabije i Rajanova kći Dejvida Lina. Lin i Hugo Prat, autor Korta Maltezea, imali su mnogo toga zajedničkog. Kod obojice su, usred burnih istorijskih događaja o kojima im dela govore, u prvom planu ljudi i njihove priče, pa nije čudo da je u Pratovim stripovima mnogo prepoznatljivih posveta Linu (kao kada Kortu njegov arapski prijatelj kaže da je prošao čitav svet, ali da najviše voli pustinju zato što je čista; iste reči izgovara Lorens u Linovom filmu Lorens od Arabije). Osim toga, obojica su imala retku sposobnost da, jedan kamerom, drugi crtežom, prenesu nešto što se zove „duh mesta“, i to nekim prizorom, zvukom, detaljem koji bolje opisuju neku zemlju nego desetine drugih filmova ili knjiga.
Na primer, na kraju etiopljanske priče, Korto se oprašta sa svojim prijateljem Kušom gledajući abisinijsku ravnicu nad kojom se u beskraj vuku gusti oblaci ravnog trbuha, kakvi se retko viđaju u ovim krajevima. Slika je setna i opčinjavajuća, ne samo zato što Korto kaže da odlazi, ali da ne zna gde, osim da ide „negde daleko“. Ima jedan trenutak u severnoj Africi, najčešće u oktobru, kada se posle vrelog leta desi preobražaj. Mesecima nebo ima plavkasto-sivu boju iz koje kao da izbija vrelina, a retki oblaci su sivi i prozirni. Onda se desi da preko noći dune hladan vetar, ponekad padne i kiša. Ujutru je nebo blistavo plavo, a horizont na sve strane obrubljuju oni isti oblaci koje je Korto gledao u Etiopiji (vidi sliku), dok se posmatraču vrti u glavi od siline prostora i prizora koji gleda.
NA PUSTINJSKOM PESKU: Lorens od Arabije Dejvida Lina, snimljen 1962. godine, kao malo koje drugo delo obeležio je Bliski istok. Mnogo toga što se danas na političkom planu dešava na tom prostoru, istorijske korene i uzroke sadašnjih događaja, precizno je u svom filmu objasnio Lin provlačeći kroz svoju priču i gorke i smešne detalje o navikama i mentalitetu u arapskom svetu, koji je očigledno dobro upoznao. Prizori su rekonstruisani sa neverovatnom preciznošću. Kada muškarci polaze u pohod na Akabu, pevaju ratničku pesmu u kojoj se opraštaju od sinova i kćeri, pesmu koja uzburkava krv i diže adrenalin. Dok jašu kroz stenovitu dolinu, na vrhovima okolnih brda sede žene i usnama proizvode zvuk koji se zove zagaruda. Zagaruda može da označava radost, na svadbama i veseljima, ali u ovom slučaju je to mešavina brige, ponosa i pomirenosti sa sudbinom žene u ratničkom svetu. Uz bezbroj drugih značenja, Lorens od Arabije je i himna divljoj lepoti pustinje. Sniman je u oblasti Vadi Ram u Jordanu, u kojoj i danas, pedeset godina kasnije, vodiči grupama turista uz noćnu logorsku vatru pokazuju mesta gde je ratovao „El Orens“.
Priroda je tu fascinantna, svaki posetilac je oduševljen, ali Lin je bio majstor koji je u svojim filmovima pokazivao da je lepota samo jedna strana priče i da nije isto u toj lepoti živeti i kroz nju samo prolaziti. Kada u filmu Lorens, u razgovoru sa budućim kraljem Fejsalom, blistavih očiju kaže: „Volim ovo mesto“, budući kralj podrugljivo odgovara: „O, još jedan Englez koji obožava pustinju. A mi Arapi volimo vodu i zelenilo, ali nema ih ovde…“
Na drugom kraju sveta, još jedan Linov film je stvorio mesto hodočašća. Irski pisac Džejms Planket napisao je da klifovi Mohera, na zapadnoj obali Irske, po magli izgledaju „kao noćne more nekoga poremećenog boga; kada je vreme lepo, a posebno pri zalasku sunca, pripadaju mitologiji i podzemnom svetu“. Na tom mestu, u tom svetu je Lin 1970. snimio Rajanovu kći, tešku ljubavnu i psihološku priču koja se događa u zabitom irskom selu u vreme Prvog svetskog rata.
