Sa njima nema neizvesnosti

Taman kada je zaokružio apsolutnu vlast na celoj teritoriji Srbije, u trenutku kada su njegovi unutarpartijski protivnici – što institucionalnim, što vaninstitucionalnim sredstvima – sistematski potučeni do nogu, zastrašeni i marginalizovani, Slobodan Milošević se 1990. godine našao pred izazovom fenomena višestranačkih izbora. Do tada je moć bio zadobio i učvrstio gazeći preko dojučerašnjih prijatelja i saradnika, igrajući na sigurnu kartu populizma i nacionalizma, jašući na milion puta opetovanom aksiomu o ugroženosti srpskog naroda u SFRJ.

Jedan od ključnih činilaca tog aksioma bile su autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina, koje su predstavljane kao kamen oko vrata srpskom narodu i čije su nadležnosti, kako se tvrdilo, predimenzionirane „antisrpskim“ Ustavom iz 1974. godine. Milošević je pokrajine vešto, svojevrsnim pučevima u saradnji sa tajnim službama, stavio pod čvrstu kontrolu, zadobijajući velike simpatije mnogih koji su verovali da će Srbija tako ojačati i „izdominirati“ u federaciji. Sa druge strane – ima toga u memoarima političara mnogo – zapadne republike SFRJ su na neformalno i antiustavno ukidanje autonomija gledale skoro ravnodušno – em nisu bile dovoljno moćne da se tome suprotstave, em su Miloševićeve agresivne poteze mogle da koriste za svoje političke agende, em su verovale da će se zahuktali apetiti srpskog režima zadovoljiti Kosovom i Vojvodinom. U ovom poslednjem su se, kasnije će se ispostaviti, prevarili. Milošević je simpatije u Srbiji, naime, dobijao i zbog svog beskompromisnog i paternalističkog stava prema drugim republikama federacije.

foto: Draško Gagović

Nije se Miloševiću išlo u avanturu višestranačja, što je sasvim razumljivo za komunističkog aparatčika koji se dokopao izuzetno ugodne pozicije. U postojećim okolnostima sve se bilo namestilo da vlada dugo, bez ikakve alternative, da bude nekakav novi Tito, ako ne u celoj SFRJ, onda bar na prostorima Srbije i onim delovima SFRJ koje je nacionalistički Beograd smatrao svojim i koje je valjalo zaokružiti, političkim ili drugim sredstvima.

Setimo se da je vlast u Srbiji na zahteve za višestranačkim sistemom u jednom periodu odgovarala sa, iz ove tačke gledišta, veoma komičnim predlogom: mogu postojati različite partije, ali neka one deluju i neka se bore za svoje ideje u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda, a Savez komunista će i dalje imati vodeću ulogu u društvu. Međutim, nije ova ideja, koliko god danas smešna, bila u suprotnosti sa raspoloženjem građana Srbije. Tadašnja istraživanja javnog mnjenja su govorila da u Srbiji (i Crnoj Gori) jednopartijsko, socijalističko uređenje ima snažnu podršku i u periodu posle pada Berlinskog zida i svetskog kraha „realnog socijalizma“. Dok se ceo svet radovao novom dobu bez gvozdene zavese, državotvorni intelektualci i humoristi u Srbiji su ismevali liberalnu demokratiju i politički pluralizam. Neki analitičari kažu da je višepartijski sistem u Srbiji zapravo uveden protivno volji većinskog stanovništva.

IZNUĐENO VIŠESTRANAČJE: Dugo će u Srbiji među građanskim intelektualcima opstajati teza da je Beograd zapravo prespavao pad Berlinskog zida. Ali ipak se nije moglo protiv globalne inercije, protiv onoga što se dešavalo u svim zemljama istočnog bloka – u svim dojuče socijalističkim zemljama, uključujući druge republike SFRJ, uveliko su pripremani ili održavani višestranački izbori. Morala se nevoljno progutati ta žaba, a istovremeno učiniti sve da se uvođenjem višestranačja zapravo ništa, osim malo kozmetike, ne promeni. Prethodno je ideja o višestranačkim izborima u SFRJ sahranjena, pre svega zahvaljujući Srbiji i Sloveniji. Prva je u tom trenutku bila protiv višestranačja kao takvog, a druga je već imala zacrtan put koji je izuzimao zajedničku državu.

