Špijun

Da su špijuni svuda oko nas, bili smo upozoravani još odavno. Ko je tada služio u JNA seća se saveta da se izbegavaju kontakti sa strancima. Posebna upozorenja su se odnosila na lepe strankinje koje pokušavaju da izvuku vojne tajne, ali oni koji su bili u uniformi znaju da je verovatnoća za takva iskušenja bila ravna nuli.

Špijunaža je u to vreme za običan narod bila deo nekog nedodirljivog sveta. Znalo se da se međusobno špijuniraju Rusi i Ameri, verovalo se i da našu zemlju svi špijuniraju, a i mi valjda nekoga (samo da bi se zaštitili), ali se time bavila Služba. Za druge su ostajale priče o tom opasnom i uzbudljivom svetu, filmovi o Džejmsu Bondu i knjige Džona le Karea. Početkom osamdesetih, dok smo se još smejali Iliji Čvoroviću, jedan prijatelj je od starijeg komšije dobio dobronamerno upozorenje: „Čuo sam da si se učlanio u Američku čitaonicu. Znam ja da to nije ništa, uzimaš knjige i čitaš novine, ali ko zna šta će doći jednog dana, ne znaš kako je bilo ‘48.“

Onda su se devedesetih Čvorovići vratili na velika vrata, i to u vrhove vlasti, pa je počela hiperprodukcija špijuna i stranih plaćenika. Strani plaćenici koje je vlast imenovala delovali su uglavnom kao socijalni slučajevi, za razliku od onih koji su ih prozivali. Špijuna je sigurno bilo, kako to biva u vreme ratova i kriza, ali je jedini potencijalni koga sam upoznao odgovarao onom čuvenom „Bolji i viši pođoše boljijema i višijema, a ja jedva i vas dopadoh“. Početkom devedesetih je u Beograd pristigao mladi Amerikanac, zovimo ga Alen, koji je u Njujorku počeo da uči srpski. Zainteresovao se za istoriju Balkana, onda došao u Srbiju, zaljubio se što u devojke, što u beogradski život, i ostao. Stekao je mnogo prijatelja koji su godinama pokušavali da mu nađu devojku za ženidbu koju sam nikako nije uspevao da osvoji. Onda je Alen nestao, preko noći. Osvanuo je u Njujorku, a prijateljima je u telefonskim razgovorima nemušto objašnjavao da je nešto psihički pukao i da je morao da ode bez pozdrava. Šta god da je radio po žurkama i beogradskim kafićima, ako je radio, verovatno se moglo uklopiti u ono što je o svom špijunskom radu rekao pisac Grejem Grin, nekada agent britanskog MI6. Grin je tvrdio da je teško odrediti ko je imao manje koristi od njegovog rada, služba ili on sam, a da je izveštaje pisao kad god bi mu ponestalo novca.

Određena skepsa prema onima koji previše uče strane jezike postoji na svim meridijanima, naročito ako se od tog učenja ne vidi nikakva korist na prvi pogled. Jedan prijatelj, poliglota, igrom slučaja se zatekao u Turskoj u vreme kada je počelo bombardovanje Srbije i rešio da tamo ostane dok oluja ne prođe. Pošto se rat otegao finansijske rezerve su mu se istopile, pa je krenuo da se raspituje za bilo kakav posao. Na kraju je stigao i do buregdžije kod koga je svakog dana doručkovao. Na pitanje „Šta znaš da radiš?“, počeo je da kiti svoj CV: „Znam jezike, engleski, francuski, nemački, persijski, turski, sve jugoslovenske…“ „A, pa ti si špijun.“ „Ma, nisam.“ „Normalan čovek zna jedan strani jezik, ‘ajde neka bude i dva, a samo špijuni toliko kao ti, i to pola ovih nekorisnih.“

Kod nadležnih je poznato da najviše zabuna izazivaju „bezveznjaci“ koji se slučajno nađu tamo gde drugi odlaze samo namerno. Sredinom devedestih obreo sam se u Tadžikistanu, najsiromašnijoj bivšoj sovjetskoj republici u Centralnoj Aziji. Zvanično sam došao u nekoj vrsti studentske razmene, tako što u Tadžikistan niko drugi nije hteo da ide. Većina se otimala za odlazak na Zapad, prezrivo frkćući na pominjanje egzotičnih predela netaknutih masovnim turizmom. Firma (državna) u kojoj sam radio na plaćeno odsustvo pustila me bez problema – jedan čovek manje nije značio mnogo, posla ionako nije bilo dovoljno. A meni je privlačnije izgledalo pola godine skitanja po putu svile i visovima Pamira, nego svakodnevno ustajanje u šest ujutru i guljenje kancelarijske stolice.

Razmena je podrazumevala da sve vreme budem u nekoj porodici u Tadžikistanu – da bi član te porodice, student, kasnije mogao da ode u neku evropsku zemlju. I sve je dobro funkcionisalo dok me nije zapazio šef policijske stanice, koja se nalazila preko puta zgrade u kojoj sam živeo. Prvi razgovor je bio prijateljski, do pitanja koliko ostajem. „Šest meseci? Šta ćeš da radiš šest meseci? Zašto si došao baš ovde, odakle svi hoće da pobegnu?“ Priroda, istorija, kultura i jezik nisu prihvaćeni kao razuman odgovor. „A zašto si učio persijski, zar ti nisi mašinac? Kakav si ti student sa trideset godina? Aaa, postdiplomske. I baš ćeš nešto u ovoj propaloj državi da naučiš!“ Sa te strane šef je bio u pravu, ali nisam mogao otvoreno da mu kažem da me učenje najmanje zanima, a da sam mu prave razloge već naveo.

U firmi koja me je primila radilo se još manje nego kod nas, pa mi niko nije zamerao česta odsustvovanja, ali su susreti sa predstavnikom zakona postajali sve nervozniji, a razgovori otvoreniji. „Još si tu, pa zar nisi otišao pre mesec dana? Bio si na Pamiru, i tamo si nešto učio?“ S njegove tačke gledišta, sve je bilo jasno, jedino nije razumeo šta špijuniram. U blizini je bio rudnik iz koga je izvađen uranijum za prvu sovjetsku bombu, ali je davno zatvoren; lokalni građanski rat vodio se daleko na jugu i nikoga u svetu nije zanimao osim samih Tadžika; grad u kome sam živeo bio je palanka u kojoj se ništa nije dešavalo.

Postao sam mu noćna mora – a i on moja – samo što sam ja njega razumeo, a on mene nije.

Svakog jutra me, pri izlasku iz zgrade, dočekivao njegov sve očajniji pogled. Sa nevericom je posmatrao kako mojim domaćinima nosim džakove krompira sa pijace. „Ovde samo Avganistanci tegle džakove, šta ti glumiš? Kako to misliš za zimu, nećeš valjda ovde i da prezimiš? Jesi li čuo da se fabrika zatvara? Zašto sad ideš u Samarkand?“

Kada je konačno čuo da odlazim, prvi put se nasmejao posle toliko meseci druženja. Izljubili smo se na rastanku, kao najbolji prijatelji. Mahnuo mi je i doviknuo: „Sve bih dao da znam šta si ovde radio, ali nema veze, samo idi i radi to na nekom drugom mestu.“