Sportsko-humanitarni turnir „Gimnazijada" prekinut je zbog incidenta gde je profesor Treće beogradske gimnazije zadobio teške telesne povrede. Profesorka srpskog jezika i književnosti u Trećoj beogradskoj gimnaziji Jelena Kručičanin je rekla da će sva sredstva koja su do sada prikupljena u humanitarne svrhe biti i uplaćena
Na jučerašnjoj fudbalskoj utakmici u okviru sportskog i humanitarnog turnira „Gimnazijada” profesor Treće beogradske gimnazije u pokušaju da razdvoji učenike, zadobio teške telesne povrede. Sukobili se učenici Desete gimnazije i Treće beogradske gimnazije
Maturanti Treće beogradske gimnazije ne idu na ekskurziju koja je trebalo da košta blizu sto hiljada dinara po učeniku. U Udruženju turističkih agencija za „Vreme“ kažu da škole biraju program ekskurzije te da, dok mali Nemci ili Francuzi spavaju u hostelima, u Srbiji je propisan smeštaj od barem tri zvezdice sa polupansionom
“Za većinu srednjoškolaca prošlonedeljni protesti bili su prvi na kojima su učestvovali. Oni su tek sada shvatili šta to znači protestovati, da je to jedan od načina iskazivanja nezadovoljstva. Nama su ti veliki protesti fascinantni jer vidimo toliko sveta ispred Skupštine i reku ljudi u Kneza Miloša. Učesnici su svi kulturni i fini, nema ekscesa, sve prolazi u najboljem redu. Ako neko nekoga u toj gužvi slučajno zakači, odmah slede izvinjenje i odgovor ‘nema veze’”
Okupljeni polažu cveće i pale sveće. Ostavljaju i plišane igračke
Dok su Beograđani sa suzama u očima u blizini Ribnikara palili sveće, predsednik Republike je govorio kako u tu školu idu deca "imućnih" roditelja koja svega "imaju u izobilju"
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
