Pljuga

Kako pomiriti političku korektnost i neodoljivu potrebu za pričom o jednoj strasti koja je tek nedavno proglašena za prostački porok i agresiju na one koji su odlučili da svim sredstvima brane svoje pravo da umru zdravi kao dren? Kako odoleti uspomenama na prevrtanje želuca izazvano, u ranoj adolescenciji, nekom brzogorećom „zetom“ ili „moravom“ dok smo pokušavali pred ogledalom da namontiramo neponovljivo blazirani izraz lica Hemfrija Bogarta, ili mangupsku facu Žan-Pola Belmonda? Kako neupućenima objasniti dirljivu pušačku solidarnost u potrazi za bezbednim mestom gde se može, na brzaka, spržiti neka pljuga u objektu u kome vam se na svakom koraku kezi crveni krug sa precrtanom cigaretom u sredini i gde sve miriše na varikinu i reciklirani vazduh? Bogami, teško…

Medicina je tu krajnje nemaštovito jasna: reč je o bolesti zavisnosti. Kao i od marihuane, hašiša, alkohola, od „žutog“, „belog“ ili „sintetičkog“. Doduše, društveno malo manje neprihvatljiva od onih drugih supstanci, ali ipak teška zavisnost. Najviše psihička. I tačka. Dakle, jedna jako loša stvar. I tačka. Zar zaista samo to?

A odijum bačen na pljugu našu nasušnu došao nam je, podlo, upravo iz onog dela sveta od kog smo učili da budemo svetski ljudi, između ostalog i da pljugom obeležimo neke jake trenutke u našim životima sazdanim uglavnom od snova, oponašajući holivudske junake, negativce i švalere, lekare i policajce, razbojnike i naučnike, sve sa pljugom u zubima, intelektualce koji dime u naslonjači nad nekom debelom knjižurinom, zavodnice sa podignutom jednom obrvom koje u jednoj ruci drže kristalnu čašu sa nečim penušavim, a u drugoj vitku dugačku muštiklu sa tankom, damskom pljugom. Čist goropadni, neodgovorni bezobrazluk: prvo su nas navukli na pljugu, sad nas zbog nje pljuju i kažnjavaju – pa gde je tu pravda!?

Neke moje vizuelne uspomene neodvojive su od nekih gustativnih i olfaktivnih. Na primer, slika koloseka na železničkoj stanici „Dunav“ koji se u pravoj renesansnoj perspektivi sastaju negde kod klanice ili ispod pančevačkog mosta, a koje sam kao klinac odlazio da posmatram u vrela letnja popodneva maštajući o dalekim putovanjima, neodvojiva je od mirisa starih pružnih pragova umetrenih kraj sporednog koloseka i gorkastog ukusa sasušene, od mame ukradene niške „morave“, popušene na praznom peronu. Prizor puteljka kraj mora kojim se sa Lapada vraćam, u gluvo doba i po diluvijalnoj kiši, sa prvog pravog ljubavnog sastanka, nepotpun je bez mirisa „Lovćena“ izgužvanog u džepu tesnih farmerki, koji se stalno gasi pod krupnim kapima kiše. Iz sale broj 22 na Filološkom fakultetu izlazim u kafkijanski hodnik, i po danu i po noći osvetljen čkiljavim sijalicama, zapahne me miris kafe iz predvorja zbornice, otvaram paklo sed’m in pedeset, i povlačim prvi dim u svojstvu tek proglašenog profesora francuskog jezika i književnosti. Mogu li ga zaboraviti? Sa prvog samostalnog odlaska na more vraćam se vozom, podne je, čekam u Sarajevu na stanici da se postavi voz za Beograd koji polazi tek uveče u 21.00, stomak mi se grči od gladi (ko je još vraćao pare sa mora?) dok blenem u ogromnog Ličanina koji britvom delje pozamašan komad dimljenog sira i ne primećujući pregladnelog klinca… a onda palim jednu od pet sarajevskih „Drina“ kupljenih poslednjim žutim paricama, da zamaskiram opojni miris neponuđenog sira. U ustima gorak ukus, što od pljuge, što od situacije. Januar je, na krovu, dobro, na terasi Haškog tribunala, šibani sitnom kišom i ledenim vetrom sa Severnog mora tiska se nas tuce pušača, uglavnom prevodilaca sa Balkana i policajaca Rusa, Čeha, Afrikanaca. Ćutimo i pušimo, osmehujemo se jedni drugima pomalo stidljivo. Otvaraju se vrata i kao furija, lepršajući svojom advokatskom togom, uleće među nas naš vrlo poznati advokat, pripaljuje cigaretu i razbija našu melanholiju svojim glasnim južnjačkim akcentom. Počinje pravo balkansko zezanje u oblaku dima koji se sa vetrom i kišom bori pomešanim sladunjavim mirisima američkih cigareta i onim oporim mog francuskog „žitana“ (za koji Anri de Monterlan tvrdi da miriše na „nagorele stidne dlake“ – mašala, kakvo vanknjiževno iskustvo!). Vrata se ponovo otvaraju i, pre nego što je čestito prošla kroz njih, ta sredovečna gospođa već pripaljuje, rekao bih da je „goloaz“, najcrnji od crnih francuskih duvana. Naš poznati advokat počinje da govori francuski (i dalje sa južnjačkim akcentom), iz uviđavnosti prema gospođi čiji je to maternji jezik i pored tako neodoljivo italijanskog imena – Karla del Ponte! Novi predsednik Tribunala joj je postavio dva uslova: da nauči engleski i – da ne puši. Engleski je naučila (to je mnogo lakše), ali pušenje… kompromis se zove krov (terasa) Tribunala. Cupkala je s nama od zime pušeći kao gimnazijalka u školskom toaletu, a onda odlepršala nazad, mahnuvši nam saučesnički rukom.

Pariz, decembar, nula stepeni, blizu je ponoć, ali je na Monparnasu ludnica kao u podne, bliži se potrošački Božić. Jedini sam gost na terasi kafea ispod čije tende red električnih grejalica stvara iluziju da se tu može sedeti kao u proleće. Konobar mi donosi produženi espreso sa suzicom mleka i drhteći od zime kaže: „Čovek mora biti lud pa da po ovoj ciči napolju pije kafu.“ Oćutim taj bezobrazluk i pružim mu šansu da se iskupi, koju on u letu hvata i odmah iskoristi: iz konobarskog prsluka vadi neke meni nepoznate pljuge i drhćući pripaljuje jednu. Vadim i ja novu i švajsujem je na već dogoreli pikavac. Gledamo se i cepamo od smeha kao ludaci. Valjda zato što to i jesmo.