Šator

Postoji jedno mesto koje ne dozvoljava razlike. Mesto na kome nikoga ne zanima ni stanje na vašem bankovnom računu, ni vaše bračno stanje, ni godište, ni pol. Donaldu Trampu ili meni – isto se hvata.

To mesto je i ekskluzivna dekoracija elitnih venčanja i jedino utočište posle zemljotresa ili neke druge katastrofe. Sklonište za plehane svirače i jahače ploča, pivopije i fanatike. Planinare, kopače istorije, kajtere, mauntin bajkere, manekenke na foto-šutovima, izviđače na Severnom polu, vojnike i usamljenike.

Kada osoba koja na sreću nije doživela zemljotres, niti se udavala pod onim ekskluzivnim, ne pije pivo i ne voli trubače, upadne u šator, na pesak, među raznolik svet insekata i gmizavaca, neobaveštena pritom kako je trebalo da se opskrbi posteljinom, vrećom i autanom, da nema ve-ce šolje, slatke vode i ostalih precenjenih potrepština – dobija se dvadesetčetvoročasovna zabava za iskusne kampere.

Taksista me je ostavio usred peščane pustare, prstom uperivši na zaboden znak – „Vađenje iz peska: sto evra“. Nefunkcionalnost civilizacijskih izuma dokazali su prvo točkići na mom koferu koji nisu služili ničemu. Nepoznata devojka pokazala mi je parcelu gde mogu da sagradim svoj novi dom, marke Mekinli. Moj šator, modroplave boje, sa duplim slojem zaštite, bio je sveotporan. Na vlagu, vetar, pesak, komarce i brigu. Sa čvrstom metalnom konstrukcijom podupirača, i ručno tesanim drvenim kočićma, na udaljenosti od dva metra od mora i ponekim stanovnikom prirode, imao je sve što mi treba. Moja kuća naredne tri nedelje. Enterijer joj je bio samo dušek, kofer preobražen u garderober, i luster u vidu baterijske lampe obešene o kanap. S druge strane, komšije su bili ljudi za koje mi se činilo da ne delimo istu planetu. Sve neki od prirode, zaljubljenici u divljinu i spavanje pod vedrim nebom, avanturisti i osobenjaci. Kada muve ujedaju kiša će, posle kiše će olujni vetar tramontana, kada je nebo roze biće vedro, kad je sunce na zalasku crveno biće vetra, kada duva jugo smrde septičke jame, kada je more hladno a pesak vruć tad duva maestral, a kada su meduze blizu obale ne ide se u vodu. Za njih je ve-ce žbun, jedan zajednički tuš je kupatilo, talasi su džakuzi, a koštice od breskve privesci za ogrlice. Ukratko, ništa nismo imali zajedničko. Od svega sam imala samo šator. To me je donekle utešilo. Ipak ću preživeti, svesrdno imitirajući sve što oni rade.

Tako sam prvo jutro pratila devojku koja je krenula u toalet, nadajući se makar čučavcu. Kada smo stigle do prvog većeg žbuna, zbunjena komšinica mi je dala do znanja da je to samo njen ve-ce, a da ja mogu eventualno koristiti susedni, žbun. Tada smo skakavci, žbunići i ja počeli redovno da se družimo, delili smo doručak i išli u šetnje. Pesak je bio piling, morska so tonik za čišćenje lica, a penušanje talasa besplatna „saund slip“ mašina. Umesto budilnika, 50 Celzijusovih je navijeno u šatoru već oko sedam ujutru. Umivanje, tuširanje, jutarnja gimnastika i manja nužda se obavlja u moru. Kada živite na divljoj plaži kakva je Ada Bojana, onda i doručak zavisi od dobre volje motorizovanih kampera. Hrana se ne ostavlja u šatoru, a veš se uz nadzor suši na drveću.

Svojina u divljem kampu je relativan pojam. Ništa tamo nije baš skroz vaše. Čak ni sam šator. Veče koje me je naučilo i toj lekciji, počelo je oko logorske vatre, uz rege i teranje komaraca, a završilo se nekoliko sati kasnije, kada sam probuđena toplotom pokušala da napipam svoj kupaći kostim. Umesto toga pored mene je ležalo nešto mnogo mesnatije. Sa isto tako prepadnutim izrazom lica koji sam verovatno imala i ja, u mom šatoru se probudio plav i prilično zgužvan čovek srednjih godina. Nekoliko trenutaka su mi razne stvari prolazile kroz glavu a neobjašnjiva situacija bila je još manje jasna kada je neočekivani gost progovorio na ruskom. Ubrzo smo se – na engleskom koji on ne razume, i na ruskom koji ja ne razumem – sporazumeli da to nije to što mislimo, već da je on promašio svoj šator, ušao u moj, i zaspao, mene ni ne primetivši.

Kao osoba koju nikada nije oduševljavala ideja sjedinjavanja sa prirodom, pentranja po dvanaest sati da bi videla pogled, spavanja u šatoru pored mora, a posebno deljenja životnog prostora sa nepoznatim ljudima, bila sam zatečena, i na kraju navučena na kilometre slobode oko mene. Na slobodu da mogu da sedim sama na pesku šest sati i pričam sama sa sobom i da niko ne misli da sam luda. Na lični lov na mušule čamcem za spasavanje. Na preplivavanje reke da bih pojela dinju i pršut, sa novcem u plastičnoj flaši, da se ne pokvasi. Na pedikir u plićaku. Na noćni lajtšou planktona. Na gradske face kojima padaju maske. Na stvarnost oko sebe koju biznismeni u vakuumiranim kancelarijama drže kao uramljenu razglednicu iznad svojih radnih stolova, ili desktopu svojih laptopa.

Poslednji dan sam odlučila da u šatoru ipak pojedem ulcinjski burek. Poražena u svojim predrasudama. I srećna.