Groblje

Najbolje mesto za beg u mir i tišinu je groblje. Čak i u slučaju da ste živi.

Ljudi se retko odlučuju na rekreativne šetnje alejama običnih smrtnika, valjda stoga što ih podsećaju na trošnost sopstvenog tela. Mada verovatno ima i onih koji su poverovali u istinitost horor filmova. I jedni i drugi čvrsto drže okovratnike priljubljene uz vratove. Prvi zato što ih podilazi jeza smisla i bemisla sopstvene egzistencije sa ograničenim dejstvom. Drugi stoga što očekuju da ih iza svakog spomenika zaskoči Pokojni Toza, opremljen parom mamutskih kljova.

Ko se ne pronalazi ni u jednoj od ove dve grupe, može se sasvim lepo provesti u popodnevnoj šetnji grobljem. Prvo, zaista je mir i tišina. To omogućava erupciju iskrenog osećanja mesarske sreće – sve okolo je mrtvo, samo ste vi živi. Drugo, groblja su, bilo starija bilo novija, važan kulturni spomenik, i s te strane veoma interesantna svakom dokonom turisti. Ako se zagledaju datumi na nadgrobnim spomenicima stiče se veoma živopisna slika duha vremena. Zapravo, raznih vremena. I duhova. Ko je redovnije obilazio groblja, može već da prepozna koji spomenik datira iz kog perioda, a da ne zagleda godine smrti. Pogotovo ako je bio malo prilježniji na časovima likovnog i istorije umetnosti u srednjoj školi.

Na primer, po obliku i izradi lako se prepoznaju spomenici podignuti pre Drugog svetskog rata. Često i po zapuštenosti i načetosti zubom vremena, koji doduše teže izlazi na kraj sa velelepnim primercima izrađenim od otmenog švedskog granita. Taj se buržujski materijal retko, ili gotovo uopšte ne može pronaći u crnoj mermernoj armiji posleratnih spomenika. Upravo to pregalačko kamenje, valjda kao izraz osećanja metafizičke oskudice, podseća svojim oblikom na monolit iz Kjubrikove Odiseje u svemiru 2001. Obeleženi samo jednim simbolom. Oni koji su odbili da im se na čelo groba ureže crvena zvezda obično su imali skromnije spomenike, uglavnom popularne „jastuke“. Nemermerne, naravno.

A onda su, od kraja šezdesetih, počeli da se izdvajaju pojedini koji su bili malo ravnopravniji od drugih, i lestvice grobljanskih aleja su fino kontrapunktirane mauzolejčićima i kripticama. Mnogi su na taj način dali oduška tugi zbog gubitka dragog im pokojnika. Verovatno je onaj deo državljana SFRJ koji je izgubio veru u posmrtni transfer duše u neke lepše krajeve poželeo da omogući najmilijima što udobniji boravak u njihovim rakama. Potpisniku teksta nije poznato da li je neko pokušao da ugradi podzemno grejanje, ali eto zgodne ideje za budućnost. Ipak je dole i vlažno i hladno.

Premda je posledjih petnaestak godina „sve u modi“, primetno je da se petokraka uglavnom izgubila, dok krst doživljava pravi „revival“. A dileme koje muče ožalošćene porodice su se uglavnom prenele na oskudicu slobodnih mesta na grobljima i pravljenje izbora između kolumbarijuma i „tri dana jahanja“ do upokojenih (posle čega se obično polovina vrati kući na smrt bolesna od kijavice, pošto ih je „produvalo“).

Ipak, vredi imati na umu da od veličine spomenika zavisi i umetnička sloboda kamenoresca. Uzani predratni spomenici omogućavali su uklesivanje današnjoj populaciji uglavnom nerazumljivih simbola i ponegde umetanje porcelanske slike. Posle rata se lažni stid pred pokojnicima izgubio, pa su sivi portreti na nadgrobnim spomenicima postali gotovo redovna pojava. Kao i izlivanje čitavih figura pokojnika u bronzi (što posebno jezivo može delovati prilikom noćnih poseta, te nije nikakvo čudo što tada na groblju mogu boraviti samo oni koji su pod uticajem svakojakih opojnih supstanci). Internetom kruži slika nadgrobnog spomenika jednog seoskog domaćina na koji su „od glave do pete“ stali on sam, dve ženske figure i – njegov „mercedes“. Benz.

I razni nedostaci mogu biti poučni. Malo se orezuju bakarne ograde, malo spomenici. A ponegde i egzotična prezimena.

Sem toga, poseta groblju može se iskoristiti i za hranjenje mačaka koje se tuda motaju. I kojima je sigurno muka od svinjetine sa Zadušnica. A kome ne bi bilo?

Oni koji ne žele da se podsete na sopstvenu prolaznost mogli bi popodnevnu šetnju grobljem da iskoriste kao terapiju, mnogo efikasniju od botoksa i solarijuma. Ništa ih neće tako osvežiti. Potrebno je samo pogledati datume i odmah je jasno da vremena nema. I da je besmisleno trošiti ga u pokušajima da se njegov protok zaustavi.

A oni koji se plaše poseta groblju jer su tamo mrtvi, treba da imaju na umu tri stvari. Prvo, gde bi mrtvi trebalo da budu? U dvorištima svojih kuća? Šta onda sa Novim Beogradom – sahranjivati ljude na igralištima između zgrada?! „Vidi, mama, prstić!“ Uostalom, to se već pokazalo kao mnogo opasnije po žive od bilo koje najezde vampira, zombija i vukodlaka. A s druge strane – ograde groblja, pre svega – vrebaju nas i mnogo gore krvopije. Drugo, ako je toliko teško ustati po grickalice i pivo koje su ostale na kuhinjskom stolu kao deo priprema za televizijski prenos utakmice, koliko li je teško jednom lešu da ustane iz groba da bi jeo nešto tako odvratno kao što je ljudski mozak (mada, neki ne bi ni primetili razliku kad bi doživeli takav napad)! Povrh svega, nije moguće da je njima tako loše kao što se misli. A ni mi nismo bili prema njima tako zlatni, kao što pričamo, da bi sad navalili na nas „ko mutavi“. I, treće, svaki pristojni šaman zna da obični smrtnici nisu ovladali veštinama kojima bi prizvali pokojnike, a da oni „s druge strane“ ne mogu samovoljno da pređu „veliku reku“. Tajnu recepta oživljavanja mrtvih autor od poverenja je zauvek poneo sa sobom na krst.

Dodira dva sveta se ne vredi plašiti. On je, svejedno, vazda prisutan.