Krompir

Ogorčen što mu je država, u ponudi koja se ne odbija, preko njive prevukla prečicu ka edenskom Karađorđevu, stari Jakov je dovezao sepete u varoš i, sikćući iza oglodanih čilaševih ušiju srdite psovke koje papir ne bi otrpeo, krompirom zasuo prolaznike i sejmene u plavom. Nekoliko polupanih glava – jedna je Jakovljeva – kasnije, po porodičnom predanju, omanji krompir je upao i u moja kolica kojima je majka bezuspešno manevrisala pod kišom krtola. U narednoj sceni, zubima sabijajući uklješteni jezik, u klizavu utrobu krompira nevešto rezbarim cvetove i petokrake koje umačem u temperu („Crvena se troši ko đavo“, govorio bi otac, pobornik špahlastog nanošenja boje, zbog čega se moji crteži danima suše na promaji). Učiteljica je, nadahnuta brionskom posetom Idi Amina, tražila da ukrasimo tanjire s kojih bi naš maršal i trtasti crni gost rado ponjupkali pohovane zvečarke ili aligatorski rep, a dobri Dada, saznaću u godinama koje slede, i ponešto još delikatesnije.

Klackasta temperatura i ubitačno razređen vazduh na Andima uz čiju pomoć bolivijski fudbaleri demoliraju zanebesane protivnike odgovarali su krompiru, koji se u tamošnju peskušu ispovrteo još pre 7000 godina, što objašnjava ponos u hraniteljskim osmesima latino svirača dok svojim čegrtaljkama od kozijih papaka i pinkiljama prate kondorov let na gradskim trgovima. Krompir je u XVI veku pod španskim barjakom uzbibao pučinom kojom je Kolumbo Evropi darovao novi kontinent, i sifilis, pride. U šverc je ujedrila i piraterija. Naskačući na trgovačke brodove usoljene strahom, legendarni admiral Drejk istodobno je pazio da li su galijotima sindžiri urezani u zglobove, te da li se džakovi krtole opiru gusarskoj želji da prekinu monotoniju standardnog brodskog menija sastavljenog od dvopeka punog žižaka zbog kojih su, a ne zbog pomorske romantike, obedovali u mraku.

Marija Antoneta je avnagardni venac od krompirovog cveta nosila umesto krune tokom gologuzih bahanalija u perverzno štucovanom vrtu Malog Trijanona. No, ova njena kemp navada nije sprečila oštrača giljotine da, devet meseci nakon što je Luja XVI odvojio od omiljenih zidnih satova, mazne još jedan kraljevski honorar.

Ni u Pruskoj krompir se nije otprve zapatio, pošto je besna sirotinja tražila čvaraka i štrudli s makom, a ne zamađijanu rugobu iz zemlje. Ali, Fridrih II je zgrabio punu šaku brade opasavši svoje krompirište do upaljenih desni naoružanim grenadirima. Obmanuta raja je, uz cijukanje creva, krtičarski isvrdlavala branjeni krompir i sadila ga uvrh svojih potleušica. Uskoro, Fridrih zakuvava s Marijom Terezijom petogodišnji Krompirski rat za krst časni i krtolu zlatnu! Krompir otad isklijava iznad svih razboljišta. Samo, kako vreme od minobacačkog raspamećivanja odmiče, odnos između onih koji su razguljivali civilne ciljeve i onih koji su to isto činili krompiru sve više preteže u korist krtolaša.

Poznati po srdačnom prihvatanju novina sa zapada, još zajapureni što im za dlaku nije prošao jataganski amandman da se svi pismeni ljudi fino pobiju na kolje, narodni deputati su podozrivo gledali na džakove krtole u Dositejevom prosvetiteljskom bagažu. Ovalni prljavež je kružio iz ruke u ruku, neki bi bogami i zagrizli ljusku, pa gorki zalogaj ispljunuli na grešnog Obradovića. Eto, odmah, i popova da razdime kandila prepoznajući „satanske okice“ iz podzemlja. Ali, vožd se nakašljao i odbijanje je namah splasnulo, da se uskoro u Prvom srpskom kuvaru jeromonaha Jerotija krompir ustoliči kao udarno jestije.

Neki ga zovu „kruška iz zemlje“, druge podseća na tartufe, Asteci mu daju ime potatl, koje se vitoperi niz mnoge jezike, ali se svi u početku slažu da je pri njegovom stvaranju đavolova bila poslednja. U proseku čovek godišnje prožvaće po 72 kg krompira koji se spravlja svakojako: utrpava u njoke i musake, gnjavi, renda, pasira, ubacuje učakširen u pećnicu, služi uz kari, đumbir, kajmak i kiseli kupus… Jezgro hranljive napetosti, zbrka skroba, belančevina, minerala, tik mu je ispod kore, pa ga treba pažljivo guliti. U kori je fluor koji zaprečava karijes, ako vam je preostalo zuba za tu medicinu. Dobar je za opekotine, bistri glavu i probavne zavijutke, skida tromboljaste podočnjake bolje od foto-šopa… Najuporniji dušmanin krompira je šatirana zlatica, za koju se govorka da su je saveznici tajno iskrcali pedesetih godina u Poljsku, da podriju nabubreli socijalizam. Kažu da je prvih sedam-osam petoljetki i propalo zaslugom ove gadure.

Cepidlačenjem je nastao i čips. Kad se neki gavan pobunio na podgojenost serviranih krompirića, kuvar je, prethodno se suzdržavajući da ne nasrne nožem na uši obesnog gosta, na tanke šnjitice iseckao krompir i istresao ga u vrelo ulje. Kraj priče je hrskava legenda u celom svetu, osim na Tajlandu gde više cene pržene škorpije. Krompir je prva povrćka gajena u svemiru, popularna i među vanzemaljcima, koji se nabokaju polica i pečene slanine, pa sedaju u tanjire (leteće) da zajebavaju Zemljane i hodočasnike u Međugorju. Izvesni Nemac je radost življenja u Honekerovoj narodnoj demokratiji podelio sa sugrađanima tako što ih je gađao (i pogađao) krtolama iz ručno budžene bazuke. U perverzno sitoj Engleskoj upražnjavaju rvanje u pire krompiru, u kom bikini cure posrću, privatavaju se i cerekaju, što u blizini ringa značajno povećava broj noćenja i preloma kostiju.

Dokaz za kultnu otadžbinsku popularnost ove biljke leži u tome što je naš svrdlasti putokaz ka budućnosti, simbol prkosnih panslavjanskih nadanja – prst koji rije rašivenu čarapu i rožnatim radoznalim noktom proviruje u svet, nazvan baš – krompirić.