Hteo sam da se iznad gomile uzdignem uz pomoć gomile

„Kao u košmaru nekom prođoše mi najbolje godine. Bio sam najčitaniji pisac, ali i najviše grđen. Predvodio sam otpor ratu i državnom teroru. Predvodio sam stotine hiljada ljudi. Klicali su mi: ‘Vuče, Vuče’, i ‘Svi, svi, svi’. Zvali su me Srpski mesija, Srpski Jeremija, Kralj trgova… Dvaput hapšen i zlostavljan. U čitavom svetu sam bio rado priman, ‘srpski Havel’, ‘srpski Mandela’… Sa radošću sam odlazio u tuđe prestonice, a sa zebnjom se vraćao kući. U Srbiji sam bio sumnjiv i obeležen… Iz istorije sam znao, a svojim preživljenim iskustvom u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine.“

Pred nama je Meta, gorka ispovest Vuka Draškovića, koji se posle 14 godina vratio pisanju. U razgovoru za „Vreme“ lider nekada najjače opozicione stranke u Srbiji kaže da mu je bilo veoma bolno i teško da napiše ovu knjigu, ali da je to učinio zbog onih stotina hiljada ljudi koji su išli za njim, zbog istine, pre svega zbog onih koji bi, on veruje, danas bili živi da nisu bili u njegovoj blizini: „Smrt namenjena meti kosila je i pored mete. Zbog toga što sam živ, a oni nisu, osećam se krivim pred njima i pred njihovim porodicama.“

„VREME„: Meta se pojavila na sedmu godišnjicu petooktobarskih promena. Uveliko simbolično…

VUK DRAŠKOVIĆ: Kada je Milošević konačno oboren, ja sam njegovom slomu doprineo više od ikoga, a on je meni i mojoj porodici i stranci naneo više zla nego bilo kome u Srbiji, Srbija se odrekla mene i stranke koju sam vodio.

Od devedestih do 5. oktobra 2000. godine nema nijednog mitinga, nijednih demonstracija, nijedne bune protiv režima, a da ja nisam vodio bunu. Peti oktobar nije nikao iz nekog žita posejanog 4. oktobra. Petooktobarskog prevrata ne bi bilo da nije bilo 9. marta, Vidovdanskog sabora, tromesečnih protesta, hiljada demonstracija, da nije bilo onih kolona potlačenih, uhapšenih, pretučenih… Ja sam početkom godine lidere DOS-a okupio ovde, u prostorijama SPO-a, da se dogovorimo kako da konačno srušimo režim. Bukvalno sam ih vukao za rukav, mnogi nisu govorili, mrzeli su se… Jedina buna protiv režima, a da mene nije bilo su demonstracije od 5. oktobra 2000. godine. Posle atentata bio sam u kućnom pritvoru u Budvi i prvi put sam posmatrao šta se događa.

I tada je napravljen pakt sa đavolom, dogovor sa Pavkovićem, Markovićem i Legijom… Možete li zamisliti da Žukov pred Berlinom traži dogovor sa Gebelsom i Geringom da bi oborio oborenog Hitlera? Pobednici 5. oktobra sklopili su dogovor sa Legijom, sa Pavkovićem i sa Radomirom Markovićem, ljudima koji su bili temelj Miloševićevog režima. Nije bilo bezuslovne kapitulacije režima. Ne ide mi u glavu kako se moglo desiti demokratskim snagama Srbije da posle oktobarskog sloma Miloševićevog režima prihvate da na izuzetno značajnom položaju ostane komandant Miloševićeve jedinice smrti?!

Kada sam se posle stotinu i petnaest dana prinudnog izgnanstva i kućnog pritvora vratio iz Budve u Beograd, zahtevam na sastanku lidera DOS-a koji je sazvao predsednik Srbije Milan Milutinović smenu i hapšenje Radomira Markovića.

Kako su ostali reagovali?

Za smenu me podržava i Zoran Đinđić, ali novi vrhovni komandant Vojislav Koštunica poručuje: „Da, da, ali moramo voditi računa o kontinuitetu, legalizmu i stabilnosti države. Ne smemo obezglaviti Službu i Vojsku, na jugu Srbije je pobuna albanskih terorista!“

Ostali slušaju, mršte se, žure, čekaju ih važni poslovi.

