Dnevnik jedne mladosti

Ovih dana i nedelja navršava se deset godina od najvećeg talasa hapšenja, privođenja i maltretiranja članova Narodnog pokreta Otpor u Srbiji. Sve je počelo tako što je na nekadašnji Dan bezbednosti, 13. maja 2000. godine, na Novosadskom sajmu ubijen predsednik Izvršnog veća Vojvodine i funkcioner Socijalističke partije Srbije Boško Perošević. Na njega je pucao izvesni Milivoj Gutović, Peroševićev prvi komšija iz sela Ratkova, navodno zbog sukoba oko nekakve međe. Režim, već nervozan zbog sve veće popularnosti pokreta koji je počeo kao studentski, a onda prerastao u „narodni“, koji se nije zalagao da dođe na vlast, već je samo želeo da stara ode, pokušao je da „nakači“ Otporu krivicu za pripremanje i organizaciju ovog ubistva. U Gutovićevoj kući, navodno, pronađeni su plakati i drugi propagandni materijal Otpora, a MUP je dan nakon ubistva izdao saopštenje u kom je rečeno da je „nesumnjivo“ i „prema sopstvenoj izjavi“ Gutović bio „aktivista organizacije Otpor i Srpskog pokreta obnove i da je bio u bliskim odnosima sa nekim njihovim članovima i simpatizerima za koje se raspolaže podacima da su bili podstrekači i inspiratori ovog zločina“, te da je utvrđeno da je on „boravio u inostranstvu i da je održavao kontakte sa stranim državljanima“. Deset godina kasnije, teško je prisetiti se ondašnje svakodnevice i ondašnjeg jezika kojim su se služili mediji i državni zvaničnici. Tek, u ono vreme i na onom jeziku „strani državljanin“ po značenju je bio ekvivalent samom đavolu. Za ubistvo Boška Peroševića optuženi su aktivisti novosadskog Otpora Stanko Lazendić i Miloš Gagić, koji su neposredno pre toga napustili zemlju, zbog ranijih pretnji koje su dobijali. Sklonili su se u Mrkonjić Grad u Republici Srpskoj, ali su 14. septembra odlučili da se vrate i pojave na zakazanom ročištu. Odmah su uhapšeni i pretučeni. Ubistvo Boška Peroševića, dakle, bilo je izgovor koji je režim jedva dočekao, ne bi li se obračunao sa onim što nije razumeo. Oni koji su imali priliku da celu stvar posmatraju iznutra, znaju da je za većinu otporaša ona bila dečja igra, dobar kanal za pubertetski i adolescentski bunt.

Prema evidenciji Komiteta pravnika za ljudska prava, kroz policijsku proceduru u periodu od maja do septembra 2000. godine prošlo je 2400 članova Otpora širom Srbije. Svakome od njih, između ostalog, policija je postavila identično pitanje: „Ko je ubio Boška Peroševića?“ Počelo je krajem maja, a završilo se tek nakon saveznih i lokalnih izbora održanih 24. septembra 2000, nakon kojih je usledio 5. oktobar i sve što je išlo uz njega. Suština Otpora iz 2000. godine, koja se bitno razlikuje od onoga u šta se pretvorio u naredne četiri godine svog postojanja (2004, nakon transformacije u političku stranku i neuspeha na izborima, kolektivno se „utopio“ u Demokratskoj stranci), mogla bi se sažeti u tri reči: mladost, originalnost i energičnost. Da nije bilo tako, teško da bi se ovaj pokret toliko „primio“ u narodu i dobio toliko pristalica. Ono što je začeto tokom studentskih protesta 1991. godine i razvijalo se tokom protesta 1996/97, kulminiralo je 2000. godine sa Otporom: mladi u politici dobili su status „svete krave“ antimiloševićevskog bloka, savršenstva u koje se ne dira, čija se uloga nikada kritički ne preispituje i koji nikada ni za šta nisu krivi. Na stranu to što u privatnim razgovorima mnogi političari i predstavnici nevladinog sektora i danas škrguću zubima kad se sete da im je baš Otpor preoteo nekog važnog finansijera ili što se ne zna koliko su puta pojedini novinari skakali iz kreveta i trčali da budu prisutni jer je neko od mladih otporaša upravo „pouzdano“ saznao da će im noćas policija upasti u prostorije. U javnom govoru, ipak, niko od njih neće progovoriti nijednu makar i kritičku reč za njih.

