Milorad Dodik rođen je u zemljoradničkoj porodici u Laktašima, blizu Banjaluke, u Bosni i Hercegovini. Studirao je političke nauke u Beogradu i do 1990. radio u lokalnoj upravi svog grada, piše Dojče vele (DW).
Na prvim višestranačkim izborima 1990. godine, uoči raspada Jugoslavije, izabran je za poslanika u skupštini Bosne i Hercegovine. Zalagao se za suživot i evropsku budućnost, što mu je među nekim Srbima donelo etiketu „izdajnika“.
Istovremeno je pokrenuo fabriku nameštaja, koja je kasnije propala, dok su ga tokom rata i nakon njega politički protivnici optuživali za učešće u aferama šverca cigareta i goriva, iako dokazi nikad nisu bili potpuno potvrđeni.
Bijeljinska noć
Nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, Dodik je 1996. osnovao Stranku nezavisnih socijaldemokrata, iz koje je nastao Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD), stranka kojom i danas rukovodi.
U početku se isticao kao reformator, suprotstavljajući se nacionalističkoj politici Srpske demokratske stranke (SDS), koja je dominirala među Srbima. Zalagao se za multietničku BiH i javno tražio hapšenje ratnih zločinaca poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića, što je bilo retko među srpskim političarima tog vremena.
„Bio je hrabar i pragmatičan, omiljen među Amerikancima“, kaže politička analitičarka iz Banjaluke Tanja Topić, „ali danas slavi iste te zločince kao nacionalne heroje i opisuje Bosnu kao neprirodnu tvorevinu međunarodne zajednice“.
Godine 1998, uz podršku Zapada, postao je premijer Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine. Sa samo dva poslanika u parlamentu, njegov izbor omogućila je dramatična sednica u Bijeljini, gde su mirovne snage Sfora dovele ključnog poslanika za potreban glas.
Tom prilikom, 1998. godine, tadašnji predsednik Narodne skupštine RS Dragan Kalinić i srpski član Predsedništva BiH Momčilo Krajišnik, dolaze u Beograd na poziv predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića.
„Sačekajte ovde, sada će doći vaš novi predsednik vlade“, rekao je Milošević, otkrivši im da se radi o profesoru Mladenu Ivaniću. Oni su to odbili, nazvavši ga „britanskim špijunom“.
Ivanić je tada predlagao vladu nacionalnog jedinstva, ali je SDS to odbio. „E onda ćete umesto jednog finog profesora sada dobiti jednog razarača koji se zove Dodik“, prisetio se Ivanić Miloševićevih reči.
Dašak svežeg vetra
Profesor na Univerzitetu u Banjaluci Miodrag Živanović, prisećajući se razgovora s tadašnjim nemačkim ministrom Klausom Kinkelom u Bonu 1998. rekao je:
„Pita me Kinkel kako je moguće da je Dodik s dva poslanika sastavio vladu, a ja sam mu rekao da je kojim slučajem imao samo jednog više, dobio bi još“ Živanović je tako aludirao na snagu međunarodne zajednice koja je tada podržavala Dodika.
Američka sekretarka Medlin Olbrajt hvalila je Dodika kao „dašak svežeg vetra“, videći u njemu partnera za stabilnost i sprovođenje Dejtonskog sporazuma. „Mudro je vodio RS kroz teška vremena, radeći na ekonomskom razvoju“, rekla je, naglašavajući njegovu ulogu u pomirenju i napretku.
„Ta 1997. i 1998, i sve do 2007, period je obeležen strašnim međunarodnim intervencionizmom u Bosni i Hercegovini, a Dodik je bio dovoljno lud da se prihvati funkcije premijera u tom haosu. Ta vrsta ludosti uz ogromnu dozu pragmatizma obeležiće njegovu vladavinu do danas“, konstatuje novinar Žarko Marković iz Banjaluke.
Dodik je tada uživao poverenje međunarodne zajednice, uključujući i podršku Biljane Plavšić, koja mu je dala mandat za sastavljanje vlade te prelomne 1998. Plavšić je kasnije osuđena u Hagu za ratne zločine i genocid.
Međutim, od 2006. godine, kada osvaja apsolutnu vlast na izborima, Dodik menja kurs i počinje da zagovara nezavisnost Republike Srpske. Pretnje referendumom postaju njegovo glavno političko oružje, donoseći mu široku podršku među biračima.
„Od internacionaliste, postao je nacionalista kada mu je to koristilo“, kaže Mladen Ivanić.
Godine 2016, sproveo je referendum o Danu RS, iako ga je ustavni sud Bosne i Hercegovine proglasio neustavnim. Iako nije pravno obavezujući, taj čin je učvrstio njegov autoritet i pokazao sposobnost prilagođavanja političkim okolnostima.
Uništio je opoziciju, stvorio mrežu političkih saveznika i ovladao institucijama, gradeći imidž neprikosnovenog lidera.
Referendumi o secesiji i optužnica
Njegova karijera, koja traje dve decenije, obeležena je transformacijama i kontroverzama. Nakon premijerskog mandata do 2001. godine, ponovo je bio premijer od 2006, zatim predsednik RS od 2010. do 2018. godine, član Predsedništva Bosne i Hercegovine od 2018. do 2022. godine, a od 2022. opet predsednik RS.
Godine 2011, Dodik je zapretio referendumom zbog rada državnih pravosudnih organa, koji, prema Dodikovom tumačenju, presuđuju samo Srbima. To je izazvalo reakciju međunarodne zajednice. Ketrin Ešton, tadašnja visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, posetila je Banjaluku i sastala se s njim.
„Poštovani predsedniče, delim Vašu viziju da BiH treba da bude članica Evropske unije. Put do punopravnog članstva je težak. Spremni smo da pomognemo“, rekla je Ešton nakon sastanka, dogovorivši pregovore o reformi pravosuđa, nakon čega je Dodik odustao od referenduma. Tadašnji visoki predstavnik Valentin Incko rekao je da bi Dodiku i njegovim saradnicima bile nametnute dalekosežne sankcije da nije odustao od referenduma.
Pregovori o pravusuđu BiH su propali, a Dodikova politika dovela je do sankcija SAD i Velike Britanije zbog pretnji Dejtonskom sporazumu i secesionističkih izjava. Istovremeno, ojačao je veze s Rusijom, Mađarskom i Srbijom, gubeći podršku Evropske unije, koja sada traži oštrije mere protiv njega.
Dodik se danas suočava sa pravosudnim istragama u BiH zbog napada na ustavni poredak, uključujući nepravosnažnu presudu na godinu zatvora i šestogodišnju zabranu javnih funkcija. „Neću napustiti RS“, poručuje Dodik, dok međunarodna zajednica razmatra intervenciju.
Njegov put – od reformiste podržanog Zapadom do kontroverznog lidera optuženog za destabilizaciju – ostavlja pitanja: ko je pravi Dodik i kakvu političku baštinu ostavlja iza sebe?
