Zaborav

U stara vremena, kaže mit, postojala je reka Leta (u donjem svetu; odakle „letalni“ ishod) u koju je čovek mogao da se bućne i posle toga zaboravi sve. Mi danas imamo amneziju ili – češće – onog Švabu što sakriva stvari po kući, kako se ono zvaše… doktor Alchajmer, da. Nije to isto: jedno je bućnuti se od svoje volje, a drugo je kad vas snađe udarac u glavu ili taj dr Alchajmer koga niste zvali u kućnu posetu.

Zaborav je poželjan, štaviše koristan: olakšava život. Setite se samo onog Borhesovog Irineja Funesa koji je pamtio ama baš sve; nije dugo potrajao, normalno; dobro je i toliko pretekao (umro je u svojoj 21. godini). Borhes pominje usput i druge ljude obdarene velikim pamćenjem: te persijskog cara Kira koji je znao po imenu svakog vojnika svoje brojne vojske; te Mitridata Eupatora koji je izricao pravdu na 22 jezika svog povelikog carstva; itd. Veliko pamćenje, kao što vidimo, može biti od koristi; vojskovođama i političarima, to jest. Dobro: i igračima pokera i preferansa, slažemo se.

Problem ostatka sveta, međutim, jeste u tome što bismo mi, obični ljudi, voleli da zaboravimo mnoge stvari, ama ne možemo. Koje vas misli muče kad pokušate da zaspite, pa ne ide? One o stvarima, događajima i ljudima koje biste najradije da zaboravite, na primer. Ima još gore: kad se vremena ubrzaju, pa nikako da zaboravite ono što bi bilo pametno i korisno zaboraviti. Evo, na primer, ovi naši političari: Aca Vučić stalno gunđa i zamera raznima da šta imaju da pamte tamo neke detalje iz prošlosti, umesto da gledaju svoja posla i svetlu budućnost. Naši jezici imaju reč „zlopamtilo“; reč „dobropamtilo“ nemaju i to nam nešto govori. Kažu Crnogorci da „čast i bruka traju dovijeka“, ali to je možda tako u Crnogoraca; u nas nije: u nas bruka traje duže od časti. Šta ćemo, takvi smo.

Bilo bi najbolje i veoma korisno za državu i za narod moći zaboraviti razne stvari. Ponekad pomislim kako je to s računarima tako zgodno: obrišem ga i nema ga, pa neka ga traže BIA i NSA (obično ga i nađu, ako zapnu). Sa našim pamćenjem, nažalost, nije tako. Mnogo dugačko pamtimo, a i stare smo mi čekalice. Sve i da hoćemo i jako želimo, neke stvari nikako da zaboravimo; od pakosti i pasjaluka valjda; takvi smo. Lako je nama s nama i našim brukama; to se nekako i zaboravi – dok savest ne progovori nasamo, u krevetu, dok pokušavamo da zaspimo. Tuđih bruka, međutim, sećamo se odmah, lako i brzo, mada bi bilo pametnije da ih zaboravljamo, kako nam Aca Vučić savetuje.

Eto, recimo: koliko bi nam bilo lakše da se uz odgovarajuće gađenje stalno ne prisećamo, na primer, nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika. Kazaće neko da je to bilo davno, celih četvrt veka je prošlo, ej! Jeste, ali šta se sve desilo? Zašto lepo ne zaboravimo ratove, mobilizacije, mrtve, ranjene, veterane, državne gangstere i ubice, benzin u kuvanim plastičnim flašama, Udbine cigarete i heroin, slavno vojevanje, Srpsku radikalnu stranku i SPS? Ili novčanicu od – pazite sad – 500.000.000.000 dinara? Mogli bismo, kako nam savetuju, da zaboravimo i Acu Vučića i njegov zakon o informisanju; i Ivicu Dačića i njegove „izmišljene hladnjače“; i Slavka Ćuruviju, uostalom; ima ko se time bavi. Bilo bi, kažem, jako dobro i korisno za sve nas i za državu da smo sve to bili zaboravili na vreme; olakšalo bi nam budućnost. A mi, pakosnici, sitničari i paščad kakvi smo, nikako da zaboravimo. Tako, iz pukog pasjaluka, ometamo razvoj, guramo klipove u točkove, zakeramo i naprđivamo, nalazimo dlaku u jajetu pa ju još cepamo na četvoro.

Sve je to, sestre slatke i braćo moja, od pamćenja, da vam ja kažem. Valja nam se početi učiti zaboravljanju. Eto kako je Nemcima to lepo bilo krenulo od 1945. nadalje; a tek Austrijancima! Posle su se pridružili i neki drugi narodi, pa i mi, tako da se više ne zna ni ko je pobedio u Drugom svetskom ratu. Pa kako onda posle Aca Vučić da ne kuka? Jesu li se on i Toma lepo odrekli Voje Šešelja dok čami u haškom kazamatu gde akrepe memla davi? Jesu. Jesu li nas poveli u Evropu i s nama dočekali „istorijski datum“, drugi dan Sv. Jovana? Jesu. A mi, nezahvalnici? Mi se sećamo, umesto da lepo zaboravimo i da nam sve bude potaman. Nije teško zaboraviti: pitajte radikale, ako već nećete Nemce i Austrijance.

Tako nam i treba kad pamtimo svašta.