K’O VELIKI: U leto 2000. godine, Otpor se Srbijom, najviše među studentima i srednjoškolcima, proširio poput virusa. Za većinu, sve što se događalo bila je igra koju su voleli da nazivaju „borbom“ ili „revolucijom“, a u stvari je bila dobar način za kanalisanje adolescentskog i pubertetskog bunta. Umesto svađa i sukoba sa roditeljima i ostalim autoritetima, tu je bio univerzalni neprijatelj: režim Slobodana Miloševića, protiv kog se može boriti pisanjem grafita, deljenjem letaka, odlikovanjem ćurki i sličnim performans-akcijama. Verovatno bi se sve završilo na tome da upravo režim, sa svojom histeričnom reakcijom, hapšenjima, maltretiranjima i batinanjem nije „ispao glup u društvu“ i bezazlene male konspirante učinio žrtvama. Tako je sve prestalo da bude igra, Otpor je dobio društvenu težinu, a njegovi aktivisti od razbarušenih dečaka i devojčica postali deo političkog establišmenta. Oni koji su od 1998. kada je Otpor osnovan do 2000. kada su ispunili misiju sažetu u sloganu „Gotov je!“, gradili imidž mladih, energičnih, za vlast nezainteresovanih, nepotkupljivih, nezavisnih od političkih partija i bilo koje druge strukture, vrlo brzo nakon 5. oktobra pogazili su te principe. Počelo je već 2001. godine, kada su troje viđenijih otporaša, Miljana Jovanović, Dejan Ranđić i Ivan Andrić, ušli u sastav Upravnog odbora Doma omladine u Beogradu. Nastavilo se krajem 2001. kada su otporaši, u želji da se od protivnika prethodnog režima transformišu u čuvara savesti novog, organizovali akciju „Mnogo ste isti“, koja iz današnje perspektive, imajući u vidu funkcije koje zauzima većina osnivača pokreta, deluje krajnje licemerno. Konačan kraj Otpora obeležio je debakl na parlamentarnim izborima 2003. godine. Već tokom kampanje videlo se da je malo ostalo od mladalačkog poleta i originalnosti: snažne i efektne crno-bele letke i plakate zamenili su neubedljivi slogani na nebeskoplavoj podlozi, sličnoj onoj koju koristi Srpska radikalna stranka. Godinu dana kasnije, Otpor se kolektivno učlanio u Demokratsku stranku, sa izuzetkom dela svojih čelnika koji su se priklonili Libelarno demokratskoj partiji.

Glavna perjanica i simbol borbe protiv Miloševića pretvorila se u rasadnik mladih kadrova i državnih funkcionera.

NERASPOREĐENI: Deset godina nakon pada Miloševića, nije loše podsetiti se gde su i šta danas rade oni koji su tih dana smatrani uzdanicama i reprezentima svetle budućnosti koja stiže u Srbiju čim padne Sloba. Najviđeniji među njima i danas su prisutni na političkoj sceni Srbije. Međutim, ima i onih koji su od politike digli ruke, shvativši da nemaju dovoljno jak stomak. Ili dovoljno debeo obraz, svejedno. Zanimljivo je da nijedno od dvoje aktivista koji su u novembru 2000. u ime Otpora primili u Stokholmu MTV-jevu nagradu „Free Your Mind“, nisu politički aktivni. Miljana Jovanović živi u Beogradu i bavi se dizajnom, a Branko Ilić je neposredno nakon 5. oktobra otišao u SAD gde se bavi muzikom. U izjavi koju je dao za Radio Slobodna Evropa, 2008. na desetu godišnjicu osnivanja Otpora, rekao je da je još te noći u Stokholmu znao da je Otpor gotova priča: „Samo ime kaže – Otpor. Otpor je ka nečemu i nije pozitivistički pristup stvarima, otpor ne kaže – ja se borim za, otpor kaže – ja se borim protiv. Otpor se i izborio protiv jednog diktatora i parčeta njegovog sistema i onda više nije bilo razloga da postoji nešto kao takva organizacija.“

Među onima koji su digli ruke od politike nalazi se i Vukašin Petrović, nekada u unutrašnjoj organizaciji Otpora zadužen za odnose sa medijima, a kasnije sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Prema informacijama do kojih je „Vreme“ došlo, Petrović takođe živi u SAD, i, kažu upućeni, oženjen je Južnoafrikankom, po profesiji – manekenkom. Proganjani novosadski otporaš Stanko Lazendić radi u Građevinskoj inspekciji, a Subotičanin Robertino Knjur je profesor u srednjoj školi. U javnosti se prvi put nakon oktobarskih promena oglasio nedavno, kada je jedan od osnivača subotičkog Otpora, Branimir Nikolić Branči, izvršio samoubistvo (vidi okvir).

Jedan od najvećih autoriteta za mlade otporaše, Ivan Marović, takođe je u SAD, ali je u javnosti prisutan kao aktivan bloger na sajtu B92. Svojevremeno je napravio kompjutersku igricu koja predstavlja simulaciju nenasilne borbe.

Među politički neaktivnim bivšim otporašima ima i onih koji su se bacili na privatni biznis. Predrag Lečić, u Otporu zadužen za distribuciju propagandnog materijala, a istovremeno i član Srpskog pokreta obnove, danas se bavi preradom drveta. Slobodan Đinović, koji se i u otporaškim danima bavio telekomunikacijama, još 2000. osnovao je firmu Media Works, koja je bila prvi provajder bežičnog interneta u Srbiji. U maju ove godine, kompanija je spajanjem sa internet provajderima Sezampro i Neobee Net, promenila ime u Orion Telekom, a nedavno joj je dodeljena licenca za drugog operatera fiksne telefonije u Srbiji. Đinović je bio aktivan i u Centru za nenasilnu akciju koji je 2007. godine izdao knjigu Nenasilna borba, priručnik koji pored Đinovića potpisuju još dva stara otporaša, Srđa Popović i Andrej Milivojević.

