Biografije

„To mu je dobro za biografiju“, kaže mi jedan prijatelj povodom dvodnevnog apsa u koji je ovih dana bio dopao Vladan Batić, eksministar pravde Srbije. Ovaj iskaz naslanja se na rašireno uverenje da u Srbiji i ne možeš postati ministar ako te prethodni „nenarodni režim“ nije stavljao na robiju – a koje je naša istorija dopunila pravilom da ako nisi pre ministrovanja omirisao zatvor, onda ti on sigurno sleduje posle odlaska sa visoke funkcije. Naravno, za biografiju je bolje pre nego posle.

Danas, kada su u vrhu političke scene Srbije uglavnom ljudi sa „tankim biografijama“, to jest oni među kojima je malo čak i onih koji bi se mogli podičiti izbacivanjem iz profesorskih kabineta, pojačanom seksualnom ili kafanskom aktivnošću ili sitnom kockom, možda poličarima doista dobro dođe i neki kratak istražni zatvor – da bi se pojačao utisak da su spremni na veliko žrtvovanje zarad svojih uverenja. Srbija, međutim, slabo pamti i mnogo uzbudljivije biografije svojih odličnika i javnih poslenika.

Upravo zato volim biografije, da znam o poznatim ljudima i ono što drugi neće da pamte. Zbog toga sam srećan što je nedavno, napokon, odštampan i prvi tom Srpskog biografskog rečnika, koji se (po ideji pokojnog Aleksandra Foriškovića) u Matici srpskoj, u Novom Sadu, počeo pripremati još pre više od 30 godina, a koji obuhvata opise života onih ličnosti koje su glavninu svog delovanja od javnog značaja ostvarile do 1945. godine. Obuhvaćeni su ne samo Srbi već i ličnosti iz drugih nacija, one koje su „svojim kreativnim, ali i razornim učinkom uticale na tokove srpske istorije“ (kako piše u predgovoru).

Pošto su u ovom prvom tomu SBR–a Matice srpske zasad publikovane samo ličnosti pod A i B, i to one koje su postale poznate još pre 60 godina, povodom Batićevog slučaja mogao sam da konstatujem samo to da se u srpskoj istoriji već spominje jedan Batić Mirković, vlastelin i bosanski knez, koji je umro oko 1420. godine.

No, kako sam već bio kod slova B, a to je draž listanja biografskih rečnika, pronašao sam, na primer, jednu neverovatnu srpsku biografiju, Dubrovčanina Anselma Bandurovića (1671–1743), pod nesrećnom klasifikacijom: starinar, vizantinolog i numizmatičar. Ovaj čovek, čija se porodica doselila u grad podno Srđa iz Čepikuća, zaredio se u benediktinski red, pa je u arhivu Propagande u Rimu pronašao i prepisao izveštaj Mata Gundulića iz 1674. godine o položaju pravoslavnog življa u Srbiji. Kasnije će se kao profesor iz Pize obreti u Parizu, u manastiru St-Germain des Pres, pa će ubrzo postati i miljenik čuvenog Luja XIV i njegovog brata Filipa Orleanskog, a ispovednik kraljice majke. Potom postaje počasni član pariske Akademije, jer je publikovao voluminozna dela – Conspectus operum sancti Nicephori (1705) i Imperium Orientale u dva dela (1711), a među numizmatičare je, valjda, smešten zato što je napisao i delo Numismata Imperatorum Romanorum (1718) i posvetio ga svom prijatelju Filipu Orleanskom, u čijem je raskošnom dvorcu proveo i poslednje dane života. Priznaćete da znate mnoge primere iz naše istorije da su se neki ljudi iz nekih „čepikuća“ propeli do ovdašnjih dvorova ili vila na Dedinju, ali da je jedan Srbin (istina, one druge vere) stigao do Versaja i Kralja Sunca, to verovatno niste znali (mada je logično).

