Centar u Prokopu

Kako, uopšte, stići do Prokopa bilo je prvo pitanje koje je ekipa „Vremena“ sebi postavila dok se pripremala za reportažu. Odgovor je bio logičan i jedini racionalan – BG vozom. BG voz je sistem gradske železnice koji je počeo da radi 2010. godine i do danas su delimično, uz ogroman napor, rekonstruisane dve linije: Batajnica – Ovča i Beograd centar – Resnik. Te dve linije su postojale i imale duže trase pre više od 30 godina, dok se to još zvalo Beovoz.

Dogovor je bio da se jedan član ekipe „Vremena“ ukrca u BG voz na stanici Tošin bunar, a drugi da se priključi na Novom Beogradu. Železnička stanica Novi Beograd je zapuštena, prljava i išarana grafitima. Do perona se stiže stepenicama, signalizacija je delimična, ali ne može mnogo da se pogreši – od pet koloseka u funkciji su samo dva, tako da su ostali peroni zatvoreni vratima sa metalnim rešetkama. Samo peron ka Prokopu ima nadstrešnicu. Tu je desetak klupa, na nekima nedostaju daske, a osim klupa grafitima su ukrašeni stubovi i ograde. Pikavaca ima svuda, nekoliko korpi za đubre su prepune, a u njih su bačene i ispražnjene boce auto laka. Sa krova visi jedan displej koji ne radi i jedan časovnik koji kasni.

ŠINOBUS ZA CIRIH: Zbog toga se čini da BG voz (koji je, inače, tačan) stiže u stanicu pre roka, kao i mnogo šta u ovoj zemlji. Objavljeno je sa razglasa da međunarodni putnički voz za Cirih preko Šida stiže na treći kolosek. Sa znatiželjom je reporter pogledao u pravcu starog dela grada i imao šta da vidi: stara, crvena lokomotiva, još iz vremena Jugoslovenskih železnica, vukla je dva još starija išarana vagona kakvi se mogu videti u kompozicijama na lokalnim prugama, a koje zovemo šinobus.

Kroz prozore vagona se skoro ništa nije moglo nazreti, ne zato što su stakla na njima peskirana, već samo prljava. Po svemu sudeći, u taj voz ušla je jedna mlada žena, jer kad je kompozicija napustila stanicu, samo je ona nedostajala od sedam, osam putnika koji su stajali preko puta na suncu, čekajući vozove koji saobraćaju prema zapadu. Kako je sa sobom imala veoma malo prtljaga, verovatno putuje samo do Šida, gde će se, možda, ta tužna kompozicija pretvoriti u normalan međunarodni voz. Ili će se ta transformacija desiti još dalje, negde u Hrvatskoj.

Tačno u 10.48 BG voz (iscrtan grafitima, naravno) stigao je u stanicu. Dvadesetak putnika ukrcalo se u vagone koji su za poslednjih osam godina videli bolja vremena. Jedna vrata koja odvajaju prostor između vagona nisu mogla da se zatvore. Sedišta su još uvek očuvana i skoro sva popunjena uglavnom mladim ljudima, verovatno studentima koji putuju do stanice Vukov spomenik. Klimatizacija ne radi, prozori su mali, zagušljivo je, ali se tih pet minuta koliko je potrebno do sledeće stanice Prokop može izdržati. U Prokopu ekipa „Vremena“ izlazi zajedno sa nekolicinom putnika, ostali idu dalje. Prema nekim analizama, BG vozom se dnevno preveze oko 40.000 putnika od čega četiri odsto, odnosno njih 1600, prođe Prokopom.

POSLEDNJI AUTOVOZ: Prošlog petka je „Infrastruktura železnice Srbije“ saopštila da će „od 1. jula 2018. godine u potpunosti obustaviti železnički saobraćaj u Glavnoj železničkoj stanici Beograd, kao i na pruzi Beograd Glavna stanica – Pančevački most, što je šest meseci ranije nego što je projektom bilo predviđeno“. Iste večeri, sa malo patetike i nešto više nostalgije, ispraćen je poslednji autovoz za Bar sa Glavne stanice, koja je neprekidno radila od 1884. godine. Dok se železnička stanica Zemun ne uredi za prihvat automobila, taj voz će privremeno saobraćati iz stanice Topčider, koja je dugo služila kao scenografija mnogih filmova.

