Bez obzira na to ko je za koga navijao i kakve ko strasti i kog porekla u srcu nacionalnom gaji, fer je i sportski reći: bravo komšije. Svaka čast na borbenosti i istrajnosti. Tako se igra turnirski fudbal. Ej bre, Brazil ste eliminisali!
Trudili su se, želeli, ali nisu umeli. Mi smo se nadali, navijali, ali ostali uskraćeni. Navijački snovi su bili nadvladali stvarnost. Sam plasman na Svetsko prvenstvo, videlo se to u sve tri utakmice, jednostavno je krajnji domet ove fudbalske reprezentacije Srbije. I to nije malo
U hotelu „Ekscelzior“ u Dubrovniku, gde smo slušali radio-prenos fudbalske „utakmice stoleća“ između Jugoslavije i SSSR, je zavladala potpuna euforija - 1:0 za Jugoslaviju, 2:0, 3:0. Čestitali smo jedni drugima, kao da smo ih mi lično zabili. Mala Titova Jugoslavija je tukla Staljinov Sovjetski Savez. U 46. minutu smo poveli sa 4:0, u 59. minutu bilo je 5:1 i tako ostalo sve do 75. minuta. Sve se činilo gotovim. Kakva pobeda! Kakav trijumf jugoslovenskog samoupravnog socijalizma nad staljinizmom! Kakva demonstracija nadmoćnosti! A onda je sovjetska ekipa krenula u napad kao sedam godina ranije na Berlin
Sve je bilo na našoj strani: i rezultat od dva gola prednosti i momentum nakon preokreta. Zamislimo Argentinu, Španiju, Italiju ili Nemačku u situaciji, u kakvoj se nalazila reprezentacija Srbije. Pa, stala bi igra, ništa se više ne bi događalo, usledila bi jedna izmena za drugom, Španci, Italijani i Argentinci bi se valjali po travi kao da im je to nacionalni sport. I pobedili bi, lagano. A ovo naše: neshvatljvo, neozbiljno
Zvaničnik katarskog Organizacionog komiteta nazvao je homoseksualce „duhovno poremećin“ i rekao da deca ne smeju da ih vide na ulicama jer bi to za njih bilo štetno. Iz Evrope pljušti kritika, a Katar je odbacuje kao „arogantnu i rasističku“