Još je jedna dobra stvar kod biografskog rečnika MS-a. Pored svih naših partizana, čije su biografije poslednjih pola veka prenošene u svim našim leksikografskim publikacijama, sada su čitaocima dostupne i biografije brojnih četničkih oficira. Tako su, na primer, u ovoj knjizi jedan do drugog: potpukovnik Slavko Bjelajac (1905–1965), četnički komandant 1. korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini (1942. godine), i narodni heroj general-pukovnik Stanko Bjelajac (1912–2001), koji je tokom rata bio i komandant 7. banijske udarne divizije, koja se istakla u bitkama na Neretvi i Sutjesci.

No, nije se otišlo u neku novu krajnost, pa je biografska odrednica o Josipu Brozu Titu zauzela čitavih šest (i jače) stranica SRB-a MS. Za nijansu manje dobio je grof Đorđe Branković (1645–1711), koji je ranije bio zapostavljan u našim udžbenicima istorije, iako je (po skromnom mišljenju pisca ovih redova, ali i ozbiljnijih istraživača) stvarni rodonačelnik ideje nove, takozvane moderne Srbije (koja je prvo konstituisana kao ideja Srpske Vojvodine). Reč je, inače, o čoveku sa doista uzbudljivom biografijom, koji je u malo godina, dok je bio na slobodi, stigao da bude i lažni potomak srpskog despota Đorđa II Brankovića, i erdeljski otpravnik poslova na Porti (za vreme kneza Apafija), pa zatim mađarski, ruski i austrijski špijun. Oči u oči razgovarao je ne samo sa sultanima nego i sa poljskim kraljem Jovanom Kazimirom, ruskim carem Aleksijem Mihajlovićem i austrijskim carem Leopoldom I. Napisao je znamenite Hronike (neku vrstu „kreativne istorije“ srpskog i ostalih balkanskih naroda) na 2680 strana (rukopis je do danas neobjavljen i leži u arhivi Karlovačke mitropolije). Taj Branković proveo je u austrijskom zatočeništvu poslednju 21 godinu svoga života.

Jedan drugi Branković – Laza, klasifikuje se u SBR-u jednostavno kao: razbojnik. Delovao je u rodnim Pavlovcima u Sremu krajem XVIII veka. Na primer, aprila 1797. godine, njegova četa ojačana družinom harambaše Luke Stojčina opljačkala je deo fruškogorskih manastira, sela Prnjavor i Rakovac, a zatim su se okomili na Inđiju gde su opljačkali trgovca Marka Šupljajskog, a potom oteli i ubili kaplara Krstonošića, jer za njega nisu dobili 1000 forinti otkupa. Gospodin razbojnik Laza Branković ubijen je u rodnom mestu iste godine, nakon potere koja je trajala 12 dana i u kojoj je učestvovalo 7000 županijskih podanika i 3500 graničara.

Nažalost, nisu svi poznati Brankovići iz srpske istorije našli mesto u prvom tomu Srpskog biografskog rečnika Matice srpske. Tako u njemu nema Vuka Brankovića, našeg glavnog „nacionalnog izdajnika“. Nema ga, iako sve druge enciklopedije na srpskom jeziku tvrde da je reč o istorijskoj ličnosti, pa, na primer, „Politikina“ verzija Britanike kaže da je bio zet kneza Lazara, da je učestvovao u Boju na Kosovu i da nema dokaza da je bio krivac za srpski poraz – ali neko je već morao preuzeti odgovornost zlosrećnog presvetlog kneza.

Priređivači rečnika kažu da ćemo o Vuku Brankoviću čitati kada dođu do slova V, jer se, navodno, drže pravila da je kod plemenite loze važnije ime od prezimena. Možda su se tog pravila držali i izdavači naše Britanike, pa pesnika Matiju Bećkovića nalazimo pod slovom M. Istina, neki drugi pesnici su, kao na primer Blejk i Bodler, u istom izdanju svrstani po prezimenu.