AKTIVNI AKTIVISTI: Spisak onih koji se i danas na ovaj ili onaj način bave politikom i participiraju u vlasti, nešto je duži. Najduži funkcionerski staž među bivšim otporašima ima Srđa Popović, narodni poslanik u nekoliko saziva, pomoćnik ministra u Ministarstvu ekologije u vladi Zorana Đinđića, savetnik za održivi razvoj aktuelnog potpredsednika vlade Božidara Đelića i predsednik ekološkog fonda Ecotopia. Nepravedno optuženi za ubistvo Boška Peroševića Miloš Gagić danas je predsednik Izvršnog odbora pokrajinskog odbora Demokratske stranke i poslanik u pokrajinskom parlamentu. Jedan od najviđenijih novosadskih otporaša, Vlada Pavlov, zaposlen je u Ministarstvu spoljnih poslova, sa službom u Ambasadi Republike Srbije u Kanadi.

Poslanik u Skupštini Srbije je i Srđan Milivojević, glavna perjanica kruševačkog Otpora, poznat po svojoj energičnosti i živopisnom načinu izražavanja. Otporaška energija i neposrednost nisu ga napustili, pa i danas često zazvuči kao neko ko ne participira u vlasti.

Jedan od osnivača Otpora je i Ivan Andrić, koji je u ono vreme bio član Građanskog saveza Srbije. U nekoliko navrata narodni poslanik i član različitih skupštinskih odbora, danas je član Predsedništva Libelarno-demokratske partije. LDP-u se priklonio i Dejan Ranđić, koji je danas na čelu beogradskog ogranka ove stranke i šef odborničke grupe LDP-a u Skupštini Beograda. Ova dvojica su 2001. godine zajedno osnovali marketinšku agenciju „Gistro advertising“, među čijim klijentima su Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo zdravlja, Biro za komunikacije Vlade Srbije, Opština Vračar, Državna lutrija Srbije, Guči i Pako Raban parfemi, Sava centar, KK Crvena zvezda i mnogi drugi, među kojima i Đinovićeva firma Media Works.

COLE I NECA: U zlatno doba svog postojanja, tokom 2000. godine, Otpor je, između ostalog, bio poznat i po svojoj linearnoj strukturi, organizaciji u kojoj nema hijerarhije i niko nije glavni. Međutim, onima koji su imali prilike da taj sistem upoznaju iznutra, dobro je poznato ko su bili alfa i omega pokreta i koga je trebalo zvati kad nešto zatreba, bilo da je reč o novcu, prevozu ili o tome kako reagovati u određenoj situaciji. U ono vreme, zvali su ih Cole i Neca. Danas su Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, i Nenad Konstantinović, predsednik Administrativnog odbora Skupštine Srbije. Braća od tetaka, aktivni u vreme studentskih protesta 1996/7, spadaju među najzaslužnije za osnivanje Otpora. Nekadašnje prostorije Otpora, smeštene u Knez Mihailovoj ulici, iznad restorana „Grčka kraljica“, u vlasništvu su Homenove porodice. Dok Homen poslednjih godinu dana nastoji da pronađe kosti Draže Mihailovića i obaveštava javnost o uspesima Vlade na polju borbe protiv organizovanog kriminala, začinjene izveštajima o tome ko sve radi o glavi visokim državnim funkcionerima, Konstantinović zadaje glavobolje poslanicima Demokratske stranke Srbije, jer nikako ne oduzima mandat Draganu Šormazu koji je napustio ovu stranku. Paralelno sa tim, bori se sa optužbama nekih ozbiljnijih dnevnih listova da se zalaže za promenu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koja bi funkcionerima omogućila da zadrže više funkcija.

Sve u svemu, oni koji su nekada važili za nadu, garanciju svetle budućnosti i pokretačku snagu koja će nas odvesti ka boljem sutra, teško da su opravdali očekivanja. Budućnost je došla i nije baš svetla, a mlade nade, koje su se nekada borile protiv, a ne za, na kraju su se, po svemu sudeći, odlučile za sebe. Iako su se sa aktivizma prebacili na visoku politiku, teško da su u nju uneli ikakvu svežinu. Podmlađivanje srpske političke scene koje je sa njima nastupilo, ima dejstvo slično botoksu: zateže lice i pegla bore, ali izaziva paralizu i ne uklanja umor.

Srđan Milivojević

Ivan Andrić

Momčilo Veljković (uz okvir »Požarevačka tragedija«)

Radojko Luković (uz okvir »Požarevačka tragedija«)