Boršč

„Vodim te sutra kod mame na ručak“, rekao je onako usput. Odmah me je uhvatila panika. „Kako to odjednom?“, zapitala sam. „Nije odjednom, već dugo čekam da se sve složi, da si ti slobodna kad i ja i da mama kuva boršč.“ „Šta ti je to?.“ „Naše ukrajinsko jelo, videćeš, dopašće ti se.“

Sve se složilo, upoznala sam svoju buduću svekrvu i jela prvi put boršč. Bio je to divan, neobičan spoj neočekivanih sastojaka u čorbi koju sam jela polako pod budnom pažnjom domaćice. Dopao mi se taj boršč. Pričali smo o porodici u koju sam došla, o mojoj porodici, o tome šta ko voli ili ne voli da jede, o tradiciji i čuvanju sećanja na one kojih više nema, a u svemu su prisutni. Tako sam saznala prve zanimljivosti iz porodične sage. Ušla sam u porodicu, postala njen član i zavolela sve što joj je osobeno, jezik, pesme, navike, kuhinju, okupljanja…

Moj muž bio je deseto dete mama Ane. Kad se oženio, ili kad sam ja došla u porodicu, bilo ih je četiri sestre odavno već udate i brat oženjen, svi u svojim domovima. Saznala sam i da je četvoro dece umrlo, neki kao bebe, neki tragično kao mali. Bio je Drugi svetski rat i nije bilo lako sačuvati porodicu. Moja svekrva imala je preko šezdeset godina kad sam se udala i svi su joj se obraćali sa vi, jedino to nije činio moj muž. To mi je bilo malo čudno i neobično, ali sam se navikla i prihvatila taj način komunikacije. Okupljali smo se za Božić, Uskrs i obavezno za Petrovdan, kada smo slavili rođendan mame, bake Ane. Mnogo godina je prošlo dok nisam saznala da joj tog dana nije rođendan, nego je Petrovdan bila crkvena slava Ukrajinaca u kraju gde su se u velikom broju doselili iz Ukrajine početkom XX veka, u Prnjavoru i okolini, kod Banja luke. Kako su po dolasku u Vojvodinu ostali bez svoje seoske crkvene slave, mama je počela da slavi rođendan, na koji smo dolazili bez imalo sumnje u rođendansko slavlje. Na tim porodičnim okupljanjima, pored svih đakonija, boršč je bio obavezan deo trpeze. Stavljanje na sto činija sa borščom bilo je propraćeno uvek istom rečenicom, koju je u početku izgovarala baka, a posle smo to činili svi, mlađi i stariji, rečenica koja glasi: „Jedi boršč pa ćeš imati široka pleća.“

Kasnije, kako je život postajao sve dinamičniji, deca rasla, obaveze se gomilale, baka je najčešće bila sama u svom stanu. Telefonski pozivi nisu joj mogli ispuniti samoću, a kad se baš samovanje protegne u nedozvoljeno, ona samo zaduži Kaću, najmlađu ćerku, da obavesti ostale, nas što smo u blizini, da je spremila boršč i taške (taške, kod Ukrajinaca piruhe, s tim što se ovo h izgovara baš naglašeno zadnjonepčano), i evo nas. Razdragani, nasmejani, našli vremena, nešto pomerili, nešto otkazali, ali došli, pa još dobili svi spakovano, za sutra.

Jeli smo boršč, osamdesetih, u Rusiji. Ni primirisati mama Aninom. Odavno boršč kuvam sama. Otvorim svesku sa receptima i tamo tačno onako kako mi je ona diktirala, bez lekture, stoji prva rečenica koja kaže da prvo moram sve pribaviti: pasulj, cveklu, slatki kupus, svinjsko sušeno meso, rebra, najbolja je butkica, a kad nema, dobre su i kožurice od slanine, kuvani paradajz, mleko i pavlaka. Koliko li sam puta napisala recept svojim prijateljicama, ili slučajnim zainteresovanim radoznalcima koji ispale onu poznatu: „A šta vam je to?“ Dok ispisujem recept, vidim mama Anu kako stoji pored mene, blago osmehnuta, uredno očešljane sede kose, uvek je držala do toga kako izgleda, i kako mi biranim rečima, sa simpatičnim izgovorom koji daje do znanja da srpski nije njen maternji jezik, objašnjava postupak spravljanja boršča, pri tom uvek naglasi da letnji boršč najbolje pravi njena Marija, najstarija kći, naša draga tetka Marica. Sledi zatim priča o ratnim godinama, o gladi, o hlebu koji namirišu svi, partizani, četnici, Nemci, pa uzme svako, samo se način uzimanja, otimanja razlikuje. Boršč, pa još onaj siromašni, nisu otimali. Čorbuljar ih nije… Nikad nije znala da izgovori tu reč čorbuljar. Izgovaramo je i danas sa osmehom jer zajedno sa njom ide i emocija.

Kuvati boršč, to nije samo kuvanje. Kuvati ga, znači biti posvećen onima koje voliš, znači sećati se onih kojih više nema. Odavno mi govore da sad kuvam najbolji boršč. I ja pribegavam istom triku. Kad se zaželim dece, što se sve češće dešava jer se radi od jutra do sutra, ne zna se ni kad je subota a ni kad je nedelja, pošaljem im SMS poruku: „Boršč je skuvan!“ I, evo njih.

Boršč, odavno to znam, nije jelo. Boršč je čista emocija.