Kafane

Prve kafane zakmečale su u dalekoj Meki u XV veku. Muslimanima je vera zabranjivala alkohol, pa su se u tim kahvehanama služile kafe, rahatlokumi i ledena „česmenska“ voda. O tamošnjoj atmosferi zapise su ostavljali mnogi putopisci, svi odreda agenti tajnih službi.

Jedan od takvih uživa dok posmatra grimase gostiju koji, zadržavajući dah i čudnovato grgoreći, srču prevrelu kafu, i gadi se što nabalavljeni čibuci, o koje se sapliće, idu od konjušarskih do gospodarskih usta. Uskoro šerijatski lukavci pročešljavaju Kuran i dolaze do muštuluk-otkrića da je samo vino na crnoj listi, te da se sme iz sve snage zveknuti po rakijici. Za vlasti kafane tek tad postaju prava „legla bandoglavosti“, okupljališta badavadžija i protuva. Ipak, tu je i puki sirotan mogao za par akči častiti celo društvo (u Turskoj i danas sitninu zovu kahve parasi), ako bi sačekao da konobar prinese šoljice, i zatutulio kroz nos: „Džaba!“ Običaj je bio da u uglu berberin, ako ih tako pripit uspe potrefiti, sapunja i britvama žulja glave gostiju.

U Beogradu je prva mehana iždžikljala već 1521. godine (u Londonu ponižavajućih 150 godina kasnije). I dok si rekao fraklić, već je na svakih pedeset stanovnika nikla po jedna „sigurna kuća“. Ako se kafana zakinđuri prikladnim nazivom, njene slavine neće presušiti. U pralokačko vreme gazde su u zalog davale svoje časno ime („Kod Mite Džambasa“, „Jove Vaćaroša“…) ili, uz guslarsko nadahnuće, ime kakvog zaslužnog harambaše, secikese ili šljahtića. Korisno je bilo okačiti i orijentir da našljemana tevabija ubode stratište: Ladno kupatilo, Veliki basamaci, a ako je ćumez izvan grada i „Sibirija“! Posebno su česta kataklizmična kumovanja: Kod poslednjeg zalogaja, Kod crne tačke, Sad i nikad više, pa i bankarska: Ako imaš dođi, ako nemaš prođi. Kad je bircuz čeloglave groblja onda se naziva: Bolje ovde, nego preko puta, a čim je kamenim guzovima oslonjen na bolnicu paše mu ime: Anestezija ili Šok soba.

Tipik kaže da nije pijanica onaj koji mnogo popije, već onaj koga natreskanog iznesu, pa u tu svrhu treba pomenuti i pedagoški razlomak: „Dinar pića, dva dinara meze.“ Nekada su pred kafanama stajali kasapski panjevi sa skorenom krvlju utihnutih mladunaca, u čađavoj masti kastrola plivale ukusne mekike, a u samim gostionicama se mezetile crvene rotkvice, kozji sir, maslinke, te tvrdo kuvana jaja, pažljivo guljena uz celomudrene priče. A onda je sve to prekrio roštiljski dim…

Kafane su oduvek bile osinjaci boema što svoje najbolje stihove, zamisli i zube ostavljaju ispod laktom izlizanih stolova. Mnoga mladost tu je skapala, talenat okrunjen. Boemi su „poneseni, pa pušteni“ pogurali svoj sudbinski kamen do pola, pa se okrenuli da popiju po koju, a životni ciljevi se utom ubezdaniše. U krčmama su se kartali, organizovali trke buva, nizali paralaže, gledali prve bioskopske predstave, lažirali izbore, crtali mape konjokradica (uh, što ti umeju da se naljoskaju), pripremali kraljoubistva… Svoju fanfarski potresnu Otadžbinu Đura Jakšić je, recimo, napisao na masnom papiru, nakon što je s njega gladan patriotski stomak – obradovao burekom. Uz boeme rado su pristupale i tezgarošice naslade i njihove podvodačice „peze“, mada je knez Miloš naredio da se, bez pardona, obe sorte zadave i pobacaju u Savu. Glumački boemi su iz kafana izlazili tek do obližnje zalagaonice da polože jubilarne satove i tabakere. Onim manje izdržljivim zakon je nalagao da, bauljajući u dvosmislena ženina naručja, nose upaljene svetiljke. Pretpostavimo da lopovi, koji su ih presretali, nisu dužili fenjere.

U kafanama protokol je često stroži nego na engleskom dvoru. Zna se kojom jačinom treba lupiti šakom o sto i prizvati konobara iz lopovskih meditacija, koju kelnericu valja uštinuti za stražilovo sa dva, a koju, bogme, i sa tri prsta, kojim delom čela skrhati čašu, kad podrignuti ili hitnuti bilijarsku kuglu ka dušmaninu. Čaše su uvek zamuljane DNK tragovima starim bar devet dana, cviček oplemenjen vodom po specijalnim tabelama Evropske unije. Strogo je određeno na kome pogled, bez posledica, sme biti fiksiran duže od sedam sekundi. Zna se, dalje, tačan odnos krnjetaka i zlatnih cekina u ciganskom zubalu, te izostanak koje žice valja nadomestiti falširanjem. Hleb mora biti bajat, a šankerica friška, nikako obrnuto. Ceh se plaća za sve za stolom, a naziv je nastao od običaja da kalfa zalije majstorsko pismo uz prežednele kolege. Piće se ne dosipa da gost ne pomisli da hoće što pre da ga napiju ili otpreme kući. Ukoliko se neiskusni potrčko maši za blok, valja se pozvati na amandman da se „samo kurvama unapred plaća“. Fajront se obznanjuje ferceranjem svetla, u spomen na plamen kojim su, nakon teferiča, stare akšamlije vatri predavale improvizovani nužnik od granja. Iz tog doba ostao je i poklič za razlaz: „Da se udarimo guzicama, pa da krenemo!“

Sitni detalji na zidu daju kafani dušu: slika ovna predvodnika, kolski točak, preparirani ljubimci ili preci. Evo, pre neki dan, drugar je uoči koncerta Peppersa, u potrazi za jeftinim pivom zaseo u lokalnom SPO saraju baš pod Dražinu sliku i, opijen toplim Čičinim pogledom, na onako prekratku svirku – zakasnio. I opet zadovoljan, ispunjen! E, sad, zna se i tu otići u krajnosti. Na Tajvanu kafedžija je pospešio prodaju tako što je sva jela servirao u posudama oblika WC šolje. Ali, to su već ekstremne bene.

Vinaver kaže da se čovek samo u krčmi, dok oslobađa duh od mrtvih kapitala – ne pretvara. A kad ulica, kao gorostasna birtija, ubije i ovaj zabran, svako će prestati da traži sebe, jer će ga biti – svugde. Dok se to ne desi: spirajmo rosu i memlu sa srca, pevajmo psalme kafanama, kunimo ih i volimo. Čuvajmo u njima od zaborava ono što se nikad nije dogodilo.