Bogata siročad

Na početku trinaeste sedmice nakon januarskih parlamentarnih izbora, portparol DSS-a Andreja Mladenović je (16. aprila) rekao da su pregovori o formiranju nove vlade Srbije „intenzivirani“ posle Uskrsa i da su u toku konsultacije o tome „kako će buduća vlada izgledati, kako će se donositi odluke i na koji način će se sprovoditi vladina politika“. Znači, još ništa! Valjda je to hteo da kaže mladi portparol. I to je neka vest, u nedostatku bolje. Inače, do Ustavom određenog roka za izbor nove vlade ostale su još četiri sedmice.

U percepciji srpskog javnog mnjenja glavni problem procesa traganja za novom vladajućom koalicijom u Srbiji, međutim, ipak nije u tome što se ovaj odgovorni posao toliko odužio, pa postao preskup za državu i građane. Glavni problem je što on, ovakav kakav je, navodi na zaključak da Srbija neće u narednim godinama imati pravu vladu, čak i ako ona bude formirana – pošto svaka vlada podrazumeva kakvu-takvu „timsku igru“, a zakoni određuju kako će se u toj vladi odlučivati i kako će se njene odluke sprovoditi. Ako pak vlada ne bude formirana, vrlo je verovatno da će doći do gašenja maglovitog pojma „demokratskog bloka stranaka“, to jest, ako ne dođe do sporazuma između Koštunice i Tadića u naredne četiri sedmice, sporazum između DSS-a i DS-a biće nemoguć bar nekoliko narednih godina. U tim godinama Tadićeva stranka bi izgubila veoma mnogo benefita, ali bi Koštunica verovatno izgubio mnogo više, gotovo sve (osim, možda, premijerske fotelje u nekoj desnoj koaliciji). Ipak, moguće je da su ovako pesimistični zaključci preuranjeni – mada ih je već danas lakše obrazlagati nego osporavati.

Ako, na drugoj strani, krupne teškoće u procesu formiranja nove vlade Srbije pokušamo da pogledamo sa veće distance, da nam pažnju ne bi odvlačili sebični stranački interesi i sukobi ličnih sujeta među političarima, prvo se postavlja pitanje za kakvu su to srpsku vladu vrhovi krupnog stranog i domaćeg kapitala i ovdašnji emiteri preduzetničke energije – jer u svakoj demokratskoj zemlji taj uski socijalni sloj po pravilu ima, direktno ili indirektno, odlučujuću reč u sukobima oko zahvatanja poluga državne vlasti. Nažalost, mi još raspolažemo sa malo nezavisnih institucija koje, mimo stranačkih strasti, artikulišu kolektivne političke simpatije privredne elite, kao što imamo i premalo verodostojnih i ažurnih podataka o ekonomskim trendovima koji odslikavaju reakcije kapitala na tekuća politička zbivanja (reakcije koje se u većini zemalja i te kako uvažavaju).

Uprkos tome, hajde da pokušamo da u protekla tri meseca traganja za novom vladom uočimo bar neke poruke privrednog vrha političkim pregovaračima za novu vladu i bar neke indikatore reagovanja tržišta na tekuću krizu izvršne vlasti u Srbiji. Izazov za ovaj pokušaj tim je zanimljiviji jer neki večito dežurni analitičari već počinju da šire tezu da su domaći tajkuni protiv dosadašnjeg vođstva vladom (a naročito finansijama i policijom) zato što im ne odgovara zavođenje prava i reda, te da su zapravo oni glavni protivnici kursa Srbije za ulazak u Evropsku uniju, da bi „još malo opljačkali građanstvo Srbije, bez strane konkurencije“ (otprilike tako nešto je, na primer, nedavno rekao Đorđe Vukadinović u jednoj televizijskoj emisiji).

