Y

Kažu neki naučnici da pušači imaju manje šanse da obole od Alchajmerove bolesti nego nepušači. Kad god preteram s cigaretama, prisetim se te priče i bude mi nekako lakše. Dobiću rak pluća, doživeću infarkt, uništavam sve unutrašnje organe koje mi je majka priroda podarila, ali bar me ta nesreća neće stići. Što je, imajući u vidu spisak bolesti za koje sam odavno ozbiljna kandidatkinja, priličan uspeh.

Ista tako utešna i isto tako čudna je teorija da žene koje se porode u poznijim godinama duže žive od nerotkinja i od onih koje su posao s decom obavile kad je trebalo. Navodno, u trudnoći se obnavljaju tkiva koja u srednjem dobu inače počinju da propadaju, pa se moje ispisnice koje rađaju decu biološki klasifikuju kao znatno podmlađene.

„Šta? Još nemaš decu? Pa, kad misliš da ih rađaš?“

„Nema veze, rodiću u pedesetoj, ali ću zato doživeti stotu“.

Čudna je uopšte ta stvar s teorijama. Pamti čovek samo one koje mu pašu. Zato valjda i ne konstatujem one koje se tiču blagodeti vežbanja, dijeta, ostavljanja cigareta, izbegavanja brze hrane… Te mi nekako ne ulaze u vidno polje.

No, neobjašnjiva hijerarhija vlada čak i među ovima koje naizust znam. One o pušenju setim se u baš kritičnim trenucima, ove o rađanju u momentima teške depresije, a čak mi se i neka koja govori o blagodeti čokolade ne javlja baš često. Ima, međutim, jedna koja je namenjena za svakodnevnu upotrebu. Ta jedna, potekla od Brajana Sajksa, profesora genetike na Oksfordu, kaže da muškarci lagano izumiru: istraživanja navodno pokazuju da Y hromozom, koji muškarce čini muškarcima, neumitno propada i da je sasvim izvesno da ga za sto do dvesta hiljada godina neće biti. To, u prevodu, znači da tada više neće biti ni muškaraca. Mnoge Sajksove kolege ne slažu se s njim po pitanju brzine ove promene (grupa australijskih naučnika svojevremeno je prognozirala nestanak muškaraca za tri miliona godina), ali se još nije pojavila ozbiljnija argumentacija u prilog tezi da će muški rod ipak opstati na duže staze. Naprotiv, veliki broj genetičara ubrzano radi na razvoju tehnologija koje bi omogućile da čovečanstvo opstane i bez muškaraca, tj. putem oplođavanja jajnih ćelija materijalom dobijenim iz drugih jajnih ćelija.

Ne razumevam se u nauku, ali taj mi se Sajks baš sviđa. Naravno, nisam još došla do faze izvesne Valeri Solanas, koja je tokom sedamdesetih pozvala „svesne, odgovorne, avanturistički raspoložene žene da preuzmu vlade, eliminišu novčani sistem i unište muški rod“. Daleko bilo… I dalje verujem da je nestajući Y potpuno neodoljiv, za sada nezamenjiv, i da bi svet bez njega bio prilično tužno mesto u kojem žene ne bi znale kako je lepo kada ti preko leđa pređe muška ruka i kako je u životu ponekad dovoljno samo da te voli baš onaj kojeg i ti voliš.

Ipak, u zemlji u kojoj ravnopravnost među polovima postoji samo na papiru i u kojoj je muški rod generalno frustriran i isceđen (zahvaljujući poznatim okolnostima), Sajksov svet ponekad deluje kao Utopija, Atlantida ili već tako neko mesto iz snova.

Tamo ne postoje „ravnopravne“ žene koje istovremeno zarađuju, vode decu u vrtić, odlaze na pijacu i u prodavnicu, vraćaju decu iz vrtića, kuvaju, igraju se s decom, čiste, peru i peglaju, dok njihovi „ravnopravni“ muževi leže i čačkaju nos.

U tom dalekom svetu, ne postoji stvorenje koje ti danas priča o zajedničkom potomstvu, a sutradan više ne želi ni da ti se javi; ne postoji neko ko bi te ostavio s jednogodišnjom bebom koju ti je napravio; ne postoji neko ko tvrdi da si, samim tim što si žensko, gluplja, manje sposobna i pokvarenija od njega.

Na tom predivnom mestu, onaj ko s tobom spava ujutro ne prepričava spisak „poznatih faca“ s kojima je takođe spavao; onaj ko s tobom spava ne zaboravlja da pomene da je oženjen i da ima decu; onaj ko s tobom spava ne gubi tvoj telefonski broj i ne dobija iznenadnu amneziju.

Tamo ne postoje „ravnopravne“ žene koje očevi/muževi/sinovi tretiraju kao zaprežnu stoku; ne postoje oni koji biju samo zato što su jači; ne postoje oni koji dobijaju želudačnu kiselinu pri pomisli da žena može da zarađuje više od njih. U svetu bez Y hromozoma ne postoji humanoid koji te ostavi dok si još gola, s njim u krevetu; ne postoji ni onaj koji te ostavi bez reči i objašnjenja…

Zbog svega toga, kad god čujem neku jezivu priču o muškom rodu, prisetim se nestajućeg Y i odmah mi nekako lakše. Kao, neću to dočekati, ali eto – zaslužili ste.

Kad god saberem stotine sati utrošenih na analizu muškog ponašanja, setim se Sajksove teorije i pomislim da je utešno što se tom zaludnom delatnošću možda neće baviti neke moje daleke, daleke potomkinje.

Znam, naravno, da bi i stvorenja s XY hromozomima imala štošta da kažu o nama, da i oni ponekad maštaju o svetu u kojem nas nema, u kojem smo gluve i neme, u kojem smo zaista gluplje i manje sposobne od njih. Ljudsko pravo… Slobodno neka kukaju, maštaju i razvijaju teorije.

Imaju još čitavih sto do dvesta hiljada godina da se time bave.

P.S. Ako bi izvesni XY sve ovo shvatio na pravi način, bila bih spremna da batalim cigarete, da rodim dete pre četrdesete i da za sva vremena zaboravim na Sajksa. Njemu za ljubav. Džaba bilo Utopije, kad nema nikog da ti dodirne leđa.