Dres

Najveći šmeker koji je jurio loptu po travi za pare Gabrijel Omar Batistuta prelazi 2000. u Romu i igra počinje. Piramida, šarena radnja i u njoj verna kopija bordo Kappa Combata dobrog kvaliteta, i danas je živ. Potom kupovina decenije, plata 200 maraka, original Argentina u Knezu 140, nećkao sam se samo oko veličine. A onda mi je Deki Roma otvorio oči – kolekcija se pravi kupovinom na licu mesta…

Zbog Atletika sam išao u Bilbao, Porto me dovukao dvaput u dolinu Dura. Slavni momenti medenog meseca u Londonu su postali oni provedeni u stadionskim radnjama, službeni put je organizovan via Milano sa šest sati između letova da se stigne na San Siro i ćapi Neroazuro, a produžeci su se igrali u Buenos Ajresu, hramu ponude i cena. Gospođa je prvo mislila da sam nezreo, pa šašav, da bi na kraju shvatila da sam neizlečiv, ustupila mi veći deo svog ormara, a zvanično predala meč u Adidasu na Rue de Rivoli ne žaleći ni evra za njenog voljenog Zidana, istom u kakvom je Majstor nokautirao Materacija i odšetao u legendu.

U vreme dok je fudbal bio manje biznis nego igra, iskreni a netalentovani ljubitelj je teško mogao da se pravi Maradona, Rumenige ili Šestić bar po dnevnoj sobi, pošto se ono što su nosili po Asteki, Olimpiji i Marakani nije kupovalo ni lako ni u originalu. Spopadao sam godinama sirotog Ćaleta da organizuje od Lale, ekonoma FSJ-a, jednog plavog Pižona svom jedincu, da bih bar malo odskakao od one tridesetorice redovnih na terenčetu u dvorištu. Džaba. Lala se revanširao 20 godina kasnije Žigićem, retkim koji nosi moju veličinu u tom svetu niskih i vitkih, ali to više nije bilo isto dostignuće. Recimo zato jer smo svi bili ljubomorni na lokalnog šibadžiju Bosketa, koga su inače fuca i kriket zanimali približno isto, kad je krajem aprila ‘91. prošetao još neopranog Darka Pančeva posle Bajerna. Njemu je to bio dokaz da je jači od onih pedesetak hiljada ostalih koji su ušli na teren…

Za prevagu u ovoj dugoj utakmici treba imati izuzetan vezni red, teren je suviše velik da ga čovek sam pokrije. Tako je Ivan pravo iz aviona trčao na Bombonjeru po prvu Boku dok se Aleksej na Bernabeu ubeđivao da kraljevsku devetku nosi Ronaldo a ne Roberto Karlos koga je prevarant prodavac zalepio i pokušao da ga isfintira. Antifudbaler Miloš je prodao lažnjak izletu na Marakanu u Riju, ali je u Sao Paolu uklizavao na Korintijansovog Teveza dok ga nije oborio u kofer. Bata se za moj rođendan ušunja na klupu za rezerve sa divnim crnim švapskim evergrinom a u prvi tim je ušao direktno sa priprema na Malti dresom tima za koji u životu nisam pre ni čuo. Žutić je plaćao rate transfera Ronaldinjom, a Kić je kao pravi čovek zadatka obradio sve radnje u jedinoj zemlji gde se fudbal ne zove tako da bih na grudi uštopovao sivi US Soccer. Savke je pronašao Srbina vezistu u Dohi kako trenira omladince Al Arabija iz koga se Batistuta penzionisao. Pindin hendikep u osećaju za igru je nadoknađen, uz Interov beli jubilarac sa crvenim krstom, estetskim šampionom kolekcije PSŽ-om iz 2006. sa sve reklamom firme konkurenta, one što mi decu ‘lebom ‘rani.

Majka sponzora ormana sa blagom je dobričina Vlada Stojković, pre čijih špansko-portugalsko-srpskih donacija nisu imali šta obući oni što se šetkaju između stativa. U dobrotvore poznate široj javnosti spadaju još i Simon Vukčević, čiji je dar prosleđen dalje zbog problematičnog prethodnog poslodavca Sportingovog veziste i veličine koju sam nosio u osnovnoj školi, Miloš Marić sa indijanskim poglavicom na divnom grbu KAA Genta i količinom reklama kakva valjda samo u belgijskom prvenstvu može da se kači, FK Bajern Minhen i dijamant među svim ovim biserima – reprezentacija Farskih Ostrva!

Posebno mesto u srcu navijača ipak ima ekonom Đurgardena, primer skandinavskog fer-pleja. Čovek mi je lepo objasnio kako nema rasparivanja opreme koju je doneo u Beograd i otkačio me vizitkartom odsviravši kraj posle svih sedam sekundi našeg nadmetanja. Nepoverljivo mu poslah mejl sa kućnom adresom, kad ono posle pet dana čovek ubode rašlje pomoću brzog poštara sa dva ganc, neotpakovana primerka uniforme švedskog prvaka.

Kao svaka uspešna karijera, i ova je sklona padovima u formi. Nasuprot šest voljenih Fenera stoje dve Galate, jedna poklon od prijatelja sa šifrom „čik odbij Turčina u Turskoj“, druga od Umita Davale u kojoj se poslednji put oznojio pre odlaska u Milan. Tata Maldini i genijalni Džimi Flojd Haselbajnk svojim časnim imenima na leđima uteraše novce u budžete ljutih rivala Milana i Čelsija od krajnje neprijateljski raspoloženog potrošača.

Posebna priča je Hajduk iz 2003. sa sve elegantnim stilizovanim logom banke iz prestonog grada koji je Dalmošima mrskiji nego Srbima šahovnica na grbu kluba. Zbog njega se zamalo nisam potukao sa italijanskim turistima u jedinoj splitskog radnji koja ga je imala, pobedio sam uz pomoć prodavačica koje su pale na jugonostalgiju, i, setno se prisećajući derbija Velike četvorke, presudiše da su Azuri u ofsajdu.

Igra ima samo jedno pravilo: nikad crno-bele pruge…