Štikle

O. i S. su u jednoj privatnoj radnji na Bulevaru Revolucije u Beogradu kupile dva para crnih cipela sa debelim štiklama. To su njima bile takoreći prve takve cipele, mislim sa ozbiljno visokim potpeticama, a Beogradu je za tačno tri godine sledilo da bude napadnut po pedeset drugi put u njegovoj veseloj istoriji. Dok Čikago, istovremeno, ima pedeset dva pokretna mosta, što na čudan način spaja ova dva mesta.

I onda su te devojke krenule da u toj obući bazaju po najšarenijim demonstracijama dvadesetog veka pa, pošto su te demonstracije u suštini prdnule u čabar, a bombardovanje se približilo neobično tiho i podmuklo, one su po strogoj očevoj naredbi napustile jedan grad i odletele preko okeana u drugi. Nimalo zadovoljne, osim možda tim cipelama i svojim nogama u njima.

Ruzvelt roud ide od Eshlanda skoro paralelno sa 290 ili Ajzenhauer ekspres vejom. Osim što nije tol roud i osim što u njemu žive isključivo Afrikan Amerikans tj. crnci. Pontijak Grand Amerika klizio je između koloritnih prodavnica i divljih klubova pred kojima su stajale grupice ljudi sa kapuljačama na tamnim glavama. Bilo je izuzetno toplo za januar, oko 42 stepena Farenhajta, a vozaču su kroz glavu prolazile uobičajene prisilne misli karakteristične za bolest zvanu Emigracija. Zapalio je prvu cigaretu posle osmočasovnog uspešnog pretvaranja u nepušača što bi mu, znao je to pouzdano, donelo više zdravlja i uspeha, o novcima da i ne govorimo. Imidž iz evriting, kako kaže Andre Agasi.

Ali kome je do zdravlja? Zašto sam koju majčinu ponovo dolazio? Jel’ mi se izvesna vrsta patnje toliko osladila? Ma ne, sve znam. Koliko god mi sve ovde bilo mučno, ono tamo, ona vrsta foliranja mi je hiljadu puta odvratnija. Jer je moja. Ono kada su svi igrači i svi sve znaju. Mislio je i pripalio drugu cigaretu. Tako zadubljen, nije ni primetio kako je prošao Pulaski i Vestern i Harlem aveniju, a kada se, naglo se vrativši u stvarnost, okrenuo oko sebe, shvatio je da se našao u onome sto White Anglo-Sacson protestant zovu: You are undeniably fucked up, man! Ti si, momak, najebao – bez ikakve sumnje.

Uopšte se, međutim, nije uplašio, znajući da u ovoj zemlji ne može da umre. Ruzvelt roud je postao mračan, tamnocrveno na zapadu je negde potonulo, dok su straćare i napuštene fabrike s obe strane puta delovale kao eksterijer Zone sumraka. Na ulicama je bilo malo sveta prilično stravičnog izgleda i on je shvatio da treba negde da se vrati, jer nikako nije mogao da se seti sledeće velike raskrsnice koja bi ga odvela na I-55 ili na I-290 tol roud. Pa je zato učinio drugu veliku glupost te večeri: skrenuo je desno u Ričmond aveniju.

Stari pontijak je odjednom zablještao luksuzom spram okoline. Bilo je tamno ko na Čuburi, ulica puna rupa a jedino svetlo je dolazilo od kanti za đubre iz kojih je izbijao plamen oko kog su se muvale prilike željne neprilika. E, jebi ga, pomislio je naš junak i poželeo da zapali novu cigaretu na samom kraju neizvesnosti. Nasred puta, osvetljen sijalicom sa obližnje kamene zgrade bez prozora umesto kojih su bile nalepljene daske s natpisom „Mohamed Ali“, ležao je stari ulubljeni kamion. Nije bilo druge nego da se naglo zakoči, bez mogućnosti okretanja u mestu. Iz mraka, takoreći niotkuda, pojavilo se desetak prilika.

Eh, što ranije nisam izgubio kompas? Zašto nisam ostao u udobnosti i toplini sopstvenog govneta, pa da me umlate neki naši? Nije vredelo zapomagati. Likova je bilo i muških i ženskih, u razno su bili obučeni, a zajedničko im je bilo što su našeg junaka gledali kao u neočekivani poklon. Look what we’v got here! Dve najkrupnije spodobe su prišle kolima i počele da se cere krezubim osmesima. Zar nećeš da daš gas i probaš proboj, prijatelju?

Ma kakvi, odgovara naš junak i, na opšte iznenađenje, izlazi iz kola. Slušajte, ljudi, došao sam u ovu zemlju šesnaesti ili sedamnaesti put, isključivo s namerom da dobijem džekpot na lotou. Jeste li za neko piće? Imam deset, možda i svih petnaest dolara. What kind of accent is this? Kakav je to akcenat, pitala je mlada crnkinja koja se smrzavala u kratkoj suknji, pocepanom džemperu i u sandalama od plastike. To vam je odande gde je preostala samo nada u neko čudence, to vam je sa jednog takoreći weird, strange, odd, peculiar, creepy, unusual mesta, a evo vam jedna rečenica na tamošnjem jeziku: Navr brda vrba mrda, dok riba ribi grize rep, s akcentom na rrrrrrr.

Ha, ha, ha! Ho, ho, ho! Hi, hi, hi! Koji ludak, počele su se radovati tamne prilike, pomno posmatrajući pontijak u kom je moglo biti svačeg vrednog.

A, to gledate. Pa evo, ima nešto za ovu lepoticu što se zanima za strane akcente. Naš junak je napravio nekoliko koraka u mračnoj ulici, došao do gepeka i otvorio ga. Tu su bila dva para starih cipela s visokim i debelim štiklama koje se više nisu mogle popravljati, tu ostavljene jer njegove kćeri genetski mrze da bacaju stvari koje su volele. Molim vas, uzmite ovo. I svih petnaest dolara, idite u crkvu da se pomolite za mene pošto sam u mnogo većim govnima nego što vama to izgleda. Što da ne, rekao je najkrupniji Afrikan Amerikan. Nego, zar se ti ne bojiš nas, braće bez mnogo nade?

A zašto? Koliko znam, jedino vi jedete crevca na žaru u ovoj zemlji. Što nas nekako, valjda, približava.

Posle je tu bilo još kao razgovora. Neki su ipak hteli da iznenadnog posetioca malko prebiju – iz tradicionalnih razloga – ili da bar još malo pričaju, ali se nije desilo. Naprotiv. Ne znajući tačno kako, naš junak je ponovo bio na Ruzvelt roudu. Vozio je lagano, beskrajno miran, toliko da nije ni pokušavao da zapali novu cigaretu – što, uostalom, ne bi ni mogao jer je čitavu kutiju dao onim prilikama. Misleći na onu smrznutu devojčicu što je radosno zgrabila pocepane cipele njegovih ćerki, setio se da je još živ. I svojih devojaka, pa je počeo da pevuši tog momenta komponovanu pesmicu: Čudni li su putevi sudbine, o sudbini cipela s debelim štiklama da i ne govorimo.