U pokušaju da ovde navedemo bar neke indikatore odnosa krupnog kapitala u Srbiji prema pitanju nove vlade, prvo treba da uočimo da se u članstvu i organima Demokratske stranke, daleko više nego u drugim političkim strankama, nalazi nekoliko vrlo značajnih ljudi iz takozvane domaće privredne elite. Na primer, Božidar Đelić, Slobodan Milosavljević, Aleksandar Vlahović i Goran Pitić nisu samo bivši srpski ministri, nego i afirmisani preduzetnici, zvanični prvaci asocijacije privrednika i poslodavaca, a i na drugi način oni su povezani sa najuticajnijim ovdašnjim krugom lidera konsultantskih, posredničkih i finansijskih usluga na srpskom tržištu, kao i sa udruženjem stranih investitora u Srbiji. Osim toga i Dragan Đilas nije samo „narodni kancelarist“ i šef beogradske organizacije DS-a, nego je, takođe, preko sopstvenog biznisa sa veoma razgranatim uticajem u domenu marketinškog biznisa i medijskih produkcija (u kojem se samostalno, za svoj račun, kreću i neki od vodećih savetnika iz kabineta predsednika Borisa Tadića). Pošto je, dakle, reč o ljudima koji su direktno politički eksponirani u jednoj stranci, njihove stalne pozive da se što pre formira nova vlada demokratskog bloka, ne možemo ovde tretirati kao apsolutno nepristrasne, tim pre što su, gotovo svi ovde nabrojani, i kandidati za ministre te moguće nove vlade. No, njihovim izjavama možemo argumentovati tezu da ta grupa u velikoj meri zdušno podržava takozvani evropski kurs Demokratske stranke, pa čak, bez rezervi, možemo postaviti i hipotezu da je ova grupa taj kurs i nametnula stranci kao prioritetan. U tom smislu, bar ti ljudi, ne mogu se prepoznati kao suštinski protivnici evropske integracije Srbije, radi nekih sebičnih interesa.

U drugi, verovatno još moćniji krug simpatizera Demokratske stranke, mnogi novinari su spremni da ubroje grupu srpskih kapitalista koju (po mnogo čemu) predvodi Miroslav Mišković, vlasnik srpske Grupe Delta M. Uza svu opreznost prema ovom „razvrstavanju“ valja zapaziti da je obično ćutljivi Mišković, još u februaru (u svom uobičajenom, jedinom godišnjem „obraćanju naciji“, na rođendan svoga preduzeća), snažno naglasio potrebu brzog formiranja nove vlade – istina, u vreme kada je jedini obelodanjeni kandidat za mandatara te vlade bio Božidar Đelić. Pri tome, Mišković je gotovo direktno pozvao državu Srbiju da podrži domaće preduzetnike u odbrani pred navalom velikih stranih korporacija na Balkan i zaštiti ih prilikom investiranja u inostranstvu. Miškovićeva podrška procesu brzog formiranja nove vlade nesrećno (ili srećno, zavisi kako se gleda) koincidirala je sa objavljivanjem Forbsove godišnje liste dolarskih milijardera, u koju se on probio tokom protekle poslovne godine – a i sa iznenada pokrenutom lavinom glasova da su neki, u Srbiji veoma uticajni, stranci izneli mišljenje da novu vladu treba „odvojiti od Miškovića i njemu sličnih“. Te glasine kao da su dobile krila i sa naglašenim navođenjem Miškovićevog imena među ključnim u takozvanoj kiparskoj priči o pljački Srbije tokom Miloševićevih godina – koju je bez efekta razglasio „Insajder“ Televizije B92. Sve te glasine i naznake suviše su nepouzdane da bi se odlučno postavila hipoteza da je ovoga puta Mišković izolovan u fazi formiranja nove vlade – ali je verovatno pretpostaviti da on danas ima nešto manji manevarski prostor u pogledu nedvosmislenog uticaja na „zahvatanje“ određenih ministarstava (kontroverzni fenomen „prevelikog igrača“), čak i kada su u pitanju domeni u kojima se, začudo, dosada nije okušao (energetika, na primer).

