Otapanje

Ne mogu da se setim kada mi je otapanje frižidera od mučne obaveze postalo uživanje.

Za vreme studija taj problem nije postojao jer frižider u studentskom domu nisam ni imao, kasnije su me po podstanarskim stanovima redovno sačekivali prastari „‘Obodini“‘. Bio sam mlad i proces koji me zbog dužine trajanja nervirao pokušavao sam da obavim što pre. Ne sećam se ni kako sam usvojio tehnologiju otapanja, biće da je savet dao neki iskusniji podstanar.

Otapanje sam obavljao tek kada bi kutija zamrzivača u gornjem delu frižidera postala tako okovana ledom da u nju gotovo ništa nije moglo da stane. Zagrejao bih šerpu vode i stavio je unutra, jedva dočekao da led malo omekša, i onda počinjao krvnički da stružem. Sve se završavalo brzo, na prečac, led je prštao na sve strane. Onda sam naučio, a svako iskustvo se plaća, da je brzina uglavnom loš saputnik prilikom obavljanja delikatnih poslova.

Pri ponovnom paljenju frižidera posle jednog otapanja dočekala me mukla tišina, motor nije proradio. Po Marfijevom zakonu, bilo je leto i frižider je bio pun. U panici sam počeo da zovem prijatelje pokušavajući da brzo dođem do majstora sa preporukom, i jedan se uskoro pojavio. Zahvalan zbog milosti i srećan što će provijant biti sačuvan, nisam ni pitao koliko popravka košta. Umirio me rečima da nije ništa strašno, samo presečena žica termostata, kao rezultat struganja nožem i obrušavanja većih količina leda. Posavetovao me je i da to pažljivije radim, da mi se slučaj ne bi ponavljao. Posao je trajao dvadeset minuta, računajući i kafu koju je majstor popio po završenom radu. Uz uzdah olakšanja što se sve dobro završilo, zapitao sam za cenu. Trideset maraka, hitna intervencija, obično je skuplje, ali popust je zato što imamo zajedničkog prijatelja, odgovorio je majstor. Progutao sam knedlu, vo vremja ona, sredinom devedesetih, bilo je to mnogo para. Na rastanku me je majstor stidljivo pitao da li razmišljam o spasenju duše i ponudio mi Kulu stražaru. Zlobno sam prokomentarisao da je hrišćansku samilost mogao pokazati i prilikom određivanja cene.

Posle tog događaja sam otapanje počeo da izvodim mnogo pažljivije. Toliko pažljivo da je tokom godina postalo mali lični ritual. Ispostavilo se da se takva vrsta rituala najbolje obavlja u samoći. Kada sam počeo da živim u zajednici, pratile su me zajedljive primedbe o opsesivno-kompulsivnim radnjama, uz večito pitanje: „A zašto jednostavno ne kupimo novi, normalan frižider?“ Od toga me više nerviralo jedino pitanje: „Kako možeš da na takvu glupost gubiš toliko vremena?“ Kao da iko osim Vrhovnog sudije može procenjivati da li je nečije vreme izgubljeno ili ne.

Suočen sa nerazumevanjem okoline, samotnjački ritual sam izvodio uglavnom noću, kada ukućani spavaju.

Inače, razlika između zimskog i letnjeg otapanja je drastična. Zimi me velika količina leda, udružena sa spoljašnjom hladnoćom, ipak gonila da tom poslu pristupam mehanički. Vrela julska noć je vrhunac ovakve vrste doživljaja.

Dok se u dve manje šerpe voda zagreva do ključanja, potrebno je rasteretiti frižider. Najveći problem su upravo stvari iz zamrzivača okovanog ledom – ako se otope, ili se odmah koriste ili se bacaju. Dugogodišnje iskustvo je pokazalo da je najbolje sve zaleđene stvari staviti u jednu veliku plastičnu posudu, jedne na druge, a na vrhu ostaviti smrznute paprike koje drže hladnoću. One same će se odlediti, ali se mogu spremiti već sutradan. Smrznutu slaninu treba upotrebiti odmah za sendviče, jer će se prva razmekšati. Kada voda proključa, šerpe se stavljaju u zamrzivač iz koga bije dah ledene svežine. Spoljašnja vratanca se zatvore, ako naslage leda oko njih nisu toliko debele da to onemoguće. Ako jesu, treba znati da je to sloj leda koji prvi popušta, pa se ubrzo može pažljivo skinuti. Inače, sve komade leda treba odlagati u sudoperu, u kojoj se već nalazi pivo.

Posle nekoliko minuta počinje lagano kapanje. Tada je najbolje drvenom varjačom, da se ne bi stvarale ogrebotine, skinuti sloj leda sa dna zamrzivača. Šerpe su verovatno već izgubile dobar deo toplote, pa vodu treba ponovo podgrejati. Taj deo procesa se ponavlja nekoliko puta, a u pauzama se jede, čita i odmara.

Nekada, u doba žurbe, led sam izbacivao u sitnim komadima. Kasnije, sačekao bih pravi trenutak, nekoliko puta opipao ledenu koru, a onda izvadio čitav unutrašnji deo, koji je poprimio šare i oblik unutrašnjosti zamrzivača. Takva santa se u sudoperi otapa nekoliko sati, čuvajući svežinu u kuhinji. Kada je glavnina leda izbačena, ostaje još najosetljiviji deo posla. Između zamrzivača i zida frižidera ostali su poslednji slojevi, obmotani kao ledene zmije oko termostata. Tu žurba ne pomaže. Mora se ugrejati još jedna tura vode, sesti na terasu i čekati, uz ponoćnu kafu i pivo iz sudopere. Prsti su već blago utrnuli od dodirivanja leda, i spoljašnja vrelina im ne smeta. Zvuk pada poslednjeg ledenog uporišta znači da je posao pri kraju. Posle brisanja ostaje još završni potez, koji od one traumatične epizode sa termostatom nosi u sebi dozu dramatike. Zvuk motora koji počinje da prede zrači mirom i zadovoljstvom.

Dugo sam mislio da je moje uživanje u otapanju pomalo bizarno. Onda sam slučajno saznao da postoje i drugi koji imaju istu vrstu doživljaja. Varijacije u tehnikama otapanja su prilične, čuo sam čak i za čoveka koji je to radio fenom za kosu.

Mlade no frost generacije neće ni razumeti o čemu sam pisao. Oni stari frižideri nepovratno iščezavaju, kao pisaće mašine. Uostalom, i moje višegodišnje opiranje nedavno je slomljeno. U kuhinju se uselio bezlični gigant, kome ljudska briga gotovo da nije ni potrebna.