Srbija pod spoljnim pritiskom 1990. godine donosi Zakon o političkim organizacijama koji omogućava višestranačje, a onda u julu iste godine, za mnoge neočekivano, na naslovnim stranicama odjekuje vest: Savez komunista Srbije i pomenuti SSRN se ujedinjuju i stvaraju novu organizaciju koja će se zvati Socijalistička partija Srbije, a na čijem će čelu, to je već bilo očekivano, biti Slobodan Milošević. On je na čelu ove stranke ostao sve do svoje smrti u pritvoru Haškog tribunala u martu 2006. godine, uz malu pauzu (od maja 1991. do oktobra 1992. godine) kada je ovu funkciju privremeno prepustio Borisavu Joviću jer nije hteo da gomila funkcije, da bude i predsednik stranke i predsednik države. Ubrzo je, međutim, shvatio da u partokratskom društvu čije je temelje uspostavio, bez obzira na državnu funkciju moraš biti i prvi čovek vladajuće partije ako želiš (sve)vlast. U suprotnom, može da ti se desi ono što se mnogo godina potom desilo Tomislavu Nikoliću. Ujedinjenjem SKS-a i SSRN-a, Socijalistička partija Srbije je nasledila i imovinu ovih moćnih i bogatih organizacija, postavljajući tako temelje za svoju višedecenijsku održivost. Imovina je tada procenjivana na oko 160 miliona američkih dolara, a sa njom je išla i kontrola nad gotovo svim medijima.

Iako se Srbija pripremala za višestranačke izbore, državna propaganda slala je poruku da je to zapravo iznuđena etapa u istoriji društva. Možda i prolazna, ako se SSSR oporavi. U knjizi Izbori u SRJ Vladimir Goati ističe da se u Programskim osnovama SPS-a te1990. godine nalazila odredba da je „društvena svojina temelj socijalističkog ekonomskog napretka“. Za razliku od ekskomunističkih partija istočnog bloka i drugih republika SFRJ, SPS i Savez komunista Crne Gore nisu se ograđivali od autoritarnog nasleđa. Liberalna demokratija i politički pluralizam ovde nisu doživljavani kao civilizacijsko dostignuće, već više kao feler koji može da oslabi državu, njenu moć i jedinstvo. Tri decenije kasnije izgleda da stvari ne stoje baš mnogo drugačije. Šta ćemo ako činjenica da je Vučićev režim uveo autokratiju, ukinuo demokratiju, okupirao institucije i zarobio društvo zapravo kod nemalog broja stanovnika uopšte nema negativan predznak? Ako demokratija u Srbiji zapravo nikada nije ušla u modu?

SA NAMA NEMA NEIZVESNOSTI: Mnogi su zaboravili da je u Srbiji te 1990. godine sproveden i referendum, a pitanje je otprilike glasilo da li prvo treba doneti novi ustav, pa ići na višestranačke izbore, ili obrnuto. Miloševićeva vlast se zalagala da ona samohodno donese novi ustav, odnosno se druge stranke o tome ne pitaju. Opozicija je, dakako, imala drugačije mišljenje. Neki su tvrdili da je ovaj referendum bio i svojevrsni pokus Miloševića da ispita generalno raspoloženje građana. Stoga je referendumska kampanja bila žestoka, a glavna poruka je glasila: Ko glasa ZA, taj glasa za Srbiju! I tako su ljudi čekali u redu da glasaju za Srbiju.

Da mu akcija u narodnim masama veoma dobro stoje, pogotovo ako su potpomognute „patriotskom“ propagandom, Milošević je shvatio kada su pristigli rezultati glasanja. Čak 97,25 odsto građana je glasalo da se na višestranačke izbore ide sa ustavom koji će doneti jedna partija. Zvuči ludo, ali tako je bilo. A možda neće biti drugačije ni ako Vučić raspiše kakav referendum „za Srbiju“.