Već sada se unutrašnji železnički saobraćaj odvija sa stanice Beograd centar (Prokop), a od jula će joj biti priključeni polasci i dolasci još nekoliko međunarodnih vozova. Kada se za desetak dana skoro sav železnički saobraćaj preusmeri na Prokop, postavlja se pitanje da li će ta stanica, sa svojom više nego skromnom infrastrukturom, moći da primi toliki broj putnika i kompozicija.

Ono što sada može da se vidi izgleda više nego dovoljno. Prokop ima deset koloseka, s tim što prvi i drugi nisu u funkciji iz jednostavnog razloga – na njima nema šina. Stanica je uređena staromodno i nemaštovito, dosta liči na podzemnu stanicu Vukov spomenik. Podovi i zidovi popločani su sličnim sivkastim granitom, a metalna galanterija je od prohroma. Na nekoliko mesta ostale su crne mrlje na kamenu od vode koja se, verovatno godinama, slivala sa krova.

Nije bilo više od desetak putnika na svih pet perona od kojih svaki ima sat (tačan) i displej koji pokazuje informacije o dolascima i polascima. Na koloseku devet pisalo je da se za oko sat očekuje polazak voza za Užice, i tu je već stajala mala kompozicija sastavljena od ruske crvene lokomotive i nekoliko novih vagona. U jednom trenutku, iz pravca Zemuna na isti kolosek stigla je još jedna takva kompozicija. Da li će one biti spojene u jedan „užički“ voz i gde se zapravo kompozicije sklapaju, pregledaju i remontuju, običnom posmatraču nije baš sasvim jasno. Da ne govorimo o teretnom saobraćaju, kuda ide, obilazi i gde se vrši utovar i istovar.

Platforme su povezane podzemnim prolazima koje imaju i pristupne rampe za osobe u invalidskim kolicima i putnike koji vuku svoj prtljag. U prolazu je i velika mapa Beograda sa ucrtanim svim linijama gradskog prevoza. Putnik namernik će se verovatno upitati: „Gde sam?“, na šta će mu neki cinik odgovoriti: „Što ideš nekud odakle put ne vodi nikud?“

MINIMALIZAM NA PROKOPU: Zaista, najveća primedba stanici u Prokopu je što mnogi ne znaju gde je, a i oni koji znaju ne znaju kako do nje da dođu. Kod poslednjeg koloseka broj deset smeštene su upravne prostorije stanice. To je, u suštini, jedna mala zastakljena galerija koja glumi čekaonicu, u kojoj je gusto zbijeno desetak redova od po četiri stolice, slične onima koje se mogu videti na aerodromima. Sa većine još nije skinut najlon, a sve su gurnute u jedan ćošak tako da se može sesti samo u prvi red. Niko tu ne sedi, a zimus su se putnici žalili da im je tamo hladno.

Nema ni kioska s novinama. Tu su i dva šaltera na kojima nema nikog, a ni službenici ne sede tu sve vreme. Preko puta je jedna mračna kancelarija za osoblje stanice i još jedna takva za policiju. Do kancelarije je nešto na čemu piše „Ambulanta“, a to nešto ne radi. Simetrično, do policije je kafe bar u kojem nema nikog, jer ni tu niko ne radi. A i da radi, možda bi samo jedan gost sedeo. Između svega toga su dva toaleta, pristojne veličine, nisu baš uredni, a nisu ni dovršeni. Negde su pločice otpale ili nisu nikad ni zalepljene. Sa nekoliko zidova vire kablovi na koje nije prikačen nijedan uređaj niti rasveta. Na fotelji iz osamdesetih godina prošlog veka, na kojoj je, kroz istrošeni štof, sunđer izmileo na naslonima za ruke ne sedi niko. Ta je fotelja rezervisana za osobu zaduženu za čišćenje toaleta.

Na peronu pitamo jednog dečaka kako je spustio torbu sa točkićima sa ulaza koji je desetak metara iznad. Ima li neki lift ili rampa? Zbunjeno nas gleda, jedva shvatajući pitanje i kaže da je torbu sneo u rukama niz stepenice. Na jedinom ulazu i izlazu sa stanice Beograd centar zaista nema ni lifta, ni rampe ni pokretnih stepenica.

BLIZU, A DALEKO: Prilaz stanici je, otprilike, u nivou mosta kod Ortopedskog preduzeća Rudo. Napravljen je nov, mali bulevar sa po dve trake u svakom smeru, koji od početka Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića ide paralelno sa tom ulicom do Partizanovog stadiona. Tu je i stanica autobuskih linija 36 i 34 na kojoj je bilo pet, šest ljudi. Linija 36 ide u krug preko Autokomande, Slavije, stare železničke stanice i preko Mostara se vraća do Prokopa. Druga linija vozi od Kanarevog brda, prolazi pored Prokopa do pijace Senjak.

