Kavijar Chez Brigitte

Ne, ovo neće biti gastronomska oda nekom ekskluzivnom restoranu u Parizu, jer „Kod Brižit“ nije restoran, a nije ni u Parizu, već u Beogradu, a Brižit nije ugostiteljka već profesorka nemačkog jezika, Francuskinja, a već nekoliko godina – Beograđanka, penzionerka. Dakle, „kod Brižit“ znači u njenom stanu blizu železničke stanice Dunav, gde se povremeno okupljamo mi, njene kolege i prijatelji iz Beograda, ali i iz Novog Sada, Novog Pazara, Požarevca, Lebana, Lila, Rima, Pariza, Amsterdama… Da se ispričamo uz pićence i – krkanluk, tu zajedničku strast Srba i Francuza, konstantu što stvarnog, što mitskog „tradicionalnog prijateljstva“ čiji se svi ostali elementi povijaju pod vihorima političkih i ideoloških preokreta.

Brižit je u Beograd sletela prvi put početkom ovog milenijuma kao ataše za francuski jezik svoje ambasade, potpuno neplanirano, pošto njena molba da je pošalju u Poljsku nije prihvaćena. Posle prvih desetak depresivnih dana Brižit otkriva jedan Beograd i jednu Srbiju koji depresiju mogu i da leče – toliko joj je, naime, bilo potrebno da bi u novoj i potpuno nepoznatoj sredini stekla prve prijatelje. Istovremeno shvata da je u Srbiji, baš kao i u njenoj rodnoj Francuskoj, obed više od obnavljanja zaliha proteina, šećera i masnoća u organizmu, hedonistički ritual kojim se krunišu svi lepi ili važni trenuci u životu (vidi kraj bilo koje epizode „Asteriksa“), važan element nacionalne kulture („Mi jedemo, a svi ostali se hrane“). To uverenje se potvrđuje naročito tokom njenih čestih putovanja po dubokoj Srbiji, po gotovo svim manjim i većim mestima gde se još uči francuski. U mnogim od tih mesta ona je prva Francuskinja koju su tamo videli uživo, pa se svaki obilazak škole, razgovor sa kolegama profesorima, završavao rableovskim večerama, zdravicama, muzikom na uvce, ponekad i virtuoznim pianissimom trubača… Pošto se takva ljubaznost mora uzvratiti, Brižit je počela da u svoj iznajmljeni stan, tada na Dorćolu, poziva nove prijatelje i da ih gosti po zajedničkim francusko-srpskim merilima: obavezni trodelni obed (predjelo, glavno jelo, desert), po francuski, i, za nju obrnuti redosled: rakija, jelo, vino. Uz usvajanje nekih navika koje i autentični Srbi polako ali sigurno gube, kao što je uživanje u taze hlebu namazanom svinjskom mašću, sa alevom paprikom i sitno seckanim crnim lukom…

Prijatelje je Brižit stekla i među Francuzima koji žive u Srbiji, a naročito među mladim lektorkama-stažistkinjama koje tek stignu u Beograd, pa kod nje prenoće par dana dok se ne snađu, kod nje operu veš, a kako da odbiju ljubazan poziv da sa Brižit podele večeru? Pogotovo što su te stažistkinje i same studentkinje, a znamo kakav je studentski standard. Malo-pomalo, i među prijateljima, ali i među kolegama diplomatama (pomalo ljubomornim na toliko lokalno prijateljstvo), odomaćila se sintagma chez Brigitte („kod Brižit“), kao da je reč o nekom zaista ugostiteljskom objektu.

Sa svojih putovanja po dubokoj Srbiji Brižit bi svaki put donela poneki poklon: flašu domaće rakije od strpljivo sakupljanih divljih jabuka sa Radan planine, teglu slatka ili neku drugu domaću đakoniju, a jednom prilikom joj je kolega profesor francuskog iz Kladova na polasku tutnuo u ruke teglu s nečim što liči na slatko od kupina, ali nije… Bio je to prvoklasni kladovski kavijar.

Saznavši da je svoju kvotu lokalnih prijatelja dostigla pre vremena i da će po odredbama novog ugovora morati pre vremena da okonča svoju misiju u Beogradu i da, zbog potreba službe, ode na antipod, na ostrvo Reunion, da bi tamo predavala nemački, Brižit je organizovala kod svoje kuće večeru za mnogo zvanica: kolega srpskih profesora, kolega Francuza iz Beograda, a bila bi pozvala i igumana jednog manastira s kojim je nedelju dana ranije pila rakiju u manastirskoj bašti, ali – rekli su joj da se to ne radi… Večera je bila bogata, a počela je jako rashlađenom votkom, jako rashlađenom domaćom rakijom i – kavijarom. Jedan samo po godinama mlad diplomata počeo je da se vrpolji, strahujući, valjda, da se crna mamba u njegovom džepu ne probudi i izujeda ga ako bi došlo do – plaćanja, jer nije još doživeo da ga neko tako štedro nudi kavijarom za džabe. On je inače bio poznat po svom u najmanju ruku rezervisanom stavu prema Srbiji i njenim žiteljima, pa je sve što mu je trebalo poručivao iz Francuske, uključujući i papirne maramice… Zbog čega je bio pozivan na ovakve večere iz čisto kurtoaznih razloga. Sa vidljivom nelagodom, ali ipak preglasno za diplomatu, upitao je Brižit koliko će to zadovoljstvo da ga košta. Brižit, nenavikla na taj novi fazon mlade generacije, i sama u neprilici, kaže mu: „Ali, pobogu, vi ste moj gost!“ Mlađani ataše ili sekretarčić napravi grimasu koja je trebalo da znači „hvala, ali ako ipak treba nešto da platim, radije bih da odmah znam koliko…“. Brižit ispusti onaj grleni glas koji se može čuti još samo u crno-belim francuskim filmovima, ho–o–o–o, ode do frižidera i izvuče tegletinu gotovo još punu kavijara. S teglom u jednoj i kutlačom u drugoj ruci, priđe onom picopevcu i reče mu: „Ne brinite, kod nas u Srbiji se kavijar služi kutlačom, a gosti, kao ni u Francuskoj, nikad ne plaćaju, dakle, samo op’šteno (ovo na srpskom)“ – i pljesnu mu u tanjir punu kutlaču kavijara kao da je to prebranac ili crni rižot. Nekoliko stažistkinja otrčaše u kuhinju da radije tamo umru od smeha, a Brižit sede kraj nas nekoliko lokalnih meraklija da bi nastavila uživanje u taze crnom hlebu sa domaćom svinjskom mašću, uz čistu domaću rakiju od divljih jabuka, objašnjavajući svojim mlađim zemljacima da je to u severnoj Francuskoj bila omiljena užina deci njene generacije…

Posle četiri godine službovanja na Reunionu, Brižit se vratila – u Beograd, pazarila gajbu, i nastavila da se druži čekajući da i mi ostali odemo u penziju da bi sve bilo op’šteno.