Pranje sudova

Kao prvo, misli se na posuđe, a ne na sudove; njih će prati neko drugi uz Božju pomoć, teško njemu (i onome ko će ih prati, ali i Bogu).

Kao drugo i glavno: čitajući zbirku kolumni Džordža Orvela iz londonskog „Tribjuna“ koje su išle pod zajedničkim nadnaslovom „Kako mi drago“ (ili, ako hoćete, „Kako mi se ćefne“ – As I Please, referenca na Šekspira), u kojima je on pisao stvarno o svačemu i veoma pametno, naišao sam na jedan njegov iskreni vapaj. Kaže Orvel da je pranje suđa jedna od strašnijih stvari koje se modernom čoveku mogu zalomiti: „Da su naši metodi ratovanja pratili naše metode održavanja domaćinstva, bili bismo tek na pragu otkrivanja baruta.“ Pa dodaje da se od bronzanog doba nije napredovalo u pranju zagorelih tiganja, posebno od pržene ribe, svim praškovima usprkos; i tako dalje, vapaj zaista očajnički (rečit čovek i očito iskren).

Uz sve dužno poštovanje prema velikom piscu i još većem novinskom kolumnisti, izložiću ovde moje skromno neslaganje sa opisanim stavom. Ja, naime, mislim da je pranje sudova delatnost nadasve korisna, ali i kontemplativna: podstiče kreativno razmišljanje, pruža nimalo zanemarljivo uživanje u postignutom rezultatu i prateći ponos koji oseća korisno ljudsko biće.

Treba imati na umu da je dotičnu kolumnu Orvel pisao februara 1945, u teška vremena, po jakoj zimi (zamrznute vodovodne cevi) i pod pljuskom nemačkih projektila V-1 i V-2 kojima je sasvim proročki najavio veliku budućnost (tako je bilo). Treba ga razumeti: em mu padaju po glavi tadašnje krstareće i balističke rakete, em se vodovod smrznuo, em deterdžent ne valja, sve i kad ga ima, em tiganj sa ribom zagoreva. Nedovoljno proročanski nadahnut, Orvel nije predskazao pojavu mašine za pranje suđa. Ali je zato imao pametan predlog: zašto se ne bi uveo komunalni servis za pranje sudova, nešto slično predratnom londonskom servisu za pranje dečjih pelena? Ostavite uveče vaše tanjire, lonce i tiganje (kao nekada usrane pelene), a dobri ljudi ih pokupe i ostave vam čisto posuđe, a ovo prljavo odnesu na neko industrijsko pranje. Na žalost njegovu, taj razumni predlog nije naišao na razumevanje; nije ni čudo, u ona vremena.

Ja, dakle, smatram da je pranje posuđa aktivnost intelektualno podsticajna, da pruža uživanje i ponos i da unapređuje smirenost i filozofski pogled na svet. Dobar sunđer, onaj sa oštrom stranom; čak i prosečan deterdžent (uz pomoć malo VIM-a, ako baš zatreba); žičana vuna (poželjno mesingana) i vrela voda. Sasvim dovoljno za filozofsku avanturu, ako imate običaj da skromno i skrušeno razmišljate o kosmosu i vašem mestu u njemu u svakoj raspoloživoj prilici.

Dakle, praktično: važno je prljavo posuđe odmah potopiti (po veličini, tako da sve žmićne) u vrelu vodu; to uveliko olakšava dalji postupak. Onda, kad ste psihički spremni, laćate se posla: prvo sortirate čašice, čaše, šolje, mačkine zdele; pa onda tanjire, dole plitke, gore duboke; pa šerpe, lonce, tiganje i tako po veličini. Dvostruki sudoper od nerđajućeg čelika poželjan je, ali ga prvo dobro oribate. Onda upalite radio u kuhinji (straight rock’n roll je poželjan, mada i „Peščanik“ pomaže), dovedete se u stanje dubokog duševnog mira i latite se pranja. Fljusnete tečni deterdžent (svi su manje-više podjednako dobri) na oštru stranu sunđera, pa krenete prvo od malih čašica, pa onda na velike čaše, pa na šolje od dva deci. Prljavo suđe čeka u levoj polovini sudopera, a za ispiranje se slaže u desnu, jer je s te strane (barem kod mene) sušilo ili cedilo za oprano suđe. Kad se desna strana napuni opranim suđem, kreće ispiranje: toplom vodom obavezno, zbog preostalih hajvančića, a i jer se tako brže osuši. Važno je svaku posudu – od čaše do tiganja – oprati temeljito, oštrom stranom sunđera, uz odgovarajući pritisak. Kad vam se učini da se negde nešto skorilo i stvrdlo, latite se žičane vune i navalite: dok vam prst ne bude glatko klizio, ribajte. Teflonski i slični tiganji i lonci ne podnose žicu! Nerđajuće šerpe i lonci je traže. Ako procenite da u cedilu nema mesta za sve planirano posuđe, prostrite čistu kuhinjsku krpu na slobodnu površinu, pa na nju slažite čašice, čaše, šolje, pepeljare i mačije zdele. Tanjiri i ostalo veće suđe traže vertikalni položaj u cedilu.

Konac delo krasi, pa se na kraju pristupa šporetu: pre početka pranja sudova, šporet se natopi iz sunđera natopljenog deterdžentom, bogato, da pena prekrije zamašćenu površinu, pa se pere na kraju, kad žmićne. To se lepo oriba očas posla, pena se pokupi iz dva-tri navrata, dok sunđer ne počne da pušta čistu vodu pri ispiranju i – gotovo!

Onda se oba sudopera još jednom operu deterdžentom, ivice se obrišu čistom krpom, a redušica ili domaćin (nemamo muški oblik za lepu reč „reduša“) osvrne se s ponosom i kaže sebi: „Uh, ala sam ga oprao/la.“ Onda se ode u dnevnu sobu i kaže se svom životnom i kućnom drugu ili družici to isto i dobije se odgovarajuća pohvala – koja je kruna svega. Tada duševni mir dostiže vrhunac i opravdano samozadovoljstvo počinje da se opasno graniči sa taštinom – što treba izbegavati po svaku cenu!

Naš „život na ovom svetu“, na koji se Orvel toliko žalio, nije baš tako „inherentno mizeran“ da „ženu od trideset godina svede na slomljenu olupinu“ samo zbog pranja suđa, kako je on u razumljivom očajanju napisao. Mašine za pranje suđa inače ne cenim; sve što mi treba umem i sam, mada priznajem da mašina to radi poprilično dobro. Ali dok mašina radi svoje, ja ne mogu da razmišljam o novinskom tekstu koji ću napisati i o životu kao takvom; a posle čak ne mogu ni da se ponosim zbog njenog, a ne mog, učinka.