foto: Draško Gagović

Sigurno je bilo muljanja na referendumu, ali je ipak Milošević na sledeće parlamentarne i predsedničke izbore mogao da izađe mirne duše, bez opasnosti da bude bilo kakvih iznenađenja i neizvesnosti. Tim pre jer je novi Ustav donet u septembru ojačao nacionalni kapacitet SPS-a. Usvojen u jednopartijskoj skupštini, on je doveo do toga da pokrajine izgube sve važnije autonomne funkcije, a predsednik republike dobija izuzetno snažna ovlašćenja: rukovodi oružanim snagama, utvrđuje postojanje ratne opasnosti i proglašava ratno stanje, može i da raspusti Skupštinu kad ova „nije u mogućnosti da se sastane“ i „po pribavljenom mišljenju predsednika vlade“. Rejting SPS-a je defakto visok, ali ništa ne košta da se politički protivnici demonizuju, proglašavaju neprijateljima društva, zastrašuju, pa i pendreče ako zatreba (slučaj iz juna 1990. godine). Nešto slično kao danas.

„Sa nama nema neizvesnosti“ bila je politička parola Socijalističke partije Srbije na izborima koji su održani u decembru 1990. godine. I zaista nije bilo neizvesnosti, sve što se desilo bilo je izvesno. Prvo je usledila ubedljiva pobeda na izborima, a potom katastrofa za katastrofom: raspad Jugoslavije, ratovi i ratni zločini, kriminalizacija društva, hiperinflacija, ekonomska kriza, redovi pred praznim prodavnicama, sankcije, bezobalna pljačka državne i društvene imovine…

Uostalom, nije bilo ni neizvesnosti šta će se desiti kada Srpska napredna stranka dođe na vlast. Možda su ratovi danas isključeni, možda i nisu – da parafraziramo Miloševića – ali su u nekim stvarima radikali/naprednjaci otišli korak dalje i prevazišli svoje učitelje iz devedesetih: bez obzira na žestoku mašineriju kojom je raspolagao, Miloševiću nije pošlo za rukom ono što je danas Vučić uspeo – da ukine i privid slobodnih i fer izbora. Milošević, za razliku od Vučića, nije uspeo da uništi opoziciju koliko god da je pokušavao, ni da ubije u pojam onaj deo građana koji je verovao u demokratiju.

PARLAMENTARNI IZBORI: Izbore 1990. karakterisala je, između ostalog, odluka kosovskih Albanaca da ih bojkotuju, što će biti i konstanta njihovog većinskog političkog delovanja sve do proglašenja nezavisnosti Kosova. „Vreme“ je te 1990. godine pisalo: „Najveća mrlja na izborima je apstinencija blizu 776.000 punoletnih Albanaca na Kosovu. To znači da osnovni konflikt u Srbiji ostaje i posle ovih izbora, van parlamenta. To je pelin u slavljeničkoj čaši svakog pobednika na srpskim izborima“. Računalo se da bi tridesetak poslanika, da su Albanci učestvovali na izborima, osvojili pripadnici ove etničke zajednice. Ali svi ti mandati pripali su SPS-u.

SPS je uspostavio izborna pravila kakva su njemu odgovarala. Većinski, dvokružni sistem je u tom trenutku odgovarao jedino SPS-u. Iako je ova stranka osvojila „samo“ 46,1 odsto glasova, u parlamentu je imala 194 od 250 poslanika. Većinski sistem je podrazumevao da je Srbija bila podeljena na 250 izbornih jedinica na kojima se birao po jedna poslanik. Ukoliko nijedan od kanidata ne bi osvojio više od polovine glasova izaših birača, pobednik bi bio odlučen u drugom krugu. Većinski izborni sistem primenjen je samo na parlamentarnim izborima 1990. godine, da bi već dve godine potom bio zamenjen proporcionalnim izbornim sistemom sa devet izbornih jedinica.

Na izborima koji su održani 9. i 23. decembra 1990. u skupštinu su ušli i Srpski pokret obnove Vuka Draškovića (15,79 odsto glasova, 19 mesta), Demokratska stranka Dragoljuba Mićunovića (7,45 odsto, 7), Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara (2,64 odsto, 8), kao i neke manje stranke koje su imale na jednom ili dva izborna mesta jake kandidate. „Vreme“ od 17. decembra 1990. piše da je opozicija po pristizanju izbornih rezultata bila „u šoku“. Vuk Drašković je rekao kako su „građani glasali za stege, za boljševizam, za prošlost, za mrak i za sramotu“; Nebojša Popov iz UJDI-ja da se glasalo iz straha praveći asocijaciju na predratne nemačke izbore; Zoran Đinđić je govorio o onima koji nisu čuli da je pao Berlinski zid.

