Prema najnovijem istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije više od polovine mladih smatra da je nasilje u redu. “Veliki uticaj na mlade ima frustracija koja vlada u društvu u kome su svi pod nekim pritiskom”, kaže za “Vreme“ psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović
Kako neko dođe do toga da misli da mu se sve može, osim, naravno, da makar i gricne ruku koja ga hrani? Da je nedodirljiv, nekažnjiv, zaštićen, poseban i posledično bahat i bezobziran
Sećam se pacijentkinje iz bolnice u Padinskoj Skeli, koja je u četrdesetim godinama prvi put bila depresivna i hospitalizovana jer joj je sin rekao: “Ti radiš celog života, nemaš ništa, a Arkanovi ljudi imaju sve.” Otišao je s njima, bio navučen na heroin i uništen. Ona nije došla u bolnicu zbog psihopatologije, već zbog socijalne patologije; društvo je bilo potpuno poremećeno, pa je posledično ona patila i morala je da potraži pomoć. U bolnici, ili u psihoterapiji, vi nekome pomognete, taj neko se vrati u porodicu ili u društvo izopačenog sistema vrednosti, kuljajućeg nasilja, i sve što ste postigli vrlo brzo biva uništeno
Nasilje u društvu postalo je tužna svakodnevica građana Srbije. Kandidat liste "Srbija protiv nasilja" za gradonačelnika Beograda Vladimir Obradović kaže za portal “Vremena” da nas kao građane treba da zabrine kreiranje koalicije Šešelj-Šapić jer se "time se priznaje da se vraćamo direktno vrednostima devesedtih koje su obeležene ogromnim nasiljem"
Ekonomski problemi muče ljude više nego nasilje, ali se i odsustvo socijalne pravde i korumpiranost sistema prepoznaju kao nasilništvo države nad sopstvenim građanima
Znamo da su sednice Skupštine, rijaliti programi, mediji neiscrni izvori nasilja u obliku psovki i uvreda. Zašto psujemo? Da li smo svesni da dok izgovaramo “dodaj mi so, jeb*te” zapravo psujemo? Da li dok psujemo ujedno i kunemo
Promovisanje politike kao da je postalo važnije od njenog sprovođenja. Najvažnije je da lažem i da se hvalim. Oni koji su na vlasti pre se opredeljuju da drže ljude u zabludi nego da ih osvešćuju i obrazuju. Ne žele da ih podanici kritikuju, već da ih hvale. Ne žele da građani pričaju, već da ćute
Sin potpisnika ovih redova bio je izložen ekstremnom vršnjačkom nasilju pre desetak godina. Reakcija policije bila je prihvatljiva i u okviru ovlašćenja. Reakcije školskog psihologa i psihologa u Domu zdravlja bile su neprihvatljive, kao i duboka nezainteresovanost pedagoga i socijalnih radnika. Iz reakcija tih ljudi bilo je potpuno jasno u kojoj meri su neobučeni za svoj posao. Za ovih desetak godina situacija ne da nije bolje, nego se za 800 odsto pogoršala
Iživljavanje nad slabijima najsigurniji je put za afirmaciju na naprednjačkoj skali uspeha. Zašto u takvoj atmosferi tupavi balavci iz Trstenika ne bi poverovali da će postati face ponižavanjem svoje profesorke
