Prenoćište

Nekada sam zamišljao mapu u koju bi bilo upisano gde je i koliko noći prespavala neka osoba van onoga što se zove „moja kuća“, pitajući se da li bi u toj geografiji bili sakupljeni detalji koji ličnost oslikavaju bolje nego podaci o školovanju, zanimanju, bračnom stanju. Kakvo je sećanje „višeg reda“, prijatno ili neprijatno, potrebno da neko mesto ostane zapamćeno u kartografiji života? Tu bi sigurno bili ubeleženi zakloni nađeni u trenucima kada pucaju oslonci „normalnog“ života, poput vagona spavaćih kola na sporednom koloseku Kazanjske stanice u Moskvi, ali i luksuzna kuća u bavarskom selu koju je na korišćenje stoperima ustupio vozač, naizgled mrzovoljni stari Nemac. To je i pod hana koji sigurno potiče još iz turskih vremena negde u zabiti Tadžikistana, i bungalov sa pogledom na more na Adi Bojani.

Prva prenoćišta opstala u sećanju su ogromni šatori u letnjem odmaralištu dece iz čačanskih škola u Ulcinju, u kojima je spavanje imalo ukus Tima Tajlora i Patrole slonove kosti. Mnogo kasnije, vreća za spavanje bila je neizbežan pratilac koji je omogućavao da se prenoćište nađe brzo i lako, uz uslov da mesto bude (ako je moguće) suvo i toplo. Ili bar sigurno, kao na platou železničke stanice u Veneciji koji su uveče prekrivale stotine vreća.

U ličnoj geografiji hoteli zauzimaju važno mesto. Reč hotel je imala mističan prizvuk u ono vreme kada se o životu još ne sudi na osnovu svog, već tuđeg iskustva. U to doba je čak i ofucana socrealistička zgrada čačanskog hotela „Morava“ imala tajanstvenu auru – ko li i zašto tamo spava? Najveću krivicu za taj odnos strahopoštovanja imao je verovatno Remark i njegova Trijumfalna kapija, u kojoj doktor Revik i njegovi sapatnici žive u pariskim hotelima. Nisam bio jedini sa tom fascinacijom. Poznanik mi je pričao kako se kao osamnaestogodišnjak davnih godina spremao da sa prijateljem beži preko granice u Francusku. Noć pre bekstva rešili su da provedu u tek izgrađenom hotelu „Slavija“, da se slučajno u Parizu ne obrukaju nepoznavanjem hotelskih običaja.

Finansijske okolnosti uticale su da moji značajni hotelski toponimi uglavnom budu mesta kojima po kategorizaciji ne pripada nijedna zvezdica, što ne znači da se u njima ne može uživati. To je, istina, već deo životne filozofije, da li je neko više sklon da se žali na ono čega nema ili da uživa u onome što mu se pruža. „Al Haramein“ u Damasku ima kupatilo u podrumu, ali je smešten u kući iz XIII veka sa velikom, pokrivenom baštom; skromni „Orijent“ u Istanbulu gleda u prozore ultraluksuznog „Four seasons“ hotela, ali i sa njegove terase puca isti, nezaboravan pogled na noćni Bosfor, Aja Sofiju i Plavu džamiju; u Šigaceu, na Tibetu, gosti hotela se tretiraju kao članovi porodice… Posebnu kategoriju u sećanju mogla bi zauzeti mesta koja sam želeo da vidim, a nisam uspeo, ali i tu se može naći neka uteha. Žal što nisam prespavao u velelepnom „Šah Abasu“ u Isfahanu, jednom od najlepših hotela Azije, napravljenom od nekadašnjeg karavan saraja, ublažio je opis Zuke Džumhura koji je tamo bio.

Na dnu skale udobnosti, ali na vrhu liste sećanja, nalazi se hotel sa dva imena u gradu Čengdu, u južnoj Kini – na engleskom se zvao „Beli hibiskus“, na kineskom „Crna kafa“. Nalazio se duboko pod zemljom, u preuređenom atomskom skloništu. U ulaznom delu su bili bar i kupleraj, a iza teških metalnih vrata bio je niz sobica sa spartanskim krevetima. Osim zbog atmosfere koja je odgovarala Blejd raneru, u „Belom hibiskusu“ kosa se dizala na glavi i zbog velike kolonije pacova koji su se slobodno šetali hodnicima. Ako se neko pita zašto bi iko normalan uopšte odseo u takvom užasu, odgovor je jednostavan. Na svakom drugom mestu prenoćište je koštalo deset puta više, a na višemesečnim putovanjima sa tankim budžetom takva ušteda nije zanemarljiva. Gostiju nije manjkalo ni iz mnogo bogatijih zemalja od Srbije, ali je senzaciju ipak izazvao dolazak mladog Japanca koji je izjavio da je tu odseo jer mu je društvo zanimljivije nego u „Hajatu“, gde je spavao prethodne noći.

U „Belom hibiskusu“ sam proveo dve nedelje, čekajući nekoga ko nije stigao (Nema, bolan, Marijane, teže smrti od čekanja – I. A.). Parališući dečji strah od glodara morao je da se suoči sam sa sobom, nestajući pod teretom mnogo težih osećanja. Iz tog prenoćišta izašao je na kraju drugi čovek, istog imena, samo što toga tada ni sam još nije bio svestan.

U jednu kuću na samoj obali u Perastu kroz otvorene škure je svakog jutra uletala meka, zaslepljujuća svetlost januarskog sunca. „Nek Bog blagoslovi ovaj grad, za žarko vino i meki log…“ Sećanja na neka mesta toliko su lepa da je bolje u njih nikada ne otići ponovo, već ih sačuvati okamenjena u prošlosti.

Kažu da jedno indijansko pleme veruje da deo duše ostaje na svim mestima na kojima čovek spava. Ako je to istina, onda sam siguran da jedan deo mene, onaj mirniji i zadovoljniji, uživa u sobama teheranskog „Esteglala“ (nekadašnji „Šeraton“) i miriše more u Perastu, dok mračni deo prepun strahova još u užasu beži kroz podrume „Belog hibiskusa“, progonjen hordama pacova.