Stvarno, kako doći i otići sa nove železničke stanice? BG voz pokriva pravce ka Zemunu i Novom Beogradu, zatim ka Zvezdari i Mirijevu, do centra se može trolejbusom od Rudog, sve u svemu, većini je potrebno da promene dva prevoza vukući prtljag bar stotinak metara ili noseći ga uz i niz stepenice. Što se tiče osoba koje se kreću pomoću invalidskih kolica, stiče se utisak da oni ili ne putuju vozom ili neko smatra da ni ne treba da putuju.

Krov stanice je, u stvari, samo još jedna u nizu ogromnih betonskih ploča koje su projektovane za grandioznu zgradu. Iz krova viri armatura koja je zalivena bitulitom, to su ona mesta koja su prokišnjavala. Da li će ikada biti dovršena monumentalna zgrada predviđena projektom od pre više od 40 godina, još uvek nije jasno. Za sada je tu mali parking, najverovatnije popunjen automobilima zaposlenih. Nema taksi stanice jer nema ni putnika. Da ih ima, bio bi bar neki „divlji“ ili „poludivlji“ taksista, sličan onima koji već decenijama saleću nesnalažljive došljake na glavnoj autobuskoj i železničkoj stanici. Zato ima biciklistička staza koja vodi do Ruda, a pored nje i jedan urbanistički „biser“ – pešačka staza širine pola metra.

A SAD ADIO: Tom stazom smo otišli na trolejbus, pa do Nemanjine ulice da obiđemo i Glavnu železničku stanicu sa koje će još nekoliko dana saobraćati međunarodni vozovi. Tamo ima 20 blagajni – san svakog ljubitelja putovanja vozom. Doduše, radi samo jedna pred kojom je stajalo četvoro ljudi. Radi i VIP šalter na kojem su tri osobe čekale da im se izdaju neke povlastice kodiranog imena. Na šalteru informacija zakačen je papir A4 formata na kojem piše: „Informacije na blagajni preko puta“. Isto piše i na staklu menjačnice pored.

Ispred perona su dve kafane sa dvadesetak gostiju ukupno, od kojih su polovina izbeglice koje ubijaju vreme dok ne nađu način da nastave put. Na jednoj klupi čekaju majka i sin, na drugoj još troje ljudi. Četvoro policijskih automobila parkirano ne samo ispred policijske kancelarije, već i pored bašte kafane.

Polovine koloseka više nema, sklonjeni su zbog izgradnje Beograda na vodi. Na horizontu četiri „monstrum zgrade“, kako ih zove arhitekta Dragoljub Bakić. Na jednom koloseku ostale su pristupne rampe za utovar automobila u autovoz za Bar, koji je u petak uveče emotivno ispraćen pesmom „A, sad adio“. Putnika skoro da nema. Stigao je i voz iz pravca Novog Sada, novi, crveni, mnogo bolji od onog „međunarodnog“ za Cirih preko Šida. Iz voza je izašlo jedva pedesetak putnika. Možda su vaši reporteri bili na obe stanice u pogrešnom trenutku, ali utisak je da se vrlo malo putnika vozi srpskim železnicama. Da je bilo sto ljudi u Prokopu, mali stanični kafić bio bi pun, kad bi radio.

Zato će, možda, i ta nedovršena i sadržajima siromašna stanica Prokop moći neko vreme da podnese da njom prođe nekoliko hiljada ljudi dnevno. Putovanje vozom po Srbiji je u mnogim slučajevima dvostruko jeftinije od autobusa. Putuje se za trećinu vremena duže, izuzetak je put do Novog Sada, dokle se zbog obnove trase oko Inđije putuje skoro dva sata. Prijatno iznenađenje je da se vozom do Užica može stići za otprilike isto vreme, oko tri i po sata, sa cenom od 666 dinara za voz (autobusom od 870 na više).

Kakva nam je država, takva nam je železnica. Kad nam je takva železnica, nije ni čudo što nema mnogo putnika. Sve dok se trase pruga ne poprave, neće biti ni dovoljno udobnih vozova ni kvalitetno razvijenih železničkih stanica. Uostalom, ko još normalan putuje iz Beograda za Cirih preko Šida onakvim „međunarodnim“ vozom?

NEMA VIŠE: Odumiranje života na »štajgi«

UŽAS PRAZNINE: Prokop