Iako je u njemu SPS imao potpunu dominaciju, iako je bilo predratno vreme i sa svih strana bujali nacionalizam i mržnja, analitičari tog vremena kažu da je prvi višestranački parlament Srbije u odnosu na današnji, naprednjački – ličio na Dom lordova. I po tome što je u njemu bilo opozicije, i po kvalitetu narodnih poslanika i skupštinske diskusije.

Tadašnja empirijska istraživanja su pokazala da su glasači SPS-a bili skloni nacionalizmu, autoritarnosti i nostalgiji za socijalizmom. Nacionalizmu su, međutim, bili skloni i oni koji su glasali za SPO i DS. Opet slična situacija kao danas, tri decenije i kusur posle.

PREDSEDNIČKI IZBORI: Rezultati na predsedničkim izborima bili su još više poražavajući za opoziciju. Već uveliko formatiran kao otac nacije, nepokolebljivi rodoljub koji vozi „jugo“ i zalaže se za interese Srba diljem sveta, Milošević je odneo ubedljivu pobedu već u prvom krugu, osvojivši bezmalo 3.300.000 ili 65,34 odsto glasova. Iza njega je bio, u tom trenutku izrazito nacionalistički opredeljen, Vuk Drašković, koji je zaradio nešto manje od 825.000 ili 5,52 odsto glasova, dok je umereni, liberalni i proevropski orijentisan političar, kandidat građanske Srbije, istoričar Ivan Đurić – imao tek nešto više od 270.000 glasova ili 2,18 odsto. Vojislav Šešelj, koga je predložila grupa građana, osvojio je 96.277 ili 1,91odsto, manje nego lider sandžačkih Muslimana Sulejman Ugljanin sa 109.456 ili 2,18odsto.

Karakterističan za ove izbore bio je veliki broj kandidata u trci za predsednika, čak trideset dvoje (jedna žena), od kojih su mnogi imali zadatak da zbunjuju i zabavljaju glasače. Uglavnom su to osobe koje su osvojile simboličan broj glasova, manje nego što im je trebalo za kandidaturu. Ogromna većina njih ubrzo je nestala sa javne scene. Ostao je samo Nikola Šećeroski, ali više kao simbol jednog vremena, ismevanja i obesmišljavanja demokratskog procesa, neka vrsta Belog Preletačevića mnogo pre Belog Preletačevića. Interesantno je da je najmanje glasova osvojio Hercen Radonjić (samo 847) iz Crvenke, koji nije zauvek propao u anonimnost. Bolji poznavaoci političkih prilika pamte ga kao dugogodišnjeg odbornika u Skupštini Opštine Kula, koji je sve ove godine, pa do smrti, bio poznat po ekscentričnim nastupima i ultranacionalističkim stavovima. Analitičari kažu kako su SPS i Milošević uspeli da ostvare ubedljive izborne rezultate pre svega zbog toga što su se, mnogo pre drugih, uverljivije i žešće dokopali nacionalizma, koji je bio karakteristika skoro svih postsocijalističkih društava u tom periodu. Oni su praktično okupirali prostor koji je trebalo da zauzme opozicija. Važan faktor je bio i to što su nacionalizam uspešno kombinovali – što je dobitna kombinacija svih ovih godina – sa socijalnom demagogijom. Naravno, ne treba zanemarivati ni izrazito jak javno-državni aparat koji je stajao iza njih i kontrolu medija koja je takođe konstanta elita na vlasti, a koja je popustila samo u periodu od 2000. do 2012. godine. Dok se Milošević oslanjao na kontrolu i instrumentalizaciju državnih medija, Vučić svoju propagandu zasniva na privatnim medijima koji su beskrupulozniji, a koji se takođe na različite načine nalaze na državnim jaslama ostvarujući enormne prihode.

Što se tiče javno-državnog aparata, mora se reći da je Srbija u tom pogledu (i Crna Gora) najgora od sve dece. I u drugim državama je ovaj aparat bio izuzetno moćan, ali ipak se skoro svuda desila promena vlasti. Vrlo je moguće da je ovo pitanje aktuelno i danas. I možda je odgovor identičan na oba pitanja: kako je moguće da Milošević i SPS osvajaju tokom devedesetih punu izbornu dominaciju pored svih problema sa kojima se suočavalo ondašnje društvo (koje ipak nije moglo da prihvati NATO bombardovanje) i kako je moguće da je Aleksandar Vučić i njegov SNS danas apsolutni gospodar naših života? Sa njima odista nema neizvesnosti.

