Tešenje dečaka

To su bili dani!

Žan Mare, glumac koji je, kažu, pedesetih godina, u Parizu, nosio Korneja, uzimao me je u naručje, ispružao se na leđa i ja sam ga puštao da me gladi po trbuhu i malo niže.

Zbivalo se to u pauzama snimanja koprodukcionog filma La Tur, čuvaj se, a u mom selu su snimali naganjanje roblja preko vode i sve ostalo što, po knjizi snimanja, roblju čine oni koji nisu robovi. Mi smo „davali“ reku (Kolubaru) i roblje, to jest: statiste, a Francuzi – glavne glumce, snimatelje, lance, robovske haljine i lako oklopljene goniče robova. Konji su bili takođe naši, bangavi sirotani, jedino kobila Melani, koju je jahao Žan Mare, bejaše navađena na bombone i limunadu, kao neka razmažena madmoazel, ali niko se tome nije čudio jer se za kobilu Melani znalo da nije naša.

Na snimanje me odveo ujak koji se, tog leta, nalazio na izdržavanju funkcije strašila u zadružnom konopljištu i još je tugovao za ujnom koja se udavila u močvari, zbog jednog strašila iz privatnog sektora, ali je, ipak, iskamčio odsustvo i, posle teških muka, upisao se u roblje, to jest: u statiste, i dugo nije mogao da zaboravi što su mu, prilikom isplate, zakinuli dva dana robovanja, zato što je padala kiša, mada je gore prošao sused Staniša koji je po noći nekom odneo prase, ne bi li, s familijom, bar koji dan robovao, pošto već bejaše jasno da će poreznici odvesti kravicu Zlatiju. Za roblje se pitao neki Joviša, iz Komiteta, a on je, posle ručka, voleo da prilegne u hlad. Roblje bi oko njega razgonilo muve i utišavalo svrake, a Žan Mare bi me uzimao u krilo i po kosi me milovao, meko i odsutno, kao neko kog je obuzela tuga.

Ujak je smislio da iz velike korpe krčmim žute džanarike „na cimentu“, pa koliko ko dâ… Išlo je tako, nikako, dok se Žan Mare nije setio da je i on nekada bio dečak. Uzeo je preko leve ruke moju korpu, cimentu u desnu ruku, i krenulo je kako samo može krenuti kad stvar u svoje ruke uzme velika kajla!

Nisam video ništa rđavo u tome što mi je Žan Mare, ponekad, uzimao pišu. Nije to ni bilo nešto „konkretno“, tek da se malko naježiš. Kudikamo „ljubavnije“ je moju pišu uzimao seoski poštar; bolelo je, morale su i suze da kanu. A sajdžija Jevrem i uši je voleo da uvrće, dok bi me oko jaja pipao…

Bogdan i Jovan, milicajci, nisu uzimali za samorazumljivu stvar da se po užasnoj žegi jedan svetski čovek, još i glumac, šeta u gađama, ali su ćutali jer im je, valjda, odnekud naređeno da ćute. A i te gaće ne bejahu vojnodržavnog šnita, no bejahu gaće koje su, u stvari, plakale za gaćama!

Nije njima bilo lako, niti se, pak, dugo može držati na uzdi sopstveno milicajstvo, ako su u pitanju gaće, u koje jedva staje ono što van gaća, osim izuzetno, ne treba da bude. Oni su hteli da biju, neprestano da biju, i, kad već nisu smeli da biju, a zna se koga je trebalo tući, oduzeli su moju korpu, prosuli iz nje džanarike, a cimentu frljuknuli u Kolubaru. Da se D’Artanjan, jedan od tri musketara nije umešao, oduzeli bi mi i ono para stisnutih u šaci.

U zemlji Srbiji uplakan ćeš često biti, i kad s milicijom nemaš posla, a meni su se baš oni navrzli, pa sam zaplakao, s dna sebe i kao nikad ljuto, ali me, uplakanog, niko nije tako nežno uzeo u krilo, i niko me, sad znam, osim Žan Marea, nije tešio tako usrdno, a na golim prsima bejaše mu prosedo runo, poput svračjeg gnezda, u kojem moj slinavi nos nađe pribežište. I danas mislim da se svaki utešitelj uzalud napreže, ako ne teši na francuskom!

Začula se, uto, neka truba; roblje i snimatelji su zauzeli „pozu“, Žanu Mareu su prineli musketarski ornat, s mačem i kalpakom, a zatim priveli kobilu Melani koja je rasejano strizala ušima, vruskajući bonbon, kao da se pita: „Zašto sam ja ovde?“ Spustio me je u travu, lagano, i pogledao okolo, kao da je hteo reći: „Imaćete frku, ako ga ne zateknem gde sam ga ostavio!“. Žan Mare, koji je u Parizu nosio Korneja i koji je, kako se pričalo, imao porcelanske zube, a mogao je da ima zlatne…

Eh, to su bili dani!

Držao sam, posle, na odstojanju poštara, sajdžiju i ostale džukce, koji su hteli da se poigraju mojom pišom, da mi vagaju jaja i uvrću uši, i svakom, ko bi me upitao: „Kad ćeš da se ženiš?“, rekao bih: „Jedi govna“, pogotovo kad bi mi se kogod nasmešio potunjeno, uz ono: „Čiji si ti, mali?“

Moja piša bila je u rukama velike kajle, to znam samo ja, i šta bi, sad, ova proja i paprika, ovi gejaci, od kojih se nijedan neće okupati pre smrti, ali ni tada ih neće kupati zbog samog kupanja, nego da selo sazna kome je, u detinjstvu, „onu stvar“ odgrizla krmača…

Hladno sam se držao i prema učiteljici Staki, koja je volela da štipa, a prema vršnjacima (koji su već drkali, ooho-ho!) s prezrivom rasejanošću, kao kobila Melani prema bangavim kolubarskim ragama. Odlazio sam, ponekad, na ono mesto, da ležim u travi i da slušam zričke, a u autobusima i danas kupujem dve karte – da do mene ne sedne nekakav srpski pičkoljubitelj, traljav i ubazdeo, koji ni na filmu nije video Žana Marea.

A kad sam se i sâm (doduše: nevoljko, ali neopozivo!) priklonio „pičežnoj strani“ ovoga sveta, shvatio sam da je madame Šoša izluđivala Hansa Kastorpa ne toliko svojim grozničavim ženstvom, koliko prosevima kosih očiju – kakve imađaše nekakav Pšibislav…

Ali drugo je, sad, nastanulo vreme. Sada će svaki u duši nahereni pop, do Sudnjeg dana, morati da kreše svoju punačku popadiju, umesto da šašolji dečake i devojčice, popravljajući im svetosavske temate. Izvesni učitelji će daleko opreznije trošiti infantkinje iz trećeg osnovne, svaki uvrnuti poštar će morati da „puši“ sam sebi ako se ne udruži s nekim sajdžijom koji nosi čipkaste gađice, a i velike kajle će morati da uzmu na znanje kako više nema zezanja i da ne možeš da kresneš ni običnu moldavsku trudbenicu, s picom učičkanom u konopljištu državne ekonomije, a da te ne iznesu na televiziji i u svim novinama. Nije, čak, izvesno da će se kroz prste gledati ni onima koji u tramvaju uštinu za guzu neku babu, ili nosiocu partizanske Spomenice otkopčaju šlic.

Ah, moj dragi Žan… Moja dražesna kobilo Melani…

Žao mi je što se u večnosti ne govori srpski. Quelle folie!