Muzika, lično

Ima ljudi koja iz nekog razloga bez muzike ne mogu. Kao i ostale dragocenosti iz života, muzika kod takvog soja sasvim sraste sa svojom osnovnom situacijom, sa prvim slušanjem ili dubljim razumevanjem, i ostane u toj meri nerazlučiva od ovog svog hronotopa da se onda život i muzika jedno drugim objašnjavaju i dopunjuju, kao u igri vernih ogledala. Slike koje slede primeri su baš takve igre.

Prapočeci: Bio je to jedan davni Banat, i jedna u suštini obična zora – kroz prozore pod senkama uvlačila se pravo sa druma tamnoplava svetlost, a reči moje bake su otkidale parče po parče tišine u sobi. Recitovala mi je Hasanaginicu, i ja sam požudno slušao ritam stihova čije značenje sa svoje tri godine nisam razumeo. Bila je to muzika od posebne vrste, u glasu oteklom od sna i neprekinutog recitovanja. Milovan Danojlić je u jednom svom eseju iz tog vremena opisao uzbuđenje koje je osetio kao dečak, kada je video reči odštampane crnom masnom bojom na skoro sagoreloj hartiji istrgnutoj iz neke knjige. Isto nejasno uzbuđenje osetio sam tada i ja – u onoj sasvim običnoj zori pokrenulo se nešto što je moglo da postane važno.

Novi stari talas: Tito je, dakle, umro a ja se toga već nisam sećao. Moj otac se spremao nekuda, ja sam se valjao po krevetu, praveći se pospaniji nego što sam stvarno bio, i od nekakvog prljavo-smeđeg prekrivača pravio noćnu moru za odmotavanje i odlaganje. Otac me je ignorisao sve dok na televiziji nije krenulo nešto što ću godinama kasnije zvati spot. U beloj prostoriji, oko crno-belog globusa poskakivali su nekakvi odrasli ljudi i uzvikivali „Niko kao ja“. Bila je to čudna misao, tvrdoglava i malo neprijatna, ali je muzika zato bila čista jurnjava po ulici. „Nije loše, a?“ Klimnuo sam glavom i ponovio ono što sam čuo – „Paket oranžan„. Da stvari nisu bile jednostavne, postalo mi je jasno koji minut kasnije. Otac je otišao a ja sam po prvi put primetio ploče. Na latinici (koju su valjda svi čitali pre prvog bukvara) pisalo je, između ostalog, Himzo Polovina i Glavo luda. Događaji su i te kako mogli da krenu uznemirujućim pravcem. Ovde već zateže tajna veza sa Pristao sam, biću Eleanor Rigby: PGP RTB je te 1988. godine na četiri kasete izdao kompilaciju pesama sa svih albuma Bitlsa, Diskoton je izdao Ćiribiribelu, a ja sam sa dvanaest godina uradio dve krupne stvari u jednom danu: kupio svoj prvi primerak časopisa „Rock“ zbog naslovne strane sa Samantom Foks, i nabavio Bitlse i narečeno Bijelo dugme. Naslovna strana „Rocka“ je brzo potonula pred sjajnim autorskim tekstovima, Ćiribiribela je pohranjena da je kasetni dekovi mog muzičkog stuba više ne prime, ali Bitlsi su potom resko progovorili i ta njihova povremena oštra melanholija, za mene tada najefektnija, još ume da seče. Eleanor Rigby, pa onda i A Day in the Life, gurnuli su jednog trapavog polutinejdžera, frustriranog besomučnim listanjem Bensonovog englesko-srpskog rečnika, u lice tvrdoj istini – život nije pelcovan protiv promašaja, usamljenosti, banalnosti, ili smrti onih koji žele mnogo više. Igrom slučaja sam uskoro dobio i peti album Bijelog dugmeta, i jedan stih Duška Trifunovića mi se urezao u sećanje kao „vatra u bakar“: Mislio sam da se zvijeri boje ove vatre koja trag mi prati.

O starcima i muzičkim udarcima: Bane i ja smo se tog dana slučajno sreli u gradu, kod Blek Dora, muzičke radnje u staroj zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pošto smo brzo ustanovili jedinstvo svrhe, nastavili smo zajedno, i u naletu kupili: srednjoškolski udžbenik istorije, komada 2; rolke za ekskurziju, komada 2; Let it be od Laibacha, komada 1, za Baneta; prva četiri albuma Led Zeppelina, za mene. Ostatak tog dana proveo sam što u bolu što u neodmerenoj sreći. Šta je nego agonija kada muzički stub prežvaće ceo treći album LZ-a? I kako da se leči nego upornim izlaganjem zadihanom dijalogu bubnja i gitare u pesmi Moby Dick, ili teskobnoj atmosferi When the Levee Breaks, sa prebogatom instrumentacijom, žanrovski doslednim opisom straha i neizvesnosti, i Plantovim pevačkim manirizmom? Forma je poslovično dobar sluga i zao gospodar, i to LZ dobro ilustruju.

Neočekivana veza između Andrića i francuske šansone, prizvaće na trenutak jedan dan u praznom hodniku nove zgrade Filološkog fakulteta. Godina je 1995, lica ovog čina Goran i Siniša, a radnja je primopredaja kasete sa francuskim šansonama. Muzika je lako nametnula moguću paralelu, i to između Andrićevog zapažanja da sevdalinke umeju da odbiju zbog preterane sentimentalnosti, i vrlo ličnog utiska autora ovog teksta da veliki broj šansona pleše na oštroj ivici između genijalnosti i samozaljubljene emotivnosti. Primopredaja je nagovestila i drugu, banalniju i sigurniju paralelu – jedan od profesora Fakulteta ličio je na Serža Genzbura.

Neka cveta hiljadu stilova, samo je otelovljenje pravog duha muzike, karnevalskog i epizodičnog, koji može da podupre, ili da mangupski izmakne tepih ispod nogu, od volje mu. Kao takva je i odgovor na ono čuveno pitanje iz osnovne i srednje škole: Šta slušaš? Pa, kako da kažem, kad jednom odlučim, nisam probirljiv. A odlučujem se redovno za: Joy Division, The Pixies, Ramones, The Clash (pank je očito još živ i aktivan), Sugarcubes, Pjera Buleza i Prasak, Dies Irae, čudo zvano Bobi Mekferin, gospodare akronizma EKV i SARS, Fleet Foxes i Feist i PJ Harvey, Benija Gudmana i Sidnija Bešea, holandski Focus i Džeka Vajta. Kroz sve ove melodije provlače se ljudi i vremena koji su na njih udarili pečat – Andrej, Jelena, Maja, Tilman, zvonki udari u ritmu mog muzičkog ukusa, i podsećanje na to da zbog muzike i u njoj upisanih ljudi nekad valja reaktivirati nalog na Fejsbuku, pregledati postavljene klipove, i slušati muziku kako živi tvojim životom.