Tortura

Na početku smo bili Đorge, ja, Noceo i Hidža. Vesna je bila ta koja nas je pretvorila u fotografije. Zbilo se to 1978. godine u Beogradu. Tada smo napravili logorske fotografije, dvanaest godina pre početka rata.

Gutali smo Orvela, knjige o staljinizmu i fašizmu, pa onda Popera, a Hana Arent još nije bila na horizontu. Noceo je posle čitanja Orvela rekao da svet ne može da postoji takav, takav užasan. Smejali smo mu se, ponosni na našu naivnu mudrost svršenog srednjoškolskog intelektualca koji je shvatio teorijsku mogućnost zla. Ali kako teorijsku, kad smo Noceu cinično objašnjavali da upravo živi u vrsti društva koje je pročitao u Orvelovoj 1984? Da li smo to tada zaista shvatili? Načelno da, ali to nismo osećali kao svakodnevnu zebnju. Dakle, u stvari, ne.

U svakom slučaju, sve je počelo kao naša obesna zajebancija. Večerali smo kod Đorgea, pili vino. Nismo bili pijani. Bili smo dobra deca srednje, srednje više klase. Ideja je pala, hajde da se igramo nekog budućeg koncentracionog logora. Rastrčali smo se po Đorgeovom prostranom stanu. Špajz – kečap; ormari – pidžame, čaršavi; zaboravljeni kutci plakara – raznorazne kape, vazdušna puška… kuhinjski noževi, konopac… Hidža je otrčao po očevu policijsku uniformu.

Počela su presvlačenja. To ćemo sve da slikamo. E, ajde ja sam kao mučeni zatvorenik, a vas dvojica ste kao mučitelji. Ej, stavi taj fes, stavi tu ušanku pa preko toga tamne naočare. Bolji si nego u Ratu Zvezda. Što ti dobro stoji pendrek. E, ajde sad malo narodne epike, znaš ono, stradanja. Patnja srpskog naroda. Patnja muslimanskog naroda. Vežbali smo žanrove. Brzo smo se presvalačili iz uniformi u zatvorsku odeću (pi-džame – scenska uslovnost neplaniranog teatra oskudnih rekvizita). Čas smo bili mučitelji, čas mučeni. Nekom zanimljivom logikom, svi smo više uživali u ulozi mučitelja. Lanci, pendreci, bajoneti, noževi, naočare za sunce. Titovka, šajkača, fes… Pesnici (epski) su iz ćoškova naših fotografija opevali patnje svoga naroda. Bilo je tu svega, solidarnosti između žrtava, identifikacije žrtava sa agresorom, hapšenja stranih špijuna, orgijanja pri činu mučenja. Noceo je bio fenomenalan i kao žrtva i kao ustaški koljač. Đorgeu je šajkača stajala kao moronu. Mešao se Drugi svetski rat, Goli otok i snevanje nekog budućeg rata koji će se iznedriti iz našeg totalitarnog gnezda. S nacijama, verama, kostimima i ikonografijama smo se sprdali, upotrebljavali ih (ili one nas?). Veštije nego što smo u našem diletantizmu zamišljali da umemo.

Čitav sešn, naša krvava orgija uz korišćenje kečapa umesto krvi, nije trajala duže od dva sata. Improvizovali smo binu. Potrošili smo dva filma, dve rolne. Fotografije smo, kao i uvek, sami izrađivali. Ispalo ih je četrdesetak, njih crno-belih. Poređane u niz, zatekle su nas. Hteli smo da stvorimo ambivalenciju zezanja i ozbiljnosti. Ambivalencija rezultata nas je nadišla. Uplašili smo se da će ih neko otkriti. Tito je bio živ i naša maskarada bila bi doživljena kao najogavnije huljenje protiv režima. Suviše je bilo simbola i kodova koji su klali jedni druge. Krili smo ih narednih godina i pokazivali samo „pouzdanima“. Nismo imali nikakvo posebnije objašnjenje za ono što smo za dva sata stvorili nego kao zajebanciju sa mogućim košmarom. To je, u stvari, bio ritualni čin da se oslobodimo našeg straha, onog apstraktnog, teorijskog. Pravili smo farsu da bi odagnali konačne implikacije horora. Nismo znali da horor može biti u potpunosti realizovan kao farsa.