Zbor

Svaki početak je klizav.

Od ranog jutra, u ritmu klepeta kapije, pridošle starine mi, nakon podnošljivog cmakanja obraza, svojski i prilježno obalave nos. U fertutmi doskočica, sobe se pune gostima.

Otac je lično projektovao vikendicu: prespajao kvadrate, docrtavao dorske i jonske stubove. Na kraju gradnje – svaka prostorija zaturi prvoucrtanu namenu: iz zida spavaće sobe viri čvoruga česme, cev odžaka čađavi u dnevnoj… Samo kace ostadoše na predviđenoj koti, što se ne bi moglo reći za rakiju u njima. Za iznenadnu košnicu današnjeg dana kriv je veliki narodni zbor, pomen na 27. jul 1941. kad se ćudljivi BiH troprstaš ustremio na agresora.

Poslednji kroz slavoluk od rđe, saplićući se o čarape, sir i jaja što mu ispadaju iz razjapljenih kofera, prolazi štrkljasti kum Karagaća. Stric ga mimouzgredno pozdravi i, direktorski elegantno, uskoči u službeni tristać boje psećeg dreka. Neboplava košulja, ispolirane cipele, portikla kravate, tamne naočare – dostojanstveni manirizam. „Uvek se veleprdi, ama ima od svake ptice pero“, dobacuje stara Jeja, oslonjena na čobansku močugu. A stric, cokćući na potezače šiše u hladu, hita da, usidren kraj bine, oslušne politička mudroserstva. Sunce svrdla uskipele ćube spomeničara i par grešnika koji iskupljenički potiru četovanje kod vojvode Slavuja Crljenice. Ispod masnih parola obično bi tunjavila braća Pozderac, sve dok onomad, naoko slučajno, Hakija nije sapleo Hamdiju, te je ovaj slomio par koski. Narednih godina su, iz bezbednog hana, slali graktave sekretare.

Pristižem i ja u gungulu, načet i napet. Nervira me sve: peglom utisnuti broj 9 na leđima što se odlepljuje, predugi žnjiravci patika, kovanica uvrh bine o bratstvu i jedinstvu… A što baš pominju zenicu oka? Šta fali, recimo, bubnom himenu, trtičnoj gangliji, zubnom ili nekom uzbudljivijem živcu, pa i polužilastom mišiću? Utom jerihonske trube meteža zadrmaju livadom. Odasvud slast čobanica. Utegnute u uske suknjice, propadaju štiklama u vlažno tlo. Našminkani osmesi, dirljivi u svojih pet minuta slave. Oko sedala ringišpila otimaju se podjednako staramajke, gorštaci i šiparice, kao da jagme mesto u raju, a ne trominutno vrtloženje u đavoljem krilu, uz tupi pogled majstora koji istovremeno poteže uzicu motora i halapljive gutljaje piva.

Karirane dekice se pretvaraju u porodična ostrva krcata nogama upletenim u mornarski čvor. Tu se žvaću kolutovi pite, babe uranjaju u šećernu penu zaborava, kućne harambaše prozivaju i prebrajaju nejač. Seoski zet, Slovenac, radoznalcima masti kako je u detinjstvu cimao Janšu za uši. Čim malo nategne, prekraja granice, boji petokraku u zeleno i umalo, zbog jeresi, ne dobije zelenom pivskom po glavi.

Sladoledžija sabija premale kugle u točire koji odmah pucaju. Na kecelji mu piše „Kod Murata! Slatki liz, talijanski“, mada i žmirkave svrake znaju da praškaste arome nabavlja u Bihaću, pa ih muti u mešalici za beton. Jedne godine dovuče se i neki Ciganin s mečkom u bukagijama, ali biva odmah ismejan, jer iz obližnjih bukovika svako malo izljumaju medvedi da posede sa domorocima, popiju kafu i odigraju po koju partiju šaha.

Zbor privlači i pehlivane duha. Negde u Šeheru, grom izvali banderu, a šegljivci provijugaju da sedenje na njoj odstranjuje sve boleštine, pa još pride i goropadi mušku granu od merdžana. Svakodnevno, stotine ljudi je čučalo na tom natprirodnom deblu, sve dok nije uklonjeno. Sad iverke te lekarije prodaje Dule Hanumica. Oko njegove tezge je vazda krkljanac, jer on toči i Mušku vodu iz Kladnja, kojoj tepaju „Kralj Tvrtko“ ili, nacionalno svesnije – kurnjača. Prodaju poštapa veseli Šane revenišući: „Ah, što volim kad godina izda, sve poskupi, pojeftini p….“

Zbog tog pesmuljka pristiže i narodna milicija iz Otoke. Samo ga odmeriše, videše o kakvoj se budalini radi, pa produžiše dalje, na ćevape. A oni cvrče, mirišu u dimu, za gladne oči i duše. Od cena trnu zubi. Ko neće pod šatru može i u kafanu nad Unom. Njoj je onomad vlasnik neoprezno pokušao promeniti namenu: namesto „Mare i jarana“ pustio Travoltu, upalio šarenu disko-kuglu, pa umalo u združenom jurišu ličkih i krajiških divizija ostao i bez kugle i bez glave. Ovako, izgubi samo poprsatu konobaricu, koju je, u gunguli, jedan balaban samo prebacio preko ramena i odneo u svoj zaselak.

Livada se naslanja na reku u kojoj se hlade karpuze koje brđani polove jednom čvokom, a zatim, kad im se osladi, nastave i nas cepati po glavudžama ošišanim na nularicu. Tu sam umalo gricnuo jednu lepookicu, ubeđujući je da u Palanci drugujem s Petrom Čelikom, kome pomažem mešati proteine. Džirlo-simpatija se time oduševila, mada je, da nije palo veče, mogla videti da se moj glistoliki torzo slabo uklapa u tu priču. Kako se spušta vražji mračak, ono dobronamernog sveta se povlači, a ostaju ojkači koji, razjapivši usta, padaju u sevdah kao zec u detelinu. Rmpalije se polako grupišu i mrko odmeravaju, jer vratiti se sa zbora neokrvavljene glave, bruka je neopevana.

Drmusa se škoda po makadamu, truckaju se i utisci u glavi. Premećem nove igračke: kolt na crvene kapisle, drakulske zube (to kad se učiteljica okrene ka tabli), lančiće s kljovom… I sve se to, kao po pravilu, rascima i pokvari u tih par kilometara. Ipak, u zamotuljku, iz majčinog krila, utešno miriše janjetina koju ćemo uskoro, uživajući, rasparčati prstima.

Naposletku, još nešto me kopka – zašto na konaku ostaju baš oni rođaci koji dušmanski hrču i koji sutradan, kad se naspavani otisnu dalje, nas decu ne obeštete ni pišljivim cvonjkom za neprospavanu noć?