Prosjak

Ima ona Tvenova knjižica Kraljević i prosjak, koja nikada nije bila u školskoj lektiri, a koju smo kao klinci obožavali da čitamo. U seoskoj biblioteci, gde su se meštani uglavnom učlanjivali reda radi, valjda da se biblioteka ne bi zatvorila, ova knjiga je retko kad čekala na polici. Uglavnom smo je brat i ja pozajmljivali naizmenično kako bismo je što duže zadržali u kući, dok je na kraju nismo ukrali – odbili da je vratimo, jednom zauvek, skrivajući se od usmenih opomena i samog predsednika mesne zajednice, ostajući tako večni dužnici sada već zakopanoj biblioteci. Danas se ta knjiga čuva u mojoj kolekciji, sačinjenoj od legalno i nelegalno stečenih knjiga, postavljena tačno pored uramljene, jeftine kopije minijature Bogalji Pitera Brojgela Starijeg, gde sam, poštujući istorijsku zagonetku ove sličice, sama na rubu odvratnom crvenom drvenom bojicom pre nekoliko godina prepisala: Bogalji, imajte srca i neka vam planovi uspeju.

Kada se nađete između dva banatska sela, zavejani na putevima na kojima ste odrasli, a u trenutku ih ne prepoznajete zbog snega i ne čujete od razularenog vetra, učini vam se kako ste se odjednom, umesto na dobro poznatim ravninama, stvorili na nekakvim dalekim žalovima koje je odavno i zlo napustilo. Dok se pored vas u autobusu dernjaju lica čiji je izgled odavno premašio i brojgelovske figure, a za njima babe čiji mobilni telefoni ne hvataju signal, pa uglas proklinju Telenor, Rumuniju i unuke, postaje vam jasno da na onu andrićevsku situaciju pričanja koja će prekratiti život ni na sekundu ne smete pomišljati. Tamo gde se svaka priča zaledila još pre nego što je potekla, na scenu izrežirano stupa vozačev kasetofon i melodija popularne Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio, u izvedbi čistog originala, a ne beogradskih cigančića iz gradskog prevoza. I dok čekate, valjda da krenete dalje, ta ista melodija odzvanja trilion puta za redom. U rukama vam je Orvelova Niko i ništa u Parizu i Londonu, a u glavi dosada, iako ste u žiži svih udarnih vesti, kao niko i ništa usred zavejane vojvođanske vukojebine.

Moja komšinica ima običaj da ponavlja da u vojvođanskim selima žive oni koji su se u njima rodili. I to je tako. Ta ista komšinica molila me je da jednom napišem nešto o njoj, da na kraju ne ostane samo čitulja u zrenjaninskim novinama. Nekoliko puta sam pokušavala da joj objasnim da ne znam šta bih to mogla da napišem, jer još ne razumem da li sam pisac ili novinar, ali mi je ona na to ponavljala da nema nikakve veze pošto je glavni cilj da svojim radom, u mom slučaju pisanjem, postignem ono što će od mene stvoriti nešto što nisam bila na početku. I pre nego što postanem ono što nisam bila na početku, valjalo bi da napišem nešto o njoj, kad već niko drugi to neće uraditi. I to je isto tako – i u životu, i u ljubavi i u pisanju.

Na autobuskoj stanici na Žarkovu živi pas kog hranimo svi mi koji tu čekamo prevoz ka gradu. Ima sakatu zadnju nogu i ponekad ume da poludi i krene pod automobile kao da želi da se ubije. Pored njega, nailazim često na brata i sestru, koji ne čitaju Tvena, već ispod beogradskog Narodnog pozorišta vrebaju prolaznike, prose za kutiju jaja, a onda u Maksiju obavezno usput maknu i pavlaku, zdenku ili šta im je već pri ruci. A kod Londona, srela sam još jednu sestru koja je mnogo volela svog brata. Kada sam izvadila novac, uhvatila me je za ruku i zamolila me da ne dajem njoj, već njenom malom burazeru koji čuči kod Studentskog kulturnog centra. Veću Antigonu od nje ni u jednom pozorištu još nisam uspela da sretnem.

Kada ne čitamo profesionalno, recimo kada nas zakuca orkan nadomak Perleza, preostaje da popišemo šta čitamo iz uživanja. Sećam se kako je Mišel Fuko, koji je pisao o Brojgelovim gubavim prosjacima i vrstama manipulacije, u jednom intervjuu rekao da iz uživanja čita dela koja izazivaju najviše emocija u njemu. Bio je tu Fokner, Man, čini mi se i Lovri. Čekajući u zaleđenom autobusu, pomislila sam da je Francuz veoma fin da bi ga Srbin razumeo. Ili još gore – Srpkinja usred sibirske Vojvodine. Za tog Fukoa su uzastopno govorili i da je anarhista i levičar, razmetljiv i zgađen marksista i tehnokrata u službi golizma, saučesnik disidenata u viđenju istočnoevropske štampe, pa novi liberal. Ta nesposobnost da ga odrede sigurno je imala veze sa njim samim. U tom istom čekanju, odjednom mi je stigla poruka od prijatelja da se držim, jer je Vučić krenuo da spasava zarobljene. Tada je bilo zafrkancija, a onda se obistinilo. Čini mi se da sam tako i poželela da ne pišem o Tvenu, razumevajući da hrabrosti za pisanje verovatno ne bi bilo ako bismo na samom početku teksta unapred znali šta će se naći na njegovom kraju.

To što sam bila niko i ništa između Čente i Perleza, sigurno je imalo veze sa mnom. Nadala sam se da će mi se brat pojaviti, pre nego što budem primorana da pomoć isprosim od državne službe. Sa vojvođanskom zimom i vojvođanskim besmislom se ne treba kockati, inače početak i kraj preko noći postanu jedno te isto. Sa Vučićem u sredini.

‹›