PONOĆNI EKSPRES: Nije svaka zemlja imala sreću da filmove o njoj snimaju režiseri poput Lina, za koje nema crno-belih istina. Da film može da neku zemlju proslavi, ali i da žigoše, najbolje pokazuje primer Ponoćnog ekspresa, snimljenog 1978. godine. Režirao ga je Alan Parker, a scenario je napisao Oliver Stoun na osnovu knjige Amerikanca Bilija Hejsa, koji je 1970. godine uhvaćen na istanbulskom aerodromu u pokušaju da prošvercuje tri kilograma hašiša. Hejs je tada imao 23 godine, osuđen je prvo na tri godine zatvora, kasnije je kazna preinačena u 30 godina, ali je posle nekoliko godina uspeo da pobegne iz zatvora.
Film je širom sveta izazvao sličan utisak, mučninu i od Turske i od Turaka, od kojih gotovo nijedan u filmu nema ni elementarne ljudske osobine. Kad pogledate film, čini se da je čitava Turska prokleta avlija, poput zatvora u kome je Hejs bio i u kome su nasilje, iživljavanje i silovanje svakodnevnica. Utisak su dopunjavale urbane legende koje se i danas prepričavaju širom zapadnog sveta, poput one kada žena, plavuša, uđe u prodavnicu negde u Turskoj da proba odeću dok je muž čeka napolju, a onda netragom nestane.
Film je u Turskoj proglašen za rasistički i dugo vremena bio je zabranjen za prikazivanje, da bi tokom devedesetih jednom bio emitovan na televiziji. Moglo bi se slobodno reći da je pre dvadesetak godina, u vreme kada je Turska pokušavala da postane turistička velesila i spere sa sebe imidž prljave, zapuštene i opasne zemlje, jedan od glavnih problema bio slika stvorena na osnovu filma Ponoćni ekspres, zbog koga su Turci napore morali bar da udvostruče.
Iako se u turskim zatvorima i u samoj Turskoj mnogo toga lošeg dešavalo, naročito sedamdesetih godina (to su pokazali i neki turski režiseri, poput Jilmaza Ginaja u filmu Jol), osnovni problem filmova poput Ponoćnog ekspresa je što svesno i sugestivno utiskuju u gledaoca misao da postoji samo jedna strana priče. U realnosti, i zatvori su deo Turske, ali nije samo to Turska. U međuvremenu se ispostavilo da i priča iz Ponoćnog ekspresa, koji se reklamirao kao „film baziran na istinitom događaju“, ima i drugu stranu.
Sam Hejs se 2007. godine vratio u Tursku kako bi, po njegovim rečima, pokušao da makar delom ispravi štetu koju je film naneo ovoj zemlji u inostranstvu. Hejs je na međunarodnoj konferenciju o bezbednosti u Istanbulu priznao da slika Turske i ljudi iz ove zemlje, koja je prikazana u filmu, „nije pravična prema njima niti ima veze sa njegovim iskustvom“, i dodao da on nije pisao scenario niti režirao film, da su scenarista i režiser u odnosu na njegovu knjigu izmenili mnogo toga, ali da mora da prihvati svoj deo odgovornosti za štetu koja je učinjena.
