Pasoš

Malo šta mi kad ide od ruke, ali eto potrefilo se da mi u julu ističe pasoš i da se istovremeno ove godine mora zameniti novim, pa se ne moram vajkati kako sam samo pre godinu-dve bacio pare na putnu ispravu koju sad opet moram vaditi. I eto me u redu, dovoljno dugom da natenane pregledam moj poslednji dokument na kome se još šepurilo ime poslednje od svih počivših Jugoslavija. I tek tad sam postao svestan šta je sve uspomena čuvao taj plavi spomenar od 32 strane.

Prvo, datum njegovog izdavanja vratio me je u turobnu 1999. godinu i na sam kraj NATO bombardovanja kad sam se s tom novom soškom u džepu uputio preko crnogorsko-bosanskih gudura ka Foči gde me je čekao petogodišnji sin koga nisam video više od tri meseca. On je koji dan pred rat, otišao u Hercegovinu, dok čika Sloba ne pobedi NATO, ali pobeda se odužila, pa smo se bili baš uželeli jedan drugog…

Ne znam ko se još seća, ali moj pasoš na petoj i sedmoj strani beleži da su nam za Hrvatsku početkom ovog veka bile potrebne vize. Ona prva me je odvela u Rovinj kroz čije me je konobe znalački proveo Toni Pokrajac, nekada jugoslovenski vaterpolo reprezentativac, a sada jedan od direktora Tvornice duhana. Iz magline sećanja izronila je i picerija Gafura Sulejmanija na samoj obali mora u kojoj je nas nekolicinu beogradskih novinara usrdno služio i čašćavao unuk starog Pelivana koji je držao poslastičarnicu na početku beogradskog Bulevara revolucije.

Druga viza mi je bila ulaznica za Dubrovnik i ono takmičenje otkačenih letelica u organizaciji Red Bula, u septembru 2002. Autobus kojim smo tamo otišli bio je prvo vozilo sa beogradskim tablicama koje se pojavilo u tom gradu otkad je zlosrećni rat završen, pa ga je očajni vozač zavlačio po nekim uličicama.

Onda su vize za Hrvatsku ukinute i sada su na desetine pečata „Bajakovo“ i „Batrovci“ svedočile o lepim šetnjama Opatijom, večerima u Lovranu, riječkom karnevalu, krstarenju severnim Jadranom, creskoj jagnjetini i vinu sa Krka, kupanju na Rabu i Susku, disko noćima na Malom Lošinju… tu su i Hvar, Šolta, Brač, Split! A upravo sad dok čekam na novi pasoš, propuštam Pelješac!

Evo i „Preševa“ i „Tabanovaca“ – u ustima osetih izvanredan buke vina braće Đorđioski iz mesta Negotino; ukus ohridske pastrmke, priču Nele Nebi o ohridskim biserima, tajnovitost Svetog Nauma i dugo noćno putovanje kroz Zapadnu Makedoniju koje je zauvek u mozak urezalo slike vitkih minareta po dolinama i bleštavih krstova na brdima kako se zlokobno gledaju i svedoče o večitoj netrpeljivosti naroda u tom siromašnom kutku ukletog Balkana. „Luna i krst, dva strašna simvola..,stihovi mudrog vladike Njegoša, dopirali su iz te užasne tmine.

Listamo dalje i osvićemo u Igumenici, ogromni trajekt za Krf proždire autobuse, automobile i ljude i već kroz nekoliko minuta sa palube prikivamo pogled na plavo bleštavilo Jonskog mora i ravnomerni penušavi trag koji ostavljaju propeleri moćnih motora. Na Grčku natrčavamo i nekoliko stranica kasnije, ovaj put se osmehuje predivna Parga i lokalni čudak koji dole u luci na solidnom srpskom drži političke govore u odbranu „bratskog srpskog naroda“. U sledećem pečatu prepoznajem Tasos, izniče svetilište Dionisa i bizaran znak superiornosti stare civilizacije nad ovom površnom u kojoj živimo: jedno pored drugog, stoje sveže rađena kriva, ružna i loše ošalovana podzida i kao strela prav zid od uglačanih kamenih blokova postavljen tu pre nekoliko milenijuma.

Evo i Bugarske i snega čije se pahulje tope na staklenim zidovima bazena u hotelu Rila u Borovecu, vinograda na padinama slovenačkih Goriških brda i zauvek zapamćenog ukusa „kverkusa“ na jeziku, provoda u Portorožu i Piranu…

Najbrojniji su pravougaoni pečati sa natpisom „Surčin–Beograd“, ali, osim živog sećanja na oslobađajuću lepotu leta, bez jasne asocijacije gde sam to išao, na primer 4. X 03, 19.06.05. 17.XI 04, 10.XI 07, 1.03.06, 25. II 06, 18. XI 06 i odakle sam se to vraćao 1.VII 05, 16.X03, 17. XII 07, 31.VIII 08… – sve se izmešalo, samo se razlikuju ono IZ (izlaz) i UL (ulaz).

Ali, evo i neke koristi od viza, one, ipak, osvežavaju sećanje.

Narandžasto-zelene markice, razbaškarene po pasošu, začas me sele u daleki Egipat – jednom sam dokon izračunao kako sam tamo iz nekoliko navrata proveo više od 40 dana života. I iskreno priznajem da sam sve do jutra kada sam ih onako veličanstvene, obavijene izmaglicom ugledao sa terase hotela, nosio sumnju posejanu u ranom detinjstvu da one čuvene piramide ne postoje. Godinu dana kasnije video sam ih još jednom, vratio sam kamenčiće koje sam prvi put odatle odneo, i magija je već bila načeta…Zato sam ih svaki sledeći put zaobilazio, ne bih li sačuvao trag one tajanstvenosti.

Na jedanaestoj strani pasoša sam se ponovo sreo sa Kopenhagenom, sa trinaeste je vejala nezapamćena oluja u Bukureštu, sa četrnaeste me služila pivom konobarica najstarije praške pivnice „U fleku“, na sedamnaestoj je tutnjao londonski metro, dvadeset prva me je odvela u daleki Peking… Titraju farovi aviona iznad Frankfurta dok u pravilnom poretku čekaju na sletanje, gladni stomak se seća hrenovki i biskvita u laundžu bečkog aerodroma, trese se dvomotorac koji se nekako odlepio sa piste u Insbruku, ali nikako da dosegne visinu Alpa!

I samo što je izronio lik svevideće službenice na milanskoj „Malpensi“, koja očas posla izbija iz glave srpskim nikotinskim zavisnicima nameru da zapale makar na pisti, trgao me je glas službenice sa šaltera:

– Izvolite, gospodine. Šta vi želite?

Znači, dođoh i ja na red.

– Jedan isti ovakav pasoš, ako je moguće!

Božanstvo iza stakla je bacilo kratak, prezriv pogled odozdo i bezdušno pokupilo ona dokumenta zajedno sa plavim pasošem iz kog, u poslednjem trenutku, uteče grčko ostrvo Skiatos sa sve Kukunaries plažom, jednom od deset najlepših plaža sveta.