IZBORNE NEPRAVILNOSTI I SLABA OPOZICIJA: Prema svedočenju tadašnjih političkih aktera, opozicija u Srbiji je te 1990. godine bila veoma slabašna. U pitanju su bili mahom politički entuzijasti koji su počinjali od nule, bez velikog partijskog članstva i razgranate partijske mreže, a sa druge strane imali protivnika sa celokupnom državnom infrastrukturom. Nešto slično kao danas. Kao danas, karakteristična su bila prepucavanja i razne smicalice između opozicionara, koje su režimski mediji veoma rado prenosili. Vlast je držala pod kontrolom medije, a opozicija je svoju snagu koncentrisala kako bi bila zastupljena na RTS-u. To je bilo razumljivo u ono vreme, jer je televizijska medijska scena bila oskudna i državna televizija je imala ogroman uticaj. Manje je razumljivo što se opozicija i danas, kada zahteva regularne medijske izborne uslove, koncentriše na RTS, uza svu eksploziju medija koja se desila u međuvremenu. Goati u pomenutoj knjizi spominje da je opozicija na početku višestranačja u izbornim programima na RTS-u, za razliku od današnjeg doba, bila relativno dobro predstavljana, ali da je problem bio u ukupnom informativnom programu, u kojem je dominiralo ono što se danas zove „funkcionerska kampanja“.

Naravno da je i tada bilo brojnih izbornih nepravilnosti na koje je opozicija ukazivala, čak preteći da će izbore bojkotovati. Za razliku od današnje beskompromisne vlasti, socijalisti su 1990. u nekim stvarima popuštali opoziciji i prihvatili neke njene predloge za poboljšanje izbornih uslova. Zbog tog popuštanja, ali i zbog toga što je preovladalo mišljenje da prvi višestranački izbori predstavljaju tek etapu u demokratizaciji društva, opozicija je ipak donela odluku da izađe na njih. Bez obzira na moćnu javnu i tajnu državu, čini se da su pritisci na birače bili ipak manji nego danas. Ukazivalo se i tada na višestruko glasanje, na manipulaciju prilikom prebrojavanja glasova i zloupotrebu glasanja pisanim putem. Pritom, opozicija nija mogla da efikasno kontroliše sva izborna mesta, pogotovo ne ona na Kosovu. Međutim, sama činjenica da je opozicija učestvovala na izborima smanjila je kredibilitet njenih primedbi, pa su međunarodne organizacije i posmatrači ove izbore proglasili „slobodnim“.

SLUČAJ PEKIĆ: Kao primer kako Srbija uvek bira pogrešno, i to katastrofalno pogrešno, često se navodi slučaj ponovljenih izbora u beogradskoj opštini Rakovica. Kada je 1991. poslanik SPS-a, književnik Miodrag Bulatović preminuo, za njegovo mesto su se nadmetali ratni zločinac u najavi Vojislav Šešelj, auto-mehaničar Radoš Karaklajić iz SPS-a, pisac Borislav Pekić u ime DS-a i profesor Jovan Marjanović iz SPO-a. SPS je po naredbi Miloševića svoju infrastrukturu ustupio Šešelju, a radi njegove lakše prohodnosti kandidovao je slabog kandidata koji je pritom bio osuđivan za krađu. U drugi krug su prošli Šešelj i Karaklajić. Šešelj se tada dokopao skupštine i nismo ga se oslobodili do dana današnjeg, a njegovi učenici su u međuvremenu proždrali i državu i opoziciju, pa i SPS.

Veliki Pekić je govorio da se nije pokajao što je učestvovao na izborima. Govorio je da nije ni verovao da ima šanse mada je učinio sve što je mogao, i danonoćno špartao Rakovicom razgovarajući sa građanima. „Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu“, rekao je. I prevario se. U Srbiji se pobede ne dobijaju ni za decenije. I sada smo tu, što se demokratije tiče, gde smo bili početkom devedesetih, a možda je situacija i gora. U svakom slučaju, u međuvremenu smo ostali bez ikakve nade.