Ako se držimo one „Kako seješ, tako ćeš i da žanješ“, onda je Srbija negde ipak zaslužila da upozna stanovitog Stevović Nenada, žitelja Lovćenca, opština Mali Iđoš, AP Vojvodina. Ne što bi taj građanin po bilo čemu bio izuzetan, istaknut ili kako drugačije zanimljiv, nego baš po tome što Stevović Nenad nije ništa od toga, ili ako jeste, onda to uspešno krije. Sve što mi zapravo znamo o Stevović Nenadu jeste, naime, to da je dotični građanin po nacionalnosti Crnogorac. U tome nema ničega lošeg, ali opet, koliko god da Crnogoraca nema baš tako mnogo na ovom svetu, ipak nisu baš ni takva retkost da bi neko zasluživao medijsku pažnju samo zbog toga što je Crnogorac! Pa evo, samo u Stevovićevom najbližem okruženju ima par hiljada onih koji su isto tako Crnogorci, pa šta?! E, ali je Stevović poslednjih godina nekako dospeo na glas kao „zastupnik Crnogoraca“ u Vojvodini, pa i u celoj državi, to jest, kao nekakav ur-Crnogorac zemlje Srbije, takoreći profesionalni Crnogorac, pošto ako i ima neko drugo, „klasično“ zanimanje, sa time nas nikada nije upoznao, niti se po tom eventualnom zanimanju pročuo. No se pročuo po tome što je Crnogorac, baš kao da je to nekakva njegova lična zasluga i dostignuće, kao da mu to nije nasledno, kao da je morao dobro da zapne i žestoko da se istakne u nizu fascinantnih znanja, veština i vrlina da bi vremenom i trudom postao baš Crnogorac, a ne, recimo, Estonac, Navaho ili Čukč.
Pa ipak, dovde sve pet; svako ima svoje male životne radosti, u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Nego je meni nešto drugo zanimljivo u ovoj priči. Vidim da je građanin Stevović, u svojstvu „predsednika Crnogorske partije u Srbiji“ izrazio zahtev da se „Crnogorski jezik izučava i u školama u Srbiji, kao izborni predmet“. Pa se uzgred još i požalio da „opštine Vrbas i Kula još nisu usvojile crnogorski jezik kao službeni“, te se još i povajkao da (mesno nadležni) Viši sud u Subotici nikako da ispoštuje dopis opštine Mali Iđoš i angažuje „sudskog tumača za crnogorski jezik“. Što sigurno nezamislivo komplikuje sudske procese na severu Bačke, jer ko da, recimo, ovlašćeno rastumači je li žena ubila muža sekirom ili šjekirom? Ili možda Šakirom, koju je vrtela do iznemoglosti na CD plejeru?
Zašto kažem da smo ipak negde i zaslužili veselog Stevović Nenada i društvo? Zbog toga što nam oni dođu kao pravedna odmazda za sve ono što se u poslednje vreme čini u Crnoj Gori, a sa „srpske“ strane (a i sa one druge se čini svašta), glede jezika u tamošnjim školama i nastavnim programima. Međutim, izvan tog, pomalo metafizičkog nivoa priče, sve ovo je najobičnija budalaština, i to treba jasno reći. Ili možda može čak i jasnije od ovoga? Okej, hajde da probamo. Zahtevi Stevović Nenada & co. su obično politikantsko prenemaganje bez ikakvog uporišta u realnosti, baš kao što je i tzv. srpsko vs. tzv. crnogorsko natezanje u Crnoj Gori to isto, samo na višem i utoliko opasnijem nivou. Ali o tome neka vode računa građani Crne Gore, a mi obrađujmo svoju baštu.
Zašto tako mislim? Da neću možda, za Matijom Bećkovićem, da kažem kako crnogorski jezik ne postoji? Taman posla, naravno da postoji: pa evo, i Stevović Nenad govori njime. Samo što, avaj, crnogorski jezik nije u lingvističkom smislu nešto drugo u odnosu na srpski jezik. Ili na hrvatski. Ili na bosanski. To jest, niti jedan od ova četiri-u-jednom ne postoji kao zaseban lingvistički entitet, onako kako postoji, na primer, slovenački ili makedonski, i kako čak i laik po elementarnom jezičkom sluhu može da oseti čim ih čuje. Sve je to u BHSCG četvorouglu jedan policentrični standardni jezik štokavske osnovice. To je do banalnosti notorna i neoboriva naučna istina, a sve drugo je šarlatansko budalesanje, i nedostojno je ozbiljnog čoveka preganjati se ili „polemisati“ sa onima koji bi tvrdili drugačije; to ne bi bilo ništa pametnije i smislenije nego ozbiljno se ubeđivati i razjašnjavati s veseljacima koji drže da je Zemlja ravna ploča koju drže dva slona, stojeći na četiri gigantske kornjače, koje pak stoje na osam orijaških oposuma, dočim ovi balansiraju na leđima šesnaest ogromnih mungosa.
Tamo gde nema različitih jezika (nego tek različitih imena, uz nešto beznačajnih varijantskih razlika, koje ni nepismenom hajvanu ne predstavljaju komunikacijsku prepreku), nema ni potrebe za odvojenom nastavom (bilo „srpskog“ u Crnoj Gori, bilo „crnogorskog“ u Srbiji, a isto važi i za sve kombinacije sa „hrvatskim“ ili „bosanskim“), niti za prevodima, za sudskim tumačima etc. Uostalom, setite se kako je neslavno propao i zdušno ismejan pokušaj da se administrativno nametne „titlovanje“ srpskih filmova u Hrvatskoj, i to još potkraj devedesetih, za živoga Tuđman Franje!
Čemu onda sve ovo? S jedne strane, rekoh, to je „folklorni“ deo besmislenih i destruktivnih srpsko-crnogorskih preganjanja, a s druge je, na vojvođanskom nivou, rezultat jednog koncepcijskog promašaja. Koncept multikulturalizma kakav se sada u Vojvodini sprovodi – „štreberski“, a opet sasvim neznalački! – pretvorio se ponegde u sopstvenu karikaturu, a to se dogodilo najkasnije onda kada je govornicima jednog te istog (policentričnog) jezika nakalemljena multijezičnost po onom receptu koji važi kada je u pitanju mađarski, slovački ili rumunski jezik, a koji je kod tih jezika sasvim opravdan i smislen, jer to jesu drugi jezici. Kako to izgleda u stvarnosti? Grotesknih primera, naročito na medijskoj i administrativnoj ravni, ima bezbroj, a evo jednog „iz života“ koji mi je svež u sećanju. U Subotici, kod ulaza u zidani objekt koji služi polascima i dolascima međugradskih autobusa, piše ovako: Аутобуска станица – Autobusni kolodvor – Autobusz allomas. Potonji je natpis na mađarskom, i tu nema ništa sporno. A šta su ova dva prethodna? Jedan bi imao biti „srpski“, pa je zato ćiriličan, drugi bi imao biti „hrvatski“, pa je zato tu „kolodvor“. Međutim, šta? Većina (južnoslovenskih) Subotičana niti piše ćirilicom, niti govori „kolodvor“. Kako bi, dakle, oni napisali naziv tog objekta? Naravno, ovako: autobuska stanica. Ali, ispada da baš takvog natpisa jedino nema, jer on nema nekakav stereotipni, jednovalentni „etnički označitelj“… Što će reći da dolazi vreme kada treba reći, kao u onom bosanskom predratnom vicu: ovo je pošta, budalo! Pardon, stanica.