Za razliku od Ponoćnog ekspresa i Turske, film Grk Zorba je nemerljivo mnogo učinio u svetu za pozitivnu promociju Grčke. Snimljen je 1964. godine po romanu Nikosa Kazancakisa, a režirao ga je Mihalis Kakojanis. Priča se dešava u selu na Kritu u koje dolazi mladi, uštogljeni Englez, koji je tamo nasledio komad zemlje. U selu upoznaje Zorbu, koji ga uči da svaki udarac i tragediju, kojih u životu nije malo, treba prihvatiti, ponovo ustati i u životu uživati. Najpoznatija scena je kada na kraju filma, dok se ruši sve što su planirali i izgradili, Englez i Zorba igraju sirtaki na plaži uz muziku koju je komponovao Mikis Teodorakis. Posle filma koji je stekao svetsku slavu, ljudi širom sveta su Grčku doživljavali isključivo kao zemlju u kojoj se na svaki problem odgovara pesmom, igrom i životnom radošću. Na stranu sve što se zbog ekonomske krize u ovoj zemlji dešava poslednjih godina, takva predstava Grčke, obilato potpomognuta turističkom propagandom, bila je i ranije realnost taman koliko je cela Turska bila prokleta avlija iz Ponoćnog ekspresa.
Sredinom devedesetih, u restoran u selu Agia Rumeli na južnoj obali Krita, kasno noću je banulo dvoje mladih putnika sa rančevima. Bio je oktobar i turistička sezona se završila, napolju je pljuštala kiša, a putnike je privuklo jedino svetlo koje je još bilo upaljeno u selu. Nekoliko meštana koji su sedeli u restoranu naručilo je piće i hranu mokrim i prozeblim putnicima, ne dozvoljavajući im da bilo šta plate. Atmosfera se ubrzo zagrejala, gazda je pustio muziku (sirtaki, naravno), meštani su igrali i pevali sa mladim putnicima do zore, kada su oni napustili selo ispraćeni zagrljajima i sa flašama domaćeg vina za srećan put. Otišli su presrećni, ubeđeni da duh Grka Zorbe nije umro, i da je Grčka zaista ista kao u legendarnom filmu. Prizor u restoranu posmatrala su i dvojica Bugara i jedan Srbin, koji su u selu mesecima radili najteže fizičke poslove. Gostoljubivi meštani, oni isti iz restorana, uglavnom su pokušavali da im zakinu na dnevnicama, na hrani, odnosili su se prema njima najčešće sa prezirom i nipodaštavanjem, a ljudska reč i ljudski postupak bili su izuzetak, a ne pravilo.
Čini se da je vreme velikih, kultnih filmova prošlo. Dešava se da novi filmovi izbace neku egzotičnu zemlju ili grad u centar pažnje, poput Borata i Kazahstana, ili slamova Mumbaja iz Milionera iz blata, ali to traje kratko, a interesovanje je površno. Sigurno je samo, i ranije i sada, da film nije život, mada ga imitira, i da za utisak koji čovek o nekoj zemlji stvara nije kriv film sam, već mnogo više gledalac koji toga nije svestan. Ako hoće da poseti mesta koja je na platnu video, na njemu je samom šta će pronaći i videti, a utisak zavisi od perspektive iz koje gleda. Lepota je nekada zaslepljujuća, kao u Vadi Ramu i obližnjoj legendarnoj Petri (doduše, domaći beduini kažu da su siromašni, da je tamo teško opstajati i da se od lepote ne živi); nekada je u detalju, skrivena iza tuge i čamotinje u beskrajnim kišnim danima koje ima svako selo, i u Grčkoj, i u Irskoj, i bilo gde na svetu.
A što se ljudi tiče, oni su mahom svuda isti. Malobrojni potpuno dobri, iskreni i veseli poput Grka Zorbe, ili potpuno zli, poput upravnika zatvora u Turskoj; u realnom životu najčešće su i dobri i loši, zavisno od okolnosti, poput meštana Agie Rumeli, i to je ono najbolje što se može naučiti od majstora kakvi su Prat i Lin.