Moji dragi opozicioni saveznici postali su otirač za krvave tragove i zločine Legije, Markovića i Pavkovića. I otuda je proizašlo sve zlo ovih poslednjih sedam godina. U tom paktu sklopljenom sa đavolom tražite uzroke ubistva premijera Đinđića. U današnjoj Srbiji se, kao ni u jednoj zemlji Evrope, ubice i zločinci slave kao heroji. A o tome se ćuti.

A on, neću ni ime da mu izgovorim, doživljava najveću medijsku promociju u istoriji Srbije. Čitamo izjave naših ministara i takozvanih slobodnih analitičara da on na to ima pravo u ime načela slobode. U civilizovanim zemljama advokati brane zločinca, ali se zločin ne sme braniti. A sve je to zato što nije bilo bezrezervne kapitulacije režima. I još nije kraj, ovde zlo još nije pokazalo svoje pravo lice.

Pišete da vam je atentat u Budvi zadao fatalan udarac…

Tada se sve okrenulo i protiv SPO-a i protiv mene lično. Atentatori me nisu ubili, ali sam ja bio moralno ubijen. Moji opozicioni saborci koristili su glasine Službe državne bezbednosti zasnovane na činjenici da me profesionalac iz eskadrona smrti koji je pucao na mene osam puta, pogodio samo dva puta, i samo me lakše povredio. U ovome su videli mogućnost za veliku manipalaciju pa su počeli da šire priče, možda žešće i nepoštenije od službi, da nikakvog atentata nije ni bilo, da sam sâm sebi pucao u glavu da sebi podignem jadni, krvavi politički rejting i da očerupam poslaničke mandate DOS-a.

I tako, oni koji su sedeli po kabinetima i ništa nisu rizikovali, nisu učestvovali u demonstracijama, začelje desetogodišnje bune, okitili su se lovorovim vencem. Zasluge za sve borbe, sve muke i sve žrtve koje smo podnosili čitavu jednu deceniju pripale su drugima… U Srpskoj trilogiji Steve Jakovljevića ima jedna rečenica koja otprilike kaže: kada se probija front na čelu su najbolji, najhrabriji, komandanti, na začelju kolone trgovci, liferanti, prevaranti, zabušanti… Kad se oglasi pobeda i komanda „nalevo krug“, onda ta kolona u slobodu ulazi u obrnutom poretku.

SPO i mene snašlo je nešto slično što je snašlo srpsku vojsku posle pobede u Prvom svetskom ratu i svih žrtava koje su podnele Srbija i ta vojska: solunci su prosili posle rata, a začelje kolone se nikada nije tako naglo obogatilo…

I tako, posle atentata u Budvi sve je krenulo nizbrdo: gurali su me, i gurao sam se, u bezizlaz. Odlučili smo da predložimo Vojislava Mihailovića kao kandidata DOS-a za predsednika Jugoslavije. Nije se znalo da li će Koštunica prihvatiti Đinđićev predlog da on bude taj kandidat. Pritiskali su me i iz inostranstva i iz stranke da odustanem. Nisam hteo da ga se odreknem, kao što su se saveznici odrekli njegovog dede. A i Koštunica je konačno procedio „da“. Ja sam se inatio i naplaćivao svoj dug. Mislio sam, njegovi glasovi će u drugom krugu ionako otići Koštunici. Uvideo sam svoju grešku. Kasno.

Da li su vas lideri opozicije zvali posle atentata u Budvi da vide kako ste, šta se to desilo?

Ne! Zvao me je samo Žarko Korać. Dobijam telegrame osude zločina od Igora Ivanova, Jorgosa Papandreua, Konstantina Micotakisa, Romana Prodija, Madlen Olbrajt, Dore Bakojani, Dimitrija Rupela, Havijera Solane, iz Jelisejske palate, Ujedinjenih nacija… Iz Beograda mi nema ko da piše… Nisu me zvali, ali su davali izjave medijima i osuđivali me! I to je jedan deo Srbije poverovao…

Ni Đinđić ni Koštunica, niti iko drugi, nisu morali da dođu u Budvu. Dovoljno je bilo da me nazovu i pitaju kako sam i šta se desilo. Želeo sam, nadao sam se da će to učiniti. Umesto tog ljudskog čina solidarnosti, dobio sam neljudske optužbe.