Demokratska stranka Srbije ranije je imala, takođe, respektabilan krug simpatizera među vodećim srpskim privrednicima – da izdvojimo, radi primera, samo Zorana Drakulića i Vojina Lazarevića – dva privrednika veoma značajna za poslove u trgovini, energetici, prehrambenoj industriji i saobraćaju. Drakulić se, kao što je poznato, odvojio od te stranke pre godinu dana, pa čak i došao u izvestan sukob sa Koštuničinom vladom (a naročito sa njegovim koalicionim partnerom iz G17 plus, Mlađanom Dinkićem). Lazarevićev uticaj je verovatno smanjen posle raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore. No, DSS bi verovatno mogao brzo „povratiti“ simpatije privrednih krugova koji su se formirali oko spomenutih biznismena ukoliko bi se u narednim godinama šire otvorilo neko unosno polje političko-privredne saradnje (na primer u nadležnosti resora rudarstva i energetike).

Iako već godinama tabloidno krivljena kao „leglo“ interesnih grupa krupnog kapitala, stranka G17 plus ovog trenutka ne pokazuje jasno niti ko je finansira, niti se vidi iz kog ekonomskog kruga uzima savete. Uostalom, i sama činjenica da je DS i DSS tretiraju kao saveznika koji nema drugog izbora, upućuje na zaključak da njeni simpatizeri iz sfere krupnog biznisa nisu samo njeni (ili, čak, da upravo oni smetaju).

Ako sada zaustavimo ovu igru spekulacija o mogućem uticaju krupnog biznisa na proces formiranja nove vlade ili na proces „odgađanja vlade“ do nekih „postkosovskih vremena“, pogledajmo neke (inače oskudne) privredne pokazatelje koji, možda, ukazuju na neku vrstu reagovanja privrede Srbije na tekuću krizu izvršne vlasti (koristićemo se podacima koje objavljuje 3. ovogodišnji broj MAT-a Ekonomskog instituta u Beogradu).

Cene na malo na godišnjem nivou (mesec ove na mesec prethodne godine) u januaru su bile veće za 6,5 odsto, a u februaru za 5,2 odsto. Međutim, čuje se da su u martu, u odnosu na prethodni mesec, cene poskočile za 0,8 odsto, što bi moglo da znači da je trend promenio smer – jer nas ovaj rast na godišnjem nivou vodi ka dvocifrenoj inflaciji (deset odsto). To automatski ne bi trebalo da znači da se prodavci spremaju za krah pregovora o vladi, ali da se spremaju za ovogodišnji budžetski deficit – to je sigurno.

Zarade zaposlenih izvanredno rastu. Nominalne su na godišnjem nivou u januaru veće za 32,6 odsto, a u februaru za 28,9 odsto (realne za 25,3, odnosno za 23,5 odsto).

Industrijska proizvodnja, po istom načinu godišnjeg merenja, u januaru je bila veća za 12,4 odsto (lepo vreme), a u februaru je apsolutno stagnirala. Ako ne bude vlade, uz zaustavljen proces privatizacije i investicija – moguća je nova stagnacija, koja nije logična posle „sedam godina tranzicije“.

Devizni kurs zasad drži pod kontrolom Narodna banka Srbije. U spoljnoj trgovini nema senzacionalnih zaokreta – u prva dva meseca imamo deficit spoljne trgovine od 1106 miliona dolara. Novčana masa je znatno povećana, kamatne stope ne padaju, plasmani banaka rastu, itd.

Strane investicije u Srbiju su u prvom kvartalu iznosile 330 miliona dolara. Ako to uporedimo sa ukupno oko tri milijarde dolara prošle godine, možemo zaključiti da nam preti opasnost da ove godine ostvarimo samo trećinu prošlogodišnjeg priliva. To je, zapravo, opasnost broj jedan ovog mučnog procesa formiranja nove vlade, čiji kakav-takav uspeh uopšte nije izvestan.