Slično je bilo i posle zločina na Ibarskoj magistrali…

Samo je Nova demokratija Dušana Mihajlovića saopštila da je reč o organizovanom zločinu. Mihajlović je bio jedini opozicioni lider koji je došao u moju kuću da izjavi saučešće. Mnogi drugi nisu poslali ni telegrame, a poslali su toliki predsednici vlada i ministri iz Evrope i sveta. Saučešća koja nisam dobio od mojih prirodnih političkih saveznika u Srbiji, dobio sam od nekih ljudi iz Socijalističke partije. Tako mi je grčki ambasador u Beogradu preneo saučešće predsednika Srbije Milana Milutinovića, uz žaljenje da nije smeo od Miloševića da pošalje zvaničan telegram!

Za stranku Vojislava Koštunice to smaknuće je bilo „saobraćajni udes“, DS i Savez za promene likvidaciju četiri čoveka, čiji je cilj bila likvidacija mene, označavaju kao „nerazjašnjenu pogibiju“, Šešelj i radikali traže vezu između „pljačke Beograda“ i smaknuća na magistrali.

A Srpski pokret obnove?

Stranka svih demonstracija nije nigde povela demonstracije. Ponašala se prestrašeno i kao skamenjena. Ja sam bio poluživ, a oni su izgleda čekali da ih ja zovnem i povedem na ulice… Svoj strah, koji je svojstven svakom čoveku i koji je razumljiv, zaogrtali su u izgovor da je ostala opozicija izdala. To je bila istina, ali ta istina je imala i fatalnu pozadinu. Za ogromnu većinu ljudi u Srbiji, robovski naviknutu na zločine države, Ibarska magistrala je bila „državni posao“ u koji se nije smelo dirati.

Mnogo pišete o svesti „rajetinskog naroda„, ne ostajete dužni ni ovom našem svetu, ni mentalitetu, ni političarima, ni intelektualcima…

Ne štedim nikoga, ni sebe. Za naš narod država je nedodirljivi i nevidljivi Kiklop koji ubija svuda i koji laže na svim jezicima. Srpska intelektualna i politička elita tada je bila, a i sada je, naročito opčinjena Službom državne bezbednosti i njenim tajnim poslovima, tajnim procenama, tajnim dosijeima, tajnim operacijama. Ma, još daleko pre Branislava Nušića, špijun je bio najslavnije srpsko zanimanje. Kao da je neko opšte uverenje: „Ne petljajmo se u to. Služba je služba.“ Tim marvinskim virusom inficirani su i naši seljaci i naši akademici. I svako, od čobanina do političara, i samog kralja nekad, a predsednika Srbije i premijera danas, želi da ima svoju službu i koristi njene usluge.

Vi u Meti priznajete svoje greške, toga nema u našem političkom životu. Priznajete da su vas do očajanja dovodile vaše mane, da ste imali neodoljivu potrebu da dokazujete svoju hrabrost i svoju dobrotu, da niste znali da birate prijatelje i saradnike…

Dobro sam upoznao taj hor svojih prijatelja, suviše uplašen da rizikuje u borbi, suviše nepošten da ne bi varao i podvaljivao, suviše gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih…

Naravno, moja je krivica što su mi takvi bili i leva i desna ruka.

Plaćao sam i zbog svoje uobrazilje da sve što kažem mora biti kazano na poseban način… Bilo je toga… U želji da budem zabavan i zajedljiv omakla mi se i ona glupost kad sam posle posete Miloševiću (kada sam pozvan na konsultacije oko formiranja vlade, SPO je bio u parlamentu druga stranka po snazi) rekao da je „predsednik šarmantan i duhovit čovek“, pa sam tek posle dramske pauze dodao „tvrdi da ne gleda televiziju koju uređuje“. E, bila je to tema za ruganje… (Pogledati okvir „Kod Miloševića“, prim. S.A.)

Neke svoje poteze koje većina ocenjuje kao velike greške pokušavate da razjasnite, ulaz u Miloševićevu vladu, na primer…

Svi su me zbog toga psovali. Danas mi mnoge javne ličnosti, političari, vlasnici raznih agencija priznaju da shvataju da ne bi bili živi da ja onda nisam ušao u saveznu vladu. Ja sam zaustavio uvođenje smrtne kazne i prekih sudova, dizao sam glas protiv zločina nad albanskim civilima na Kosovu i njihovog organizovanog proterivanja u Makedoniju i Albaniju.

Zašto to ne citirate tačno u knjizi?

O svemu tome postoje stenogrami. Na Studiju B sam izjavio da su Ćuruviju ubili državni teroristi, novinare sam prozvao zbog njihovog kukavičluka. Nekada slavne prestoničke novine nisu htele, ili nisu smele, da objave šta sam ja kao potpredsednik Vlade rekao o tom zločinu na konferenciji za štampu… Kada sam rekao da Srbija mora da se brani ne samo od spoljnog agresora nego i od napadača koji joj iznutra nanose rane i nepravdu, režim je rešio da me likvidira…

„VREME„: Meta se čita u jednom dahu, to je uzbudljiva, vešto napisana knjiga, ali na kraju, ukus je gorak. Kažete da Srbi trče za laži i prostotom, a beže od istine i mudrosti, da kleveću i mrze svoje najbolje, a suze prosipaju za zločincima, da su im često razbojnici heroji, da je čak i Sveti Sava pobegao iz ovog naroda od takvog jada i da je namerno čekao da umre u tuđini…

Kada sam se upustio u politiku, znao sam da sam izabrao najopasniju ulicu. Znao sam da je laž u našem narodu uvek bila najtraženija roba, da narod ne voli istinu, da voli prostotu…

Uzmimo za primer moj govor u Niškom polju u jesen 1990: sto hiljada ljudi oduševljeno kliče, a ja ih molim da me u tišini saslušaju. Otvoreno poručujem šta će se desiti ako na izborima, zakazanim za 9. decembar te godine, opet pobedi Slobodan Milošević. Naređao sam dugački spisak crnih događaja… gurnuće nas u rat, ratovaćemo kriminalno i na sramotu svoje vojničke tradicije, narod žrtva, nastradao u Jadovnu i Jasenovcu predstaviće kao dželata, sve naše pobede pretvoriće u poraze, pa će Slobodan Milošević izgubiti i Prvi balkanski i Drugi balkanski rat, Jugoslavija će se raspasti, svet će Srbiju optuživati da je glavni krivac, bićemo prezreni, bićemo izolovani, protiv nas će biti čak i Rusi, na kraju će nas bombardovati…

Narod koji mi je pre početka govora skandirao, zbunjeno ćuti. Zbunjeni i oni oko mene. Šta mi bi? Poručuju mi, nisi sve ono smeo reći. Neki iz SPO-a su, međutim, mislili da je niški govor bio odličan, da ga treba štampati, deliti, ponavljati… Ali, ljudi su se počeli okretati od nas. Nisu hteli da čuju tu gorku istinu… Čak su mi i seljaci govorili: „Mnogo crno govoriš. Laži, Vuče!“

Crnjanski kaže da se u srpskom narodu sve lako i brzo zaboravlja. Da li se i time može objasniti velika popularnost radikala?

To je jedino razumno objašnjenje za neslućenu podršku Šešelju. Po prašnjavim putevima i zadimljenim mehanama sretao sam žalosne Srbe iz Krajine, odrpane i polužive, bez zavičaja, bez svojih kuća, bez ičega svog, čak i bez zuba, kako pijani zapliću nešto u slavu Vojislava Šešelja. Znaju, govorili su, da je Šešelj skrivio njihove jade, ali ga glasaju, jer vole kad priča o Velikoj Srbiji i njenoj granici kod Karlovca i Ogulina…

Uvodno poglavlje ste nazvali „Izgubljene godine„. Da vreme može da se vrati, šta biste radili drugačije?

Bojim se da bi se sve ponovilo, bio bih prvi u opoziciji, prvi u okršaju sa režimom. I opet bih imao najveću odgovornost, opet bih bio prvi na meti svih, opet bih podnosio najveće žrtve i opet bi sve bilo uzalud… Sigurno se ne bih odrekao nijedne od svojih mana, kako ih je razumela većina naroda u Srbiji. Sigurno bih govorio ređe i govorio tiše. Možda ne bih narodu otvoreno, u lice, kazivao onoliku količinu istina, neki to nazivaju i proroštvom. Upravo sam zbog tih istina, verujući da će to biti najbolji lek za moju naciju, najviše i stradao.

Kada sam ušao u politiku, znao sam da sam ušao u najopasniju ulicu. Znao sam da je laž u našem narodu uvek bila najtraženija roba. Ja sam u politici govorio sve što sam mislio o ratu, o Vukovaru, o Kosovu. Ne mogu da razumem ni Demokratsku stranku ni Demokratsku stranku Srbije zbog čega od naroda kriju istinu da smo mi 1999. godine u Rambujeu imali, u onim okolnostima, sjajnu ponudu koju Milošević odbija. Odbijaju je i Šešelj i Mira Marković. To im se oprašta. A onda se narodu prodaje laž da hoćemo da zadržimo ono što nam je oduzeto još 1999. aktom o kapitaluciji koju je Milošević potpisao.

Ja od 1996. godine poručujem: više od autonomije, manje od samostalnosti. Na kraju sam kao ministar inostranih poslova ovu formulu sveo na veoma jasnu ponudu međunarodnoj zajednici i albanskoj strani: jedna Srbija, dva sistema, insistiramo na dve stvari: na punoj zaštiti Srba i drugih nealbanaca, našeg religijskog, istorijskog i kulturnog nasleđa na Kosovu (što međunarodna zajednica nikada nije ni dovodila u pitanje), kao i na zadržavanju svog imena i svojih granica prema Albaniji i Makedoniji. Jedna država, dva sistema. Kao Kina i Tajvan. Nisam optimista: nismo propustili nijednu priliku da propustimo priliku.

Mislio sam da narodu treba govoriti istinu. Nisam hteo da ljude hranim mržnjom, da govorim primitivno, da ih guram u smrt i izbeglištvo.

I to sam činio iz najboljih namera. Kažnjavan sam od naroda i birača zbog svojih vrlina, a ne zbog mana.

U Meti ste samo okrznuli vreme posle petog oktobra. Zašto o tome ne pišete?

O tome ne pišem ne samo zbog vremenske distance nego zbog toga što mi je bilo i suviše teško. Ništa se nije ostvarilo od mojih ideala. Da sam znao da će se sve ovako završiti, prstom ne bih mrdnuo, a mnogi ljudi bi možda bili u životu. Nema više one velike i zajedničke države čiju smrt nisam hteo, a nema ni Srbije koju sam sanjao. Danas je ovo zemlja izbeglica, sirotinje i obesnih šeika koji su bogatstvo zgrnuli u krvi i pljački, u ovoj zemlji sve je na prodaju, a beščašće i pljačka su najveći na vrhovima. Nema državne strategije i vizije. U Srbiji se stvorila nova kasta, partiokratija čiji je cilj raspodela plena, pa su se ujedinili i pozicija i parlamentarna opozicija, i antievropejci i Evropejci, i rusofili i amerikanofili. Njihove takozvane podele i čarke su puka prodaja magle. Kada je poruka biračima da glasaju za „ovo“ da se ne bi vratilo „ono“, onda je to zapravo uvreda za sve one godine naših snova i naše borbe. Valjda za „ovo“ treba da glasamo jer je bolje!?

Neki će, posle čitanja Mete, priznati da sebe niste štedeli, ali da ipak preterujete u tom ruženju naroda…

Ma ne preterujem, nažalost. Evo vam jednog primera: pre pisanja Noža i Molitve razgovarao sam sa mnogo mojih Hercegovaca. Pitao sam ih između ostalog, koja ih je to sila krajem ‘41. i početkom ‘42. okrenula od velikih zaljubljenika u kraljevinu na drugu stranu. Bio sam šokiran njihovim odgovorom. Kažu: „To je sve zbog pegle…“

Kakve pegle?

Kažu, poverovali su u priče partizanskih komesara da Staljin ima neke ogromne pegle koje će izravnati hercegovačka brda i krš i pretvoriti ih u plodne ravnice… Tu je onda i priča o boljševičkim ovcama čiji rep možeš šišati i seći, a on opet izrasta i daje ti onoliko i vune i mesa… Ja o tome pišem u svojim romanima… Sejači laži sjajno uspevaju u našem narodu. Šta je drugo nego „pegla“ Miloševićeva bajka o švedskom standardu, šta je drugo nego „pegla“ krilatica o granici Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica? Pa onda naftna nalazišta u Stigu, pa Teslino tajno oružje kojim ćemo uništiti NATO? Dobro prolaze i prodavci briselskih „pegli“ koji su lansirali priču da ćemo najkasnije do 2005. ući u Evropsku uniju, pa priče o milijardama evra i masovnom zapošljavanju… Sad jedan proriče tačan datum našeg ulaska u EU… Narod voli da sluša bajke, ili laži, zovite to kako hoćete, a ja nisam spreman da se menjam. Danas ovde najbolje prolaze političke partije koje nude laž, glupost i to na prost način. Nastojao sam da se uzdignem iznad gomile. Nažalost, činio sam to uvek uz njenu pomoć.

Gorki ste, vrlo razočarani… Kažete da posle Ibarske magistrale živite slučajno, „na veresiju„… Ima li, Vuče, povratka u politiku?

Ne mogu da izađem iz politike jer ne možemo da izađemo iz tragike. A ne mogu da izađem ni iz literature, jer u njoj mora da bude bar onoliko tragike koliko je ima u životu.

Kod Miloševića

„Pa, vi divno izgledate!“, kaže mi, i dugo drži moju ruku u njegovoj, gledajući me, netremice, u oči. „Ima ljudi koje neće kamera, pa na televiziji, kao vi, a i kao ja, izgledaju grozno. A ima i onih koji kao Jagoš Purić… sigurno znate Jagoša Purića“, tek mi tada pusti ruku i pokaza da sednem. „Jagoš je ružan, baš ružan i pegav, da mu orah čovek ne uzme iz ruke, a na televiziji deluje kao engleski lord“, povuče pantalone uz noge i nekako se raskreči. „Šta ćete da popijete?“

„Kafu i vodu.“

„Da znate da mi je drago. I da znate nešto što naročito želim da vam kažem. Ono što je bilo letos sa vama i vašom suprugom… onaj zatvor i batine“, nagnu se prema meni sa grimasom ogromnog žaljenja. „Kunem vam se u moju Mirjanu, Mariju i Marka da ništa o tome nisam znao i da sam, čim sam saznao, pomilovao vas oboje!“, zabečio se u moje lice i čeka šta ću da kažem.

Čekam i ja. Ne mogu da verujem. Nije to neka sitna laž, nego uvreda samog razuma. Pomišljam da ustanem i da mu skrešem da je čudovište koje više nikada ne želim da sretnem. Lomim se, lomim, i prelomim. Naopako i po mene sramno, reći će mi kod kuće Danica i mnogi prijatelji. Cinično otmeno, ocenjivaće neki drugi.

„Gospodine predsedniče, ne znam o čemu govorite. Moja supruga i ja nikada nismo bili u zatvoru i nikada nismo mučeni. Vi ste očigledno pomilovali nekog drugog!“

Oči mu promeniše sjaj, povuče se ona maska žaljenja, a uši, najpre uši, napade crvenilo. Potom, i čitavo lice.

„Važno je da vi dobro izgledate. Baš dobro. Izbegavajte televiziju. Verujte da vas televizija nagrdi.“

„Nagrdi, ali i nagradi vilom na Ženevskom jezeru.“

„Kakvom vilom?“

„Onom koju sam kao, kao agent CIA, dobio od Amerikanaca. Vilom vaše Štule na vašoj televiziji.“

„Verujte, prvi put za to čujem. Nikad ne gledam televiziju